Недеља у седмици руског филма: Адмирал (Адмираль)

Како смо начули од радника у мултиплексу, биоскопска сала би била пуна и да је седмица руског филма трајала 14 дана. Јесте да је џабе и Богу мило, али сличне манифестације далеко заступљенијих кинематографија на нашим ТВ екранима нису одржаване у великим салама. Још од Ноћне страже, на дјелу смо се увјерили да Рус може […]

уторак, јануар 11, 2011 / 11:11

Како смо начули од радника у мултиплексу, биоскопска сала би била пуна и да је седмица руског филма трајала 14 дана.

Јесте да је џабе и Богу мило, али сличне манифестације далеко заступљенијих кинематографија на нашим ТВ екранима нису одржаване у великим салама.

Још од Ноћне страже, на дјелу смо се увјерили да Рус може да направи исто што и Амер, а за мање паре. Најскупљи руски филм "Адмирал" коштао је 10 пута мање него Титаник.

Поређење није само због бродова; центрано мјесто оба филма је љубавна прича двоје људи у вријеме значајног историјског догађаја. У Русији је то вријеме револуције и контрареволуције, борбе црвених и бијелих.

Адмирал Колчак и глумица Ана Тимарјева су заљубљени, али их револуционарна збиља баца на све стране. Они се ипак воле по старински, пишу писма и у ријетким сретањима трепере од љубави. Пољубе се тек у 75. минуту.

Колчак је руски Дража Михаиловић, предводи контрареволуцију, прије тога је задужио отаџбину, па га је нова власт поштедила. Али му то није било довољно да не помисли да под њима Русија иде у пропаст. Филм рехабилитује снаге које су биле за монархију, а сви пролетери који се појављују су необријанији и похабанији спрам утегнутих официра.

Након сцене у којој Колчакова војска пробије положај црвених, на јуриш након што је остала без муниције, све погинуле сахрањују у један гроб. Све је то народ православни, констатује принудни гробар.

Свуда блиставе униформе, кристалне чаше за шампањац, лустери… Сјаја не мањка ни у резервном главном граду контрареволуционара. Види се да се добро живјело. Обичан народ се ријетко појављује, уколико не гине у трештавим и експлозивним сценама борбе. Ни на њима се није штедило, са намјером да изгледа језиво као да сте и сами у унакрсној паљби.

Изгледа и у овом филму свако упадање у воду, било сабље било леша, мора да иде уз успоравање слике (илити слоумоушн). У једном јуришу, тројица падају на исту страну, чини се погођени у лијево раме.

Добро, не би било по руски, да не завршава романти-патетично. Главним женским ликом у презенту, јер је све било њено сјећање.

Све у свему, јасно је да се Вук Драшковић требао више борити за министарство културе, ако му је било стало да у народу припреми терен за амнестије, рехабилитације, реституције, и друге стране ријечи. До сада код нас није снимљен филм, а нема ни назнака, у коме су главни актери припадници Југословенске војске у отаџбини. Или макар нешто из периода прије него је у устанку против окупатора дошло до раскола на четнике и партизане.

Путоказ за министарство културе Републике Српске окренут је ка Невесињу. Тамо је сем оне невесињске против Турака, пукла и прва устаничка пушка против фашизма. У Европи.

М. Шикуљак



Оставите одговор