Немања Савановић: Образ од педесет долара

Знате оно када сте свјесни својих пливачких способности, па кренете бојажљиво ногом да опипавате сваки нови корак у дубину? Или када се људи који желе да се укључе у полемику за коју мисле да је ваш фах прво ограде уводом ја као лаик, а потом кажу да ли их је нешто купило или не? Тако је сада и са мном. Само што сам ја толико далеко да више не видим ни пучину, али када си у Риму….

среда, децембар 21, 2016 / 19:44

Знате оно када сте свјесни својих пливачких способности, па кренете бојажљиво ногом да опипавате сваки нови корак у дубину? Или када се људи који желе да се укључе у полемику за коју мисле да је ваш фах прво ограде уводом ја као лаик, а потом кажу да ли их је нешто купило или не? Тако је сада и са мном. Само што сам ја толико далеко да више не видим ни пучину, али када си у Риму….

Аполитичан сам до мјере срама. О Вотергејту знам више него о Папцима, о думи више него о Народној скупштини. Мањак информисаности настао је из свјесне одлуке. Одлучио сам да у живот пустим онолико политичких информација колико ми је потребно; испоставило се да је то занемарљиво. То, ипак, не значи да немам веома конкретна мишљења по питању неких „горућих“ питања – а и неких сада већ потиснутих – већ сам само свјестан свога утицаја у истима.

Звецкање оружјем, како се поново популарно каже, није изнова актуелно. Оно заправо никада није ни престало да буде релевантно. Само смо имали послијератну временску паузу када су се такве ствари још могле толерисати под изговором свјежих сјећања. Нисмо се вратили на исто, него се нисмо помјерили, а године су прошле. Те исте године у којима су стасале нове генерације које не знају стварне ужасе и цијене. Младих наивности и старих освета ће увијек бити, као што ће увијек бити оних спремних за распиривање тих ватри.

Свакоме је његова мука највећа и овдје није ријеч о четницима, усташама и балијама. Само небо зна да је на ту тему речено све, а никада ништа неће бити речено. Жртвама се тргује и побјеђује као у партији беле. Скоро смо причали о снимању ратних филмова – играних, не документарних – у проклетој држави у којој мораш напоменути о коме рату говориш. Сви ћемо ми причати своје истине, покушавати се спасити кроз туђе догађаје у којима ћемо препознати довољно себе да бисмо се бар мало прочистили. Увијек ће нам сметати туђе истине и више или мање скривени мотиви, али да ли иједан филм, чланак, слика или књига може да схвати и оправда језивост својих тема? Како причати неопходне приче када знамо све шта знамо?

Писање о рату и цијелом пакету који долази са том причом је работа унапријед осуђена на пропаст. Нити једна тема на Балкану није формирала тако конкретан став свих јавних мијења као што је ова, тако да дрвље и камење стоји спремно за сваки нови текст. Питање је само са које стране ће оно кренути, али резултат је на концу исти.

Предизборне (чак не више ни шарене) лаже и стране паре ће увијек да музу ову тему свјесни да је непресушна. Знам, кривити политичаре је одавно постало шутање мртвог коња, а помен страних пара звучи као теорија завјере свих Србаља, од бомбардовања до кафанских издајника. Сјећам се како ми је једне године када је звецкање било гласније него претходне отац сликовито запријетио на који начин ће да ме онеспособи ако само чује да узимам пушку и почињем да се бусам са ратним реторикама. Свако ће се сложити да они људи кроз које је прошао прави рат скоро па никада не причају о томе.

У овом случају није битно о којој страни причамо, то је једна од мало ствари која нам је заједничка. Није он био киван на људе који су пуцали на њега, био је киван на она говна која је бранио, а која сада продају сваки јарак у коме су такви људи ноћи проводили. Каже народ да је лако туђим курцем коприве млатити. Зато данас и могу да излазе новински натписи типа Послије Аушвица – НИКАД ВИШЕ, послије Сребренице – НИКАД ВИШЕ. Ниво имбецилизма ове констатације српског новинара могу само да припишем високом образовању; за такву отровну идиотарију неко је морао ићи на факултет. Увијек су долари зеленији са друге стране, у овом случају ради се конкретно о педесет истих колико је, ако се не варам, плаћен поменути текст. Како ратоборну дјецу да кривимо када они који би требали знати боље трују поток на извору?

Сви ми који пишемо за паре смо више или мање курве. Неко компромитује свој интегритет цензуришући се донекле, док други тргују стварима које нису њихове за продају. Дијапазон је широк, а потражње не мањка.

Наша способност опроста је одавно престала бити врлина, а постала један од задњих ексера на нашем сандуку. Вјетар наших одмахивања руком нам је допухао разне психологе и новинаре који су ту да рационално смире усијане главе балканске. Први корак ка изљечењу је признање проблема. Док они само желе да нам помогну, ја желим да они са својом дјецом прођу кроз идући рат, онако да их ни статистике којима се разбацују не региструју. Искључиво пријатељска жеља, могло би се рећи и помоћ, да бар идући пут тарифа не буде срамотна.

Ако ова држава буде имала задње ријечи, оне ће бити – ма пусти.  

 

 



0 КОМЕНТАРА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *