Нема кризе у Републици Српској!

У почетку би наслов одвећ иритирајући, будући да којекаквих мудролијâ како власти у РС нису предвидјеле кризу, говориле како кризе неће бити, а криза нас задесила, има на претек. Ризикујем најстрашније, пошто ће се ускоро ширење оптимизма кажњавати каменовањем и бичевањем, па ме ни мати рођена неће препознати. У почетку неке банке у Сарајеву исплаћиваше […]

петак, март 5, 2010 / 01:25

У почетку би наслов одвећ иритирајући, будући да којекаквих мудролијâ како власти у РС нису предвидјеле кризу, говориле како кризе неће бити, а криза нас задесила, има на претек.

Ризикујем најстрашније, пошто ће се ускоро ширење оптимизма кажњавати каменовањем и бичевањем, па ме ни мати рођена неће препознати.

У почетку неке банке у Сарајеву исплаћиваше грађанима депозите у апоенима од по 10 КМ, па кад су грађани, да би исплатили рату стана или сл. почели излазити из банака са врећама новца, створила се паника, па да се предуприједи, министри финансија и директори банака договорише да се депозити исплаћују у апоенима од по 100 КМ, чиме се, такође са мном, кандидују за стуб срама.

И рекоше Миле Додик и Ацо Џомбић да финансијске кризе нема у Републици Српској, и да је неће бити, а да ли кризе у финансијском сектору и дан данас има, када ниједна банка није изразила жељу да је власти спашавају?! Благи пад депозита, уз благи раст кредитних пласмана, није узрок кризе, а свакако да није ни препрека привредном развоју.

Кризе нема, одговорно кажем и ја, а ватра већ пуцкета на ломачи, опет понављам да је нема, мислећи при томе на финансијску кризу. Кризе има оне економске, а понајвише психолошке, у омјеру 49:51 %.

Кад је криза, финансијска и економска, свијет задесила, производи из РС се почеше мање куповати у иностранству, стручно речено „пад агрегатне тражње и нивоа привредне активности у економски најразвијенијим земљама свијета негативно су се рефлектовали на РС извоз, који је, у периоду прве половине 2009. године, остварио међугодишњи пад од 16,8%”, а прије свега руде, камен, дрво, и којекакве сировине које се транспортују жељезницом, па су тај први ефекат осјетиле и Жељезнице РС.

Али треба рећи да је у истом периоду остварен раст индустријске производње од 17,1% (19,0% на годишњем нивоу), што је највећа остварена стопа раста у истом периоду у региону, а у условима пада потражње за некретнинама, грађевински сектор биљежи експанзију од 6,5%, захваљујући инвестицијама из Развојног програма РС и средствима добијеним у процесу приватизације.

Па гдје је онда проблем?!

Прво послодавци искористише кризу да отпусте један број радника, тј. да онима запосленима на одређено, не продуже на неодређено вријеме. Повећање незапослености у 2009. години од 3,2%, и повећање броја пријављених на Заводу за запошљавање РС од 26% у првих осам мјесеци 2009. године у односу на исти период 2008. године (12.919 у односу на 10.249) има се захвалити највише вишку радне снаге – 78,9%, док стечај није битан узрок повећању регистроване незапослености, јер број пријављених на Заводу усљед одласка предузећа у стечај је чак мањи за 54,6%, дакле куповина предузећа у стечају од стране Владе РС је амортизовала повећање незапослености.

Чак су и ПДП-овци, из одговора на посланичко питање Зорану Ђерићу, могли да виде да се број пријављених на Завод усљед престанка рада послодавца „у пет дека“ (2.115  у односу на 1.912) поклапа са бројем од прошле године, што обара њихову тезу да је процес фискализације проузроковао повећање незапослености.

Међутим, кад из Сарајева кренуше стизати гласови о 26.000 грађана који остадоше без посла у Републици Српској, а прећуткујући колико људи је у истом периоду нашло запослење, када се криза почела спомињати сваки дан уз добро јутро, уз кафу, чај и колаче, најзначајнији ефекат такве климе, уз хорско пјевање опозиције и „економских аналитичара“, постало је нешто што би се могло окарактерисати као „преплашени новац“.

Уз мање дотока евра из земаља ЕУ, јер су рођаци исто осјетили проблеме, и наше људе који су кренули „штекати“ у сламарицама, осим пада депозита, пала је и потрошња, пали су приходи од ПДВ, прилив у буџет је почео да се смањује, па смо прошлу годину завршили са мањим буџетом, растом БДП на позитивној нули (у Србији пад од 2,9%, а у Хрватској пад од 5,8%), али са заједничким институцијама које и даље гутају новац, захваљујући закону о ПДВ који им је то омогућио.

Најбољи примјер је станоградња. Људи чекају да виде колико ће цијена станова пасти, а тврдоглави грађевинари неће да спусте цијене, тј. држе их високо у огласима, а кад донесеш кеш, спушта се и до 500 КМ/м2. Потрошачки корпус у станоградњи није смањен, јер они запослени на одређено, приправници и понеко остао без посла у прерађивачкој индустрији, нису купци станова. Купци станова у Бањој Луци су они који могу дићи кредит, а такви нису остајали без посла, нити су им плате значајно смањене. И тако чекају људи да цијене падну, а баје неће да спусте цијене.

Не сматрам да је раст обима индустријске производње у индустријским гранама вађењу руда и камена од 33,9%, и дрвопрерађивачкој индустрији од 12,7% у јануару 2010. године у односу на јануар 2009. године, круцијални знак за излазак из кризе, иако су ове индустријске гране претрпјеле највеће падове прошле године, али оптимизам нас ништа не кошта. Све су прилике да ће ЕУ у првом кварталу опет у минус, и то не охрабрује с обзиром на нашу међузависност.

Опет, највише ме обесхрабрује што су ове године избори, и појачани песимизам до крајњих граница дефетизма који уноси опозиција и „економски аналитичари“ коштаће нас итекако, јер ако нас нешто буде извлачило из кризе, то ће бити оно што нас је у кризу и увукло – психологија.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *