Немање владе: Белгија свјетски рекордер

БРИСЕЛ – Белгија ће у четвртак, 17. фебруара, званично постати свјетски рекордер у немогућности да послије демократских парламентарних избора оформи федералну владу. Да нову федералну владу неће бити лако формирати било је јасно већ 13. јуна 2010, одмах по објављивању прелиминарних резултата по којим је у фламанском дијелу земље убједљиву побједу однијела сепаратистичка Нова фламанска […]

среда, фебруар 16, 2011 / 14:11

БРИСЕЛ – Белгија ће у четвртак, 17. фебруара, званично постати свјетски рекордер у немогућности да послије демократских парламентарних избора оформи федералну владу.

Да нову федералну владу неће бити лако формирати било је јасно већ 13. јуна 2010, одмах по објављивању прелиминарних резултата по којим је у фламанском дијелу земље убједљиву побједу однијела сепаратистичка Нова фламанска алијанса, док су у јужном, валонском дијелу, побиједили социјалисти.

Тада се, међутим, предвиђало да ће за формирање владе бити потребно не више од неколико мјесеци и да ће до јесени техничка влада предвођена Ивом Летермом бити замијењена.

Иако се, дакле, очекивало озбиљно натезање између Фламанаца и Валонаца, на шта су Белгијанци већ навикли посљедњих година, нико није очекивао да ће Белгија са пуних 249 дана без владе оборити и европски рекорд, који је поставила Холандија која је 1977. без владе била 208 дана, те свјетски рекорд који је поставио Ирак, чији су курдски, сунитски и шиитски политичари успјели да постигну договор о влади тек послије 249 дана преговарања.

Да би обиљежили овај догађај, студенти из оба велика белгијска региона позвали су на "помфрит револуцију" у држави од 11 милиона становника, у којој се налазе центри и Европске уније и НАТО.

Ово је тек посљедњи пројекат у низу духовитих простеста због политичарске неслоге којем су Белгијанци прибјегли послије "бојкота секса" и "бојкота бријања".

Ове недјеље требало би да се оконча, страхује се без икаквог резултата, и медијаторска мисија Дидијеа Рејнолдса, вршиоца дужности министра финансија којег је краљ Алберт ИИ именовао за посредника послије неуспјеха читавог низа његових претходника.

Од избора до сада одржано је више од 80 састанака у покушају да се постигне договор и рјешење о формирању нове владе, али су посљедњи прави преговори, на којима су учествовали представници свих важних странака, одржани још почетком септембра.

Највећи, од многих проблема у Белгији, јесте што послије 40 година константног "чачкања" устава и пребацивања надлежности за бројне одлуке на три региона (фламански, валонски и мали њемачки), постаје тешко разлучити шта би то уопште федерална држава још требало да ради. Многи Фламанци кажу да је питање да ли она и даље има икаквог смисла.

Од како су 70-их година и политичке партије одвојене по језичком и етничком критеријуму, и водећи политичари са ових двију страна виде све мање смисла да међусобно разговарају, јер су њихови интереси и, што је још важније, њихове каријере постале регионалне, а не националне.

Белгија је данас подијељена по много више питања него што је пука "језичка подјела", на шта западни медији често своде проблем.

Фламански сјевер, који је некада био руралан и сиромашан регион на који су Валонци гледали с висине, током посљедњих деценија постао је веома просперитетан и претворио се суштински у једно огромно предграђе.

С друге стране, валонски југ, који је некада био индустријски моћан, већ деценијама је у тешкој рецесији.

Док на сјеверу доминирају десно орјентисане политичке странке, на југу социјалисти немају правог ривала.

Постоји и питање шта учинити са Бриселом – валонском енклавом у Фландрији – који, како оцјењује политички коментатор фламанског дневника "Де Морген" Ив Десме, од белгијских региона прави "сијамске близанце" који су спојени главом коју представља овај град.

И док се Фламанци, којих је у Бриселу сада само 18 одсто, овог града никако не могу одрећи, јер не само да је он пријестоница и њихове покрајине, него и зато што у њега свакога дана из других дијелова Фландрије на посао долази више од 300.000 Фламанаца.

У исто вријеме у овом граду данас живи толико Валонаца да му ни они не могу окренути леђа.

Због овога се сви разговори било о подјели Белгије или о реорганизацији ове земље завршавају колапсом. Колико год спајао, Брисел још више дијели Белгијанце.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *