Невидљиви самохрани родитељи

Самохрани родитељ је по закону је онај родитељ који сам подиже дијете, а други родитељ не постоји или је умро, одузето му је родитељско право, у затвору је или нешто слично.  Пише: Жељко Свитлица Међутим постоје жене и мушкарци који сами одгајају дјецу, иако је други родитељ жив и у могућности је, али у већини случајева […]

петак, децембар 24, 2010 / 16:29

Самохрани родитељ је по закону је онај родитељ који сам подиже дијете, а други родитељ не постоји или је умро, одузето му је родитељско право, у затвору је или нешто слично.

 Пише: Жељко Свитлица

Међутим постоје жене и мушкарци који сами одгајају дјецу, иако је други родитељ жив и у могућности је, али у већини случајева не помаже у подизању дјеце, не даје алиментацији или било какву другу помоћ. Такве породице су ни на небу ни на земљи, нешто и због социјалне искључености, а највише због закона, по којем то нису самохрани родитељи и немају право на помоћ од државе. Не признаје их Центар за социјални рад, а како не примају алиментацију, налазе се у веома тешкој материјалној ситуацији.

На подручју бањолучке регије ми смо регистровали 1.500 тих породица, од тога 2/3 социјално угрожено, па и испод прага сиромаштва. Неких 4000 дјеце само на нашој регији се могу сматрати психосоцијално, а више стотина њих и најгрубље биолошки угроженима

Удружење самохраних родитеља ”Понос” окупља управо те родитеље, прецизније, помаже онима који подижу дјецу сами, а нису у могућности, или им једва пружају најосновније могућности

– Генерално се може рећи да помажемо свим типовима једнородитељских породица. Помажемо чак и некима који су у процесу развода, дакле свима који дижу дјецу сами, а не могу да им пруже најосновије.  Ми смо само посредници између оних који траже помоћ и људи који желе помоћи – прича Дијана Мијатовић једна од оснивача удружења.

”Понос” је регистован као удружење грађана, али нико не прима плату за свој рад, сви су волонтери и финансирају активности из властитих џепова или из ријетких новчаних донација. Удружење нема ни канцеларију, ни потребну логистику.

Породице којима је потребна помоћ се директно обраћају удружењу, а активисти ”Поноса” помажу ако имају хране или осталих потрепштина у залихама. Ако немају, онда користе друштвену мрежу Фејсбук, тако што шаљу апел за помоћ у инбокс члановима групе, којих има око 760.

– Фејсбук је одиграо велику улогу, јер смо тако имали контакт с људима добре воље, који препознају наше апеле за помоћ, а преко Фејсбук ширимо и информацију о нама и нашем раду, као и свијест о веома тешкој ситуацији у којој се налазе родитељи који сами подижу дјецу – каже за Фронтал, Дијана, која је и портпарол удружења.

Тим ”Поноса” чине способни и мотивисани ентузијасти разних профила: социјални радник, социолог и други, а недостају нам психолог и  правник

На апел обично одговоре двије до три особе, углавном исте у већини случајева а некада не одговори нико. Важно је напоменути да су апели шаљу када неком родитељу хитно треба помоћ, да прехрани дијете зај тај дан.

– Никоме туђа мука није интересантна, а људи не схватају да ситницом, која можда не кошта ни 1 КМ, могу помоћи некоме да преброди дан, да нахрани своје дијете.

Реченица јасно осликава душтвену стварност. Међутим, оно што смо могли научити из појединих хуманитарних акција које су организовали волонтери, је да су људи пасивни и лијени и да их треба анимирати на помоћ. Оно што можемо предложити је да се учланите у групу Удружења самохраних родитеља ”Понос” на друштвеној мрежи Фејсбук, и да провејите пошту. А када стигне апел, неће вам бити тешко да понекад купите литар или двије млијека, контактрате Удружење и помогнете да нечије дијете не буде гладно тај дан.

Резултати труда и радаУдружење лобира за формално-правна и институционална побољшања њиховог положаја – за признавање ове популације у Породичном закону, као и за установљење алиментационог фонда РС, и апелује на политичке субјекте и институције да подрже ове системске промјене. На активностима заступања и посредовања пред институцијама система, до 30.јуна 2010. у сарадњи са Центром за социјални рад у Бањој Луци, дванаест самохраних мајки је добило старатељство над дјецом. Шездесет осам  жена је запослено на чувању старих и изнемоглих лица кориштењем неформалне мреже.

У периоду након јуна 2010. год., посредовано је у рјешавању спорова за старатељство за још 9 чланица, и при запослењу још 28 жена на пословима кућне његе старих и изнемоглих лица. а препоруку Јавног фонда дјечје заштите Бијељина, шесторо дјеце је боравило на мору у Кумбору.

Подружнице

Досад је анкетирано 540 чланова и направљена база података са пресјеком економско-социјалног статуса корисника. Основане су подружнице Удружења и то у:  Дервенти (30 чланова), Приједору (23 члана), Љубији (31 члан). У плану је стварање подружница у Зворнику и Источном Сарајеву гдје већ постоје заинтересоване групе самохраних мајки.

 



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *