Немања Савановић: Парада пијанства и кича

Још једном су награде Академије пред нама, још једном ћемо остати будни цијелу ноћ, иако смо се прошле године заклели да је задњи пут; још једном хљеба и циркуса. Оскар беше к’о Оскар и шта да се прича – парада пијанства и кича, али ове године без Данијела Деј Луиса, што је уједно можда и […]

недеља, март 2, 2014 / 07:00

Још једном су награде Академије пред нама, још једном ћемо остати будни цијелу ноћ, иако смо се прошле године заклели да је задњи пут; још једном хљеба и циркуса.

Оскар беше к’о Оскар и шта да се прича – парада пијанства и кича, али ове године без Данијела Деј Луиса, што је уједно можда и највеће изненађење када су номинације у питању (не толико с обзиром на то да нема нови филм, али ако је традицији вјеровати и тако има веће шансе од ДиКаприја). „Шта има да се види, жена из Норвешке, мушкарац из Кеније и остали губитници“, каже Сајнфелд у једној од епизода истоимене серије, коментаришући хајп који сваке године настане око Њујоршкога маратона. Исти тај лажни хајп и предвидљивост када се о Оскару ради ни нас не одврати да ако већ нећемо остати будни до зоре док се сама церемонија одвија бар не погледамо филм за који Академија сматра да је најбољи у претходној години.

Скорсезе је утјеловљење америчкога класичнога филма. Годинама поткрадан и остављан само на номинацијама, можда најтрагичније када je расплесани Кевин Костнер покупио Оскара на уштрб „Добрих момака“, Скорсезе на крају бива награђен за филм који нити је амерички, а још мање класик. У посљедњој фази која траје скоро па 20 година, то нису филмови који ће сутра бити синоними за каријеру Мартина Скорсезеа, а и не би било реално очекивати да ће каријера од 40 година која још увијек траје бити константно прожета филмовима квалитета којег су били „Таксиста“, „Казино“, „Улице насиља“, „Њујорк, Њујорк“, „Разјарени бик“… У овоме периоду изгледа као да се подилази Академији са избором материјала, филмовима епохе, биографији ексцентричнога филмаџије и сличним. Скорсезе филм који није ни приближан квалитету старијих остварења је и даље Скорсезе филм и то је довољан печат. У корист овој теорији о суштинском прављењу филмова за Оскара иде и чињеница да након што је освојио награду, његов идући филм је далеко најбољи филм који је снимио још од „Казина“ и вјероватно најбољи филм од девет номинованих у овогодишњој најзначајнијој категорији.

„12 година ропства“ је филм који ће ноћас освојити награду за најбољи филм и који је пријеко потребан. Академија је у задњих двадесетак година имала слуха за проблематичне теме, али док год се игра по њиховим правилима, што је, наравно, резултирало најљигавијим филмовима замаскираним хумором, политичком коректношћу и новонасталом свијешћу. Прије 14 година, филм награђен Оскаром је проблем сегрегације третирао тако што је смјестио црнога слугу и бијелу газдарицу у исти аутомобил. Најбољи филм 1995. anno domini (година „Петпарачких прича“ и „Бјекства из Шошенка“) научио нас је како чак физички и ментално хендикепирана особа може да оствари Амерички сан, а 2006, упркос одличној „Планини Броукбек“ која је спојила два неспојива појма, хомосексуализам и каубоје, синоним мушкости и Америке, главна награда је припала „Фаталној несрећи“, можда најгорем-најбољем филму још од „Рокија“. Тек се прошле године аболиционизам нашао као тема оскаровскога филма, али на жалост иза веома озбиљне теме нашао се Тарантино са својом шарадом од кога о ропству можемо научити колико и од Радоша Бајића о чешљању баба. Био је потребан тамнопути енглески редитељ да проговори о највећој срамоти историје водеће свјетске велесиле која је то и постала захваљујући поменутом периоду. Неупитно добар и веома тежак филм који ће, надам се, поставити преседан у тематици којом се бави и због тога ће вечерас бити награђен најзначајнијим Оскаром.

„Гравитација“ је са техничке стране направила искорак када се ради о филмовима научне фантастике који може да парира својевременим иновацијама „Свемирске одисеје 2001.“. Одавно веома једноставна прича није била оволико напета. Тек што су људи прежалили новац и вријеме потрошено на „Дрво живота“ очекујући Бред Пит – Шон Пен филм, појавио се Сандра Булок – Џорџ Клуни филм какав нису очекивали. Ако ништа, увијек се може ослонити на чињеницу да Сандра Булок, од аутобуса па наовамо, поквари све и једно возило у коме са нађе. Ни „Гравитација“ није изузетак. Дејвид О. Расел и Александар Пејн су претплаћени на номинације, тако је и ове године. Као и са пријашњим филмовима, О. Расел је са „Америчком преваром“ направио забаван филм са одличним глумцима, а Пејн са „Небраском“ нешто што изгледа као најпаметнији Холмарк филм. Кад смо код Холмарка „Пословни клуб из Даласа“ је пристојан филм о наркотицима уз који кућанице могу да плачу, који потврђује Метјуа Меконахија као фантастичнога глумца, а Џареду Летоу ће донијети награду за најбољу мушку споредну улогу. „Капетан Филипс“ је веома прецизан и доста коректан филм који покушава бити објективан приказујући и страну сомалијских пирата. Из мора „таоци – отмичари“ филмова, „Филипса“ издижу дебитант Баркади Абди и наравно Том Хенкс који је остао без номинације за најбољу мушку улогу. Спајк Џонс се враћа након најлошијег филма у каријери са филмом који изгледа као екранизација свих меланхоличних инстаграм фотографија и који функционише као савршена инди-пјесма. „Филомена“ је ту да испуни број филмова као што је то био случај претходних година са „Јако гласно и невјероватно близу“, „Образовање“, „Клинци су у реду“… Да ли их се сјећате? Ни ја.

Меконехи и ДиКаприо ће директно одлучивати о Оскару за главну мушку улогу, с тим да је Меконехи изгледнији избор. Цијела помпа око сулудога мршављења за улогу HIV позитивног протагонисте „Даласа“ је оставила у сијени чињеницу како се ради о одличном глумцу прије свега. Сваке године је све гласнији вапај фанова Леонарда ДиКаприја, међу којима су неријетко и критичари и апел на све људе добре воље да се Лео напокон окити наградом за најбољег глумца. Чињеница јесте да је награду заслужио још у „Дјечаковом животу“ и „Шта изједа Гилберта Грејпа“ (за који је био и номинован), али Академија нема склоности према доста ствари, а награђивање клинаца је једна од њих. Са друге стране, ако одвојимо квалитет филма од квалитета глуме (да, једно условљава друго, али одличан филм не мора значити одличну глуму и обрнуто) једноставно у скорије вријеме нема улоге вриједне највећег признања.

Како је извјесно да ће Лето одшетати са наградом за најбољу мушку споредну улогу, тако је скоро па сигурно да ће Кејт Бланчет освојити награду за најбољу главну женску улогу (да, знам да је Мерил Стрип номинована). Поред Меконехија и ДиКаприја можда најзанимљивији дуел ће бити између Лупите Нионго и Џенифер Лоренс за најбољу споредну женску улогу.

То је то, имате још времена до почетка, пустите један од номинованих филмова или чак два ако вас хаљине не занимају и закасните сутра на посао.

 



0 КОМЕНТАРА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *