Некролог једном хотелу: Градац преселио на депонију

Педесетих година прошлог вијека Соколац је почео нагло да се развија. Изградња фабричких постројења, посебно у области дрвне индустрије, почела је да „расељава“ села на Романији.  Пише: Велемир Елез  Истина, у то вријеме било је много оних што су радили и на њиви и у фабрици. Та комбинација им је пружала солидан животни стандард. Убрзо […]

четвртак, јул 23, 2015 / 10:16

Педесетих година прошлог вијека Соколац је почео нагло да се развија. Изградња фабричких постројења, посебно у области дрвне индустрије, почела је да „расељава“ села на Романији.

 Пише: Велемир Елез 

Истина, у то вријеме било је много оних што су радили и на њиви и у фабрици. Та комбинација им је пружала солидан животни стандард. Убрзо долази вријеме све интензивнијег напуштања сеоских простора и трајног насељавања у центру општине. Бржи прилив становништва подстакао је и изградњу угоститељских објеката, који у сваком времену имају посебно мјесто.

У првим годинама након Другог свјетског рата, изграђено је више стамбених и других објеката у улици Данила Ђокића, која води према цркви Светог пророка Илије. Играђен је Ловачки дом, објекат у коме су се годинама налазиле важне институције – Народни универзитет, Народна библиотека, Ловачко удружење, а данас су ту просторије моћнијих политичких партија. Изграђена је у близини и прва школска зграда, а недалеко од ње кафана, коју су назвали Хотел „Градац“, због узвишења на којем је 1876. године саграђена православна богомоља – црква Светог пророка Илије.

Наравно, хотел је убрзо постао мјесто друштвеног живота, простор у коме су се окупљали сви, без обзира на друштвени статус и занимање. У „Грацу“ се пило, јело, пјевало, банчило до зоре, играо билијар, домине, карте, шах и друге игре које прекраћују доколицу. Био је то простор у коме се одвијао најзанимљивији дио свакодневице градића у срцу Романије. За кафану не треба специјална пропусница, улазница, неко посебно образовање… Ту су сви исти, и богати и просјаци, неписмени, полуписмени и они који су до врха науке стигли. У „Грацу“, као и у другим кафанама, водили су се домаћински и политички разговори, у пазарном дану сељаци су казивали своју муку коју су доносиле ледене зиме и сушна љета, а градски гости незадовољство својим статусом у породици и на радном мјесту. Ту су стизале вијести и прије дневних новина. „Градац“ је био једна врста народног парламента, гдје су се сучељавала мишљења различитих слојева људи, дебатовало о државним и локалним успјесима и промашајима. Кухиња је хранила неожењене, оне који су због посла стигли у мали град подно Романије. У „Грацу“ су конобарски посао испекли Вељко Марић, Ђоко Тошић, Бране Подинић, Нешо Ћуковић, Стојан Станић, Бране и Саво Савчић и многи други који су данас у вјечности. Сваки је иза себе оставио нешто за трајно сјећање на вријеме када су кафане имале душу.

Радио је „Градац“ све до осамдесетих година прошлог вијека и отишао у легенду. У приземљу су уређене просторије за потребе Културно-умјетничког друштва, али и оне су временом напуштене и препуштене зубу невремена и небриге.

У току 1953. године почео је са радом „Стари хотел“, како су називали здање у врху главне соколачке улице. Имао је прелијепу башту у сјени дрвећа, фонтану и много тога другог што је привлачило госте. Боеми и ноћобдије су се из „Граца“ ту преселили. Потом, 1978. године ниче хотел „Романија“, у то вријеме један од најсавременијих објеката те врсте у источној Босни. Данас не ради, чека коначну пресуду, да ли ће остати у животу или ће се преселити на депонију.

Годинама је здање хотела „Градац“ пропадало, урушавало се, пријетило да падне на пролазнике. Водиле су се расправе чије је власништво. Власници околних стамбених објеката су страховали за своју безбједност, упозоравали надлежне у општини да треба хитно уклонити оронулу грађевину. Дошао је и тај дан. Механизација и људство Републичке управе цивилне заштите јуче су кренули на посао.

Пратили смо како лагано нестаје старо здање, некада понос малог мјеста. Из гомиле шута, поломљених греда и расутог темеља изрони Титова слика, уоквирена у времену када се вјеровало братству и јединству. Стајала је годинама на зиду у главној кафанској просторији. Данас и она оде на депонију, заједно са објектом у којем је „живјела“ .

Пишући ове редове, сјетих се сарајевских студентских дана седамдесетих година прошлог вијека, када се рушила позната кафана „Истра“, у којој су се окупљали боеми, пјесници, новинари, да би се на том простору изградила робна кућа „Сарајка“. Тада је из пера знаменитог пјесника изронио незаборавни стих „Истру“ руше, у дну моје душе“.

Да је неко од соколачких ноћобдија и боема, којих има још међу овоземљанима, имао прилику да буде на „сахрани“ Хотела „Градац“, вјероватно да би изговорио нешто слично оном што је у пјесму ставио познати сарајевски поета.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *