Некоме суди историја, а некоме Суд БиХ

Многи ће рећи да се малверзације државним парама морају истражити, те да за то неко мора одговарати. И ја се са њима потпуно слажем! Нема сумње да је најзначајнији политички догађај прошле, а и свих посљератних година у Дејтонској Долини Плача, размагнетисани компас Сулејмана Тихића. При овој оцјени, дакако, кључни критеријум је у нагласку на […]

недеља, март 1, 2009 / 23:10

Многи ће рећи да се малверзације државним парама морају истражити, те да за то неко мора одговарати. И ја се са њима потпуно слажем!

Нема сумње да је најзначајнији политички догађај прошле, а и свих посљератних година у Дејтонској Долини Плача, размагнетисани компас Сулејмана Тихића. При овој оцјени, дакако, кључни критеријум је у нагласку на придјеву политички; јер је већина кључних одлука у нашем атару, доношена уз садејство чисте физичке силе Запада.

Но, Тихи Езан је у једном тренутку добровољно изашао пред камере, и изјавио да се његов народ треба ослободити терета који му намеће психологија жртве!

Вјероватно нијесам једини који је пришао тв-пријемнику и почео да га лупка у невјерици, убијеђен да је до репродукције таквог аудиовизуелнног записа могло доћи само неком опаком техничком грешком. Ако је ишта протекле двије деценије у Тамном Вилајету било константа, а онда је то општедруштвени консензус, који истрајава на инстант-оријенталном, донираном плачипизму. Онда је нешто крцнуло нагло и неочекивано, као сјеменка грожђа под зубима.

Прудска револуција је затим била исто тако невјероватан игроказ, приређен у цајтноту пред засједање Савјета за имплементацију мира. Први пут од конца ратних сукоба, домаћи политичари су сјели и наизглед сами договорили рјешење кључних проблема. Представа за странце је наишла на неподијељено добре критике, тако да је у стисци Лајавчеве прекоманде била неминовна и реприза у Бањој Луци.

Ми нијесмо имали никакав, а камо ли разрађен консензус и стратегију. Макар жртвену. Наш компас се оријентисао према Дејтону, и тако нагло четвероентитетско преусмјеравање ка само једном човјеку, може резултирати свим посљедицама које долазе из једноумља. У својевременој изјави за телевизију, поводом Пруда сам поручио да премијер што прије треба схватити, како му је једини стваран и дугорочан савезник у борби против идеологије какву оличава Хари Силеџија, његова опозиција из НС РС. Без институционалног темеља и вишепартијског командног моста, усамљеног јуношу који се самопоставио за скипера, врло лако би могао ухватити сан за кормилом. А тада два лоша, пословично, насучу Милоша.

То се врло брзо и испоставило, након сумњиво американизоване дислокације реалистичног Словака. Ратни хушкачи су се дочепали Грегоријановог календара, те је на премијера пипке пружила СИПА. Што је домаћа скраћеница, настала по дражесној животињици која не настањује море, већ искључиво Миљацку и сличне ендемичне екосистеме нашег завичаја, а поготово џепове пореских обвезника.

Да ли је требало чекати ово, па да наша политика еволуира на реалну основу? Ко ће мене обештетити, што премијер данас прича као да чита моје колумне из 2006. или 2007.? Тада сам (дакле и прије избора), говорио о укидању Дистрикта Брчко и враћању отетих надлежности РС. Посебно сам поносан на патентирање термина државна заједница, за третирање овог инситуционалног Франкештајна, званог БиХ.

А шта је наша елита радила? Дисциплиновано се мрсимудило у леру, док је био аналошки актуелан ручни рад Ђукановића и Тачија; а међународна атмосфера, осетијско-абхазијски наклоњена електричном пражњењу независности.

Је л’ сад и Небојша Радмановић треба проћердати свој мандат, не искористивши га по Месићевско-Силеџијском моделу, за бар један међународни иступ, који би водио разградњи овог наметнутог модела квазидржаве? Ако ни због чега другог, а оно зато што је она темпирани кавез за чување грађанског рата.

Није се обратила пажња на то, да паралелна дјеловодност Сипе почиње са насађивањем кукавичијих јаја попут БХТ. Гдје новинари, већ у питањима, као датост износе глупаве тезе о неопходности укидања ентитетског гласања, а послије поноћи емитују документарце о злим четницима. Тако се стварала самоубилачка атмосфера, која је резултирала тиме да и РТРС недавно пушта документарце којекаквих британских историчарских половњака, у којима слушамо о себи као о геноцидним прегаоцима. И то за наше паре! Зато су сви, у стварности утемељени ставови, раније аутоматски оглашавани као екстремистички. Но, како сам ја данас истомишљеник са премијером, рачунам да ми слиједи заслужена рехабилитација. Њу, свакако, не очекујем од Суда БиХ.

Многи у РС ће рећи да се очите малверзације државним парама морају истражити, те да за то неко мора одговарати. И ја се са њима потпуно слажем! Но, проблем је што овдје премијера не истражују за то је ли украо или није, већ из истог разлога из којег су судили и Милошевића, и Шаровића, и ине. Потпуно је политички нереалистично очекивати, да наш судски систем у скорије вријеме проради. У условима страног протектората, он је слуга политичким обрачунима, и биће то све до успоставе одрживог система. Независности или државне заједнице – како вам је већ мање екстремистички.

У демократији, судска власт је изузетно битан контролни, али и усмјеравајући фактор друштва. Праведан прелаз између самоуправног социјализма, у овај наш дивљи капитализам, могућ је једино кардиналним захватом у државно уређење. Односно, да се државни и окружни тужиоци РС, бирају на непосредним изборима. То су (уставне) промјене које нама требају!

Нема сумње да код нас нема способних за овако оригиналне промјене. Чак ни онако као Тихи. Но, било отужно по све нас, да у историји буду запамћени као кокошари – намјесто слободари и устаници.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *