Непостојећа држава

Прошле године обиљежило је тако бременито вријеме за арапски свијет, а о убиству уваженог и врло утицајног лидера Либије се више и не говори јер се вјероватно већ почела писати историја по америчко-француском диктату.

Пише: Стефан Драгичевић

Страни медији су утихнули са причама о људождеру свога народа, који им није дао да се „демократским средствима“ боре за свој живот и просперитет, а истог су прије Арапског прољећа називали главним шеиком-дистрибутером најквалитетније сирове нафте у западни свијет по врло повољним цијенама.

Послије 42 године владавине Џамахиријом уваженог и утицајног пуковника Моамера ел Гадафија, године просперитета и социјалног мира у држави, отишле су у неповрат и заувијек се изгубиле у само шест и по мјесеци због немилосрдне жеље западних нафтних корпорација да свој спољни дуг акумулирају (200 милијарди), а повјериоца ликвидирају. Никакво чудо, јер основа њихове политике представља да само они могу да креирају своју власт и гдје год они дођу морају да јасно и прецизно дају налоге владама, а они ће им заузврат давати, на лијепе очи, концесије испод тржишне вриједности под изговором „треба нам страних инвестиција“.

Колико год то изгледало сувишно напоменути, Гадафи је за разлику од многих држао свој систем вриједности одбацујући идеологије и форме, Маркса и Енгелса, радио је оно што народ уједињује, то је национална освијешћеност, социјални нагон и покушавао на све начине да очува стабилност племена у одређеној мјери.

Нажалост, стварно стање је било такво да Бедуини нису задовољни својим стањем па су индоктринирани америчко-француском политиком прешли на страну агресора, оних који су напали једну суверену и међународно признату државу под изговором „да Гадафи гуши демократска права свога народа“. Уз све то кршећи сопствене усвојене резолуције у СБ УН које се у двије тачке састоје у следећем: 1) Забрана ваздушног лета изнад Либије 2) Ембарго на увоз оружја.

Сам против свих

И поред очигледне чињенице да је за вријеме НАТО агресије на Либију Гадафи одржао величанствени национални говор код свог комплекса Баб ал-Азизија у коме му је нација клицала и тражила одлучан борбени одговор против побуњеника и америчких ваздушних бомбардера, страни медији су извјештавали све супротно и окарактерисали тај говор као разлог зашто Гадафија треба скинути са власти.

Чак су његову владавину називали „режимом“ иако се у појединим политичким литературама тај појам оцјењује у негативном контексту. Иоле упућеном човјеку је јасно да су се Американци поново посветили свом најубојитијем оружју – медијима, па тек онда бомбардерима и томахавцима како би свијет видио борбу против тиранина.

Зашто многи бјеже од једног суштинског питања, а којег су многи на западу игнорисали? Џамахирија Либија је била секуларна држава, држава у коме нису владали радикални покрети нити неке групе које реално могу да угрозе друштво у било ком смислу.

И онда се ми враћамо на разлог бомбардовања? Поред дуговања очигледан је био и онај други принцип скидања са власти пуковника, а који је у средњем вијеку многе краљеве највише болио. Љубомора, способност, част, љубав према народу, однос човјека према човјеку, традиционализам… Систем вриједности никада до краја није испуњен, али је непобитна чињеница да је све од овога покојни пуковник посједовао и да нажалост, колико год био добар према народу, то му је била лоша етикета на западу.

Корпорације и капитализам не воле тај однос, они желе све да подреде само себи, а да други имају посљједице од тога.

Начин и облик који су се испољили у сукобу против Моамера ел Гадафија били су све само не прави војни и људски одговор. Вјероватно су ови у Бенгазију рачунали да због јаких мјера безбједности, тада регуларне војске, морају да раде брзе нападе, па кад су схватили да су превише млитави и реално неспособни да се боре против правих војних формација на фронту, на сва уста су позивали како би им налогодавци са запада помогли из ваздуха и са мора. Најупечатљивији примјери могу се видјети код Рас Лануфа или Мисрате гдје су побуњеници буквално побјегли са фронта уз све присутну авијацијску помоћ „савезника“.

Узалудна је сва ова прича ако се она неће приказати у садашњем облику, као најбоља слика колико су либијска племена стварно демократска у транзиционом периоду према западном благостању.

А шта је демократија?

Да ли Либија постаје демократско друштво са овим НТЦ и Абделом Џалилом? Не да постаје већ се доказује на сваком кораку да иде тим путем! Свако племе и свако дијете од 16 година има оружје; свака параформација може да упадне обичном грађанину Триполија у стан/кућу; параформација појединих племена су јача од полиције (војске скоро да и нема); поједини наоружани припадници племена могу у сваком тренутку да зауставе било које возило, да претресу возача и аутомобил и да га из чиста мира пребију и узму му новац… Права правцата западна демократија, гдје ћеш боље! И Дивљи запад би се постидио оваквог стања у једној „сирово-нафтно“ богатој држави. Док западне корпорације трпају и згрћу новац, на улицама влада хаос, а сва дуговања су већ давно отписана од стране НТЦ.

Но искрен да будем, није ми жао. Чак напртив, драго ми је што видим овакво стање у Либији.

Зашто? Па исти ови људи из Триполија, обични грађани, су приликом опсаде од стране побуњеника газили пуковникову слику, пљували на његове билборде, уништавали „зелене заставе“, јавно, да свијет види колико је народна маса против пуковника и лидера који им је, благо речено, дао све што су хтјели. Живјели су као мали богови, имали животни стандард којег нема једна Њемачка, да би на крају довели неке марионете на власт који ће управљати душама и тијелима сваког Либијца, а њихове побуњенике-звијери поздрављали, исте оне који су на најгнуснији начин убили пуковника и његове синове у току сукоба.

Уопштено, Либија више никада неће бити она држава коју су људи познавали широм свијета. Никада више неће бити та која ће своју способност обликовати кроз правичне вриједности које народ жели да види. Никоме више неће говорити своје стварне државне ставове, већ корпоративне. Либија ће се сама од себе гушити и многим грађанским ратовима који ће услиједити у тој држави, довешће сама себе до потпуне дисолуције.