Неле Карајлић: Нека буде што бити не може

Свијет се ускомешао послије покушаја атентата. Почеле су гласине о томе ко је то учинио и зашто. Полиција је кренула да хапси сумњиве, а ко год је млад, сумњив је. Испред Шилерове радње, на углу, стајао је Смајо, један од оних сарајевских полицајаца који је обожавао ванредне ситуације. У њима се најбоље сналазио. Смајо је […]

субота, јун 28, 2014 / 07:37

Свијет се ускомешао послије покушаја атентата. Почеле су гласине о томе ко је то учинио и зашто.

Полиција је кренула да хапси сумњиве, а ко год је млад, сумњив је. Испред Шилерове радње, на углу, стајао је Смајо, један од оних сарајевских полицајаца који је обожавао ванредне ситуације. У њима се најбоље сналазио. Смајо је долазио са Седреника, те му је, кад је био мали, сам долазак на Чаршију представљао становиту цивилизацијску потешкоћу. Његове калоше увијек су биле пуне седреничког блата. Држао га је неки неодређени страх од свега што је у Чаршији дисало и говорило неким њему непознатим језиком. За тај страх су градски мангупи знали, па је сиротиња са околних брда често била жртва њихових сурових псина и смицалица.

Но, кад га је локални перфект примио у полицијску службу, Смајо се стао светити свакоме ко му је у младости задавао душевну бол. А списак је био повелик.

Највише је мрзио средњошколце и студенте, те мамине и татине синове који су се, по њему, пробијали кроз живот на неки непоштен начин, неправедно избјегавши његове тамне стране. Смајо је био један од оних који су на књигу гледали као на непресушни извор зла. Као и сваки Сарајлија, није подносио ништа што одудара од сивила задатог жабокречином у којој плива свака провинција задовољна собом. Стога није чудно да је Смајо са радошћу примио наређење да се обрати пажња на публику која стоји у шпалиру, чекајући повратак драгог госта. Толико је ревносно проналазио сумњиве и батинао их својим пендреком, да се у тили час око њега отворио простор на коме није било ни једног грађанина. Празан тротоар! А то је оно што би надвојводу Фердинанда највише поразило. Нема људи да га дочекају! Наредник Хулсхоф, Смајин надређени, унезвјерено дотрча до Смаје и оштро га укори. Дерао се на њега на очиглед часних сестара које су стајале с друге стране Апеловог кеја.

"Ти ненормалан! Ти луд! Ти будала! Шта ти тјерати људи? Па ко ће чекати Ерзхерзог ако ти отјерати људи? Ја унд ти?"

Из Смаје изби мучнина. Гледао је пред себе, желећи да се земља што прије отвори, а затим, кад се то не догоди, окрену се на другу страну и покретом руке позва све оне које је отјерао да се врате на своја мјеста, испунивши тако Хулсхофову наредбу. Онако понижен пред народом, подиже поглед ка Хулсхофу и тихо му проциједи:

"Ја ћу то учинити, хер наредниче, јер сте ви тако рекли, али ја знам која је ово стока, па ако сте шта опет догоди, немојте да буде приче да је смајо крив."

Хулсхоф га погледа скоро са жаљењем. Није имао више снаге да се бори са босанском тврдоглавошћу. Њега је по казни довело у ову забит из Линца, гдје је са још неколико класића био ухваћен у великом царинском прекршају, чије детаље чак ни сарајевска чаршија није открила. Хулсхоф се окрену, а Смајо упути питом поглед ка гомили која се полако приближавала Шилеровој радњи. Пружи руке као да им жели добродошлицу.

"Од’те ‘вамо, слободно!", говорио је што је блаже могао. Гомила му приђе.

Међу тим људима он угледа малог Гаврила. Би му чудно што га се мали не плаши. То га помало у порази. Студент, а не плаши се. Гаврило је стајао с друге стране цесте, прав као бандера. Чинило се као да је срастао са улицом на том мјесту. Смајо га је гледао, покушавајући да се сјети одакле познаје тог момка.Они, студенти и ђаци, сви су били исто обучени, носили су неке чудне пелерине, качкете или шешире, курчили су се по граду у вријеме српско-турског рата од прије неколико година, носили су пантљике са именима градова које је српска војска освојила. Смају је то директно иритирало. Правили су се важни и дрчни. Сијали су око себе неки неспокој који је излуђивао поштен свијет. Смајо је гледао у Гаврила, али Гаврило није гледао у Смају. Гледао је у будућност.

А будућност је долазила из правца Вијећнице. Колона возила марке Греф унд Штифт кретала се у правцу одакле је и дошла. У трећем аутомобилу по реду сједили су надвојвода и његова супруга војвоткиња од Хохенберга. Руперт је заузео мјесто поред возача. Нервоза је сједила у надвојводи. Он је вртио главом унезвјерено и усиљеном осмијехом је поздрављао људе који су му махали са тротоара. У сваком од њих видио је свог убицу. Будимо реални, видио је убицу и у Руперту, и у возачу. Схватао је да су сви они око њега његове убице, да се налази на путу за смрт, али да је са тог пута немогуће скренути. Само у Софији није видио свога непријатеља. Она је сједила поред њега, као да се помирила са судбином, одлучна да га прати до краја.

"Рекла сам ти да је онај градоначелник одвратан човјек", рече она тихо, желећи да му скрене мисли са онога што их је обоје тиштило.

Надвојвода одлучи да јој не одговори, само јој њежно стисне руку изнад лакта. Она то схвати као потврду свог исказа.

"Сви су Срби одвратни…", настави она.

Надвојвода хтједе рећи да градоначелник није Србин, али одуста од тога. Као да је схватио да нема сврхе да ово мало живота што му је преостало протраћи у бесмисленим полемикама. Отјера нервозу од себе. Поста рационалан.

Нагну се напријед.

"Руперте", позва ађутанта. "Имамо ли вијести о Јиргену?" Руперт не одговори ништа.

"Морамо да га посјетимо", рече надвојвода.

Руперт се прену. Плашио се неке нове, исхитрене одлуке Његовог височанства. Вјеровао је и знао да је надвојвода непредвидљива особа, али није вјеровао да може толико свјесно да ради против себе.

"Не држим за мудро мијењати рути посјете у овом моменту, Ваше височанство", рече тоном рационалне особе.

"Постоји нешто што је изнад мудрости, драги мој Руперте."

"Изволио бих знати шта је то?"

"Војничка част! Не могу да дозволим да један од мојих официра лежи рањен у болници, а да се ја, његов врховни командант, умјесто да га посјетим, шепурим овим уклетим градом."

"Мијењање протокола ми даје за право да изнесем бојазан да у том случају не можемо гарантовати за вашу безбиједност."

Та реченица надвојводу увриједи више него сав овај циркус кроз који је пролазио.

"Руперте, не желиш ми ваљда рећи да сте ми до сада гарантовали безбиједност?"

Руперт одмахну главом, дајући знак да је све разумио. Осјети се посрамљено. Окрену се возачу и даде му инструкције куда да вози. Возач ничим не показа да је ту инструкцију разумио. Руперт се на то не осврну, а надвојвода не придаде том неспоразуму никакву важност. Ствари кренуше да се одвијају неконтролисано, као кад са мотора спадне ремен. Надвојвода се завали на задње сједиште аутомобила марке Греф унд Штифт и баци поглед на Софи. Она је била лијепа као слика. Ту љепоту понијеће у гроб.

Гаврило је стајао блијед као крпа, с погледом упртим ка Вијећници. Ако је икада на овом свијету постојао неко ко је одлучио да учини нешто значајно по сваку цијену, то је био он, тог видовданског јутра. Његово блиједило полицајцу Смаји није упадало у очи. Смајо се бавио собом. Представа којом га је Хулсхоф понизио пред његовим суграђанима учинила га је одсутним. Повријеђен его је тешка неизљечива болест ових крајева. Зато га се Гаврило и није плашио. Граничарски инстинкт који је носио у себи од својих предака казивао му је да од Смаје проблеми неће доћи. У Гаврила је немир уносио поглед једног младића са фесом на глави. Његов поглед био је толико везан за Гаврила да му се чинило да он на овај кеј није дошао да дочека Фердинанда већ неким другим послом. Гаврило се унезгоди. У глави му се пошече ројити мисли, несређене и конфузне.

"Зашто ме овако гледа?…Можда сам ја тај разлог због кога је младић ту?…Можда зна шта спремам?…Ко је он?…Полицајац у цивилу?…Можда је неко од оних шпијуна који су се мотали око нас посљедњих дана?…Због њих сам синоћ морао пити ракију да их разувјерим у намјере које имам…Сигурно види да сам се препао! Мисли да немам снаге да то учиним! Цврц! Мало си се преварио брајко! Не можеш ме спријечити! Ништа ме не може спријечити!".

Гаврило се одмакну неколико корака, али узалуд. Момак са фесом стајао је и даље на истом мјесту, не скидајући поглед са њега. Одједном, погледи им се сретоше. Гаврило се пријатељски насмија, рачунајући да ће тиме освојити његову наклоност. Али, момак са фесом не даде никакав знак. Његово лице оста камено. Сад Гаврила обли зној. Осјети се као звијер у клопци. Окрену главу лијево, па десно, али лагано, да момак са фесом не примијети узнемиреност коју носи у себи. Сагну се поред једне жене са дјететом, мислећи да ће тако изаћи из видокруга младића који га посматра. Узалуд. Усправи се, али га је момак са фесом и даље гледао.

Гаврило у свом кошмару не видје дјевојку поред себе. Била је лијепа, са црном косом скупљеном у плетенице. Носила је одјећу коју обично носе градске дјевојке Српкиње. Трудила се да се што више увуче у гомилу, да остане видљива само момку са фесом. Гаврило јој је служио као параван.

Утом се зачу звук колоне возила из правца Вијећнице. Тај звук на дјевојку поред Гаврила не остави никакав утисак. И она је овамо дошла другим послом. Гледала је преко Гавриног рамена у правцу момка са фесом. Немир у Гаврилу не даде му да то примијети. Немир га чини слијепим и нервозним. И даље је осјећао поглед момка са фесом. А колона возила се приближавала, привлачећи пажњу окупљеног народа. Младић то искористи. Крену ка Гаврилу. Гаврило осјети да је у клопци. Стаде тражити излаз. Угледа полицајца Смају пред собом. Одлучно, не либећи се ничега, као да му то није први пут, упита га покретом руке да ли смије прећи улицу. Смају, забављен својим јадом, даде му знак да то учини и промрмља:

"Ајде, ајде, само брзо!"

Касније се Смајо стотину пута питао зашто га је пустио да пређе улицу. Како му је тај балавац промакао, како у њему није видио опасност, кад је то било толико очигледно? Као да је неко други умјесто њега одлучивао о томе.

Гаврило пређе улицу. Момак са фесом дође до мјеста на коме је он стајао. Приближи се дјевојци која је била с десне Гаврилове стране. Њих двоје се страсно ухватише за руке. Њихови погледи се не одвајаху. Очима се поједоше. Пољубише се. Из њих изби љубав као лава из вулкана. Љубав обасја Апелов кеј и дио Шилерове радње. То је чудо љубави. Она удара кад јој се човјек најмање нада.

Гаврило угледа ту страст. Њих двоје су своју забрањену љубав крили у гомили. Лакну му. Није примијећен, али шта сад? Мисли опет кренуше да се коте.

"Пређох без потребе на ову страну…Он је гледао њу, а не мене…Каква сам ја будала!…Е, шта ми уради рођаче!…Колона ћеми бити предалеко…Одавде не могу да пуцам…Предалеко је, рискантно!…Ако промашим, пропашће и ова шанса!…Види њих двоје како се воле!…Како ме преварише…И он и она његова…Како то нисам могао да примијетим?…Морам некако назад…на ону страну…Гдје је онај полицајац?"

А Смајо је тек сад био смушен. Његова нервоза се повећавала како се звук мотора аутомобила марке Греф унд Штифт приближавао мјесто на коме стоји.

"Алаху драги", помисли Смајо, "недај да се данас штагод непредвиђено деси…не дај да уђем у историју. То ми не треба, ни мени, ни истроји."

Гаврило му приђе глумећи узнемиреност. Како га Смајо угледа, тако му паде мрак на очи. У Гаврилу је видио само невољу. Схвати да га драги Алах очигледно пушта низ воду. Улазак у историју био је неминован. Јадан он, јадна историја.

"Господине", учтиво упита Гаврило, "могу ли да пређем на другу страну улице? Мајка ми је тамо."

Смајо га погледа. У његовим очима видио је властиту несрећу. Касније се стотину пута питао што му није дозволио да пређе улицу, да се врати на мјесто на коме је био. Са тог мјеста не би могао да учини срање које је неколико минута касније направио. Али попут неке игре на срећу, којој су шансе подијељене на пола, Смајо погријеши.

"Остај ту ђе јеси!", рече му грубо и неотесано. "Немој сад да ти бубреге одбијем."

Да у себи није носио беспотребну срџбу рођену на Седренику, да се није китио неистинама као сваки Сарајлија, да није живио са пакошћу и злобом, тако карактеристичном за овај комад планете гдје је туђа несрећа важнија од властите среће, да није пристајао на лажи и претварања које је историја овом несретном граду свако мало давала на поклон, да је имао само мало више повјерења у онога који живи вијековима поред њега, кућа до куће, прозор до прозора, Смајо би и имао неких шанси да сам одлучи са које стране Апеловог кеја треба да стоји Гаврило. Овако, немоћан да се бори против талога вијекова, несвјестан своје позиције у свемиру, отуђен од првог комшије, он се приклони подмуклим законима историје. Не дозволивши младићу из Грахова да се врати на ону страну улице с које је и дошао, учинио је оно што житељи овог несретног града раде откако постоје. Сами себи праве срања! Он то осјети. То осјећање учини га нервозним. Али сад бијеше касно.

Колона возила из правца Вијећнице прилазила је Шилеровој радњи неумитно као судбина.

Смајо хистерично поче гурати гомилу даље од Апеловог кеја. Иста се поче повлачити назад у попречну улицу. Гаврило је био међу њима.

Он погледа на другу страну. Момак са фесом користио је метеж и љубио се са дјевојком у српској градској ношњи. Страст је избијала из сваког њиховог покрета. Гаврило тек сад схвати колико је испао глуп. Погледа у небу, љут и на себе и на онога који га је послао на то мјесто. На небу, између зграда уске улице која директно са Катедрале Срца Исусова избија на Апелов кеј, појављује се његов имењак по коме је добио име. Архангел Гаврило, са све крилима. Да није њега, Гаврило би се звао Шпиро и наша прича не би имала толико смисла. Архангел својим благим очима погледа Принципа.

"Гдје ти је пиштољ"

Гаврило га извади из џепа.

"И? Шта чекаш?"

Гаврило Принцип се окреће око себе. Угледа аутомобил у коме су надвојвода и његова супруга и Руперт, који показује возачу гдје треба да иде. Не схвативши инструкције возач нагло закочи. Њихов неспоразум одигра своју улогу у овј драми.

Возач не зна куда да вози, Руперт му узалуд показује пут, момак са фесом се љуби с дјевојком, Смајо гледа у Гаврила, а аутомобил марке Греф унд Штрифт са надвојводом стаде тачно испред Гаврила. Гаврило подиже пиштољ. Надвојвода и Софија га угледаше. Смајо притрча Гаврилу. Покуша да му отме пиштољ. Касно Смајо до Гаврила стиже"! Пиштољ опаљује. И то два пута. Оба метка кренуше ка својим метама. А надвојвода, сигуран и хладан гледаше нтремице у Гаврила. Софија примијети његову хладнокрвност. Тиме би изненађена.

"Шта ти је?" пита га.

"Па он пуца у нос."

"Ја овог човјека однекуд познајем", изусти надвојвода прије него шпто ће се метак забити у његове груди. Софија није гледала Гаврила. Гледала је надјвојводу прије слуђена неугодном ситуацијом, неголи уплашена

"Знаш овог човјека?", згрануто упита свог мужа показујући на Гаврила којегс су већ спенгала тројица полицајаца и два цивила. Метак до ње још није био стигао.

"Знам, знам сигурно знам!Негдје сам га већ видио".

Војвода то рече и склопи очи. Тренутак касније очи склопи и Софија


Одломак из збирке "Гаврилов принцип", колекција прича писаца из Србије, БиХ, Хрватске, САД и канаде



Оставите одговор