Научно доказано!

Пошто редакција Фронтал.РС добија свакодневно обиље мејлова, у којима се захтијевају дужи и аналитичкији текстови на неуралгичне теме у нашем друштву, колегијум је одлучио да једном дневно аплицира и један од тих маратонски дугих написа, без обзира што за њих мање интелектуално расположена публика нема стрпљења У комбинацији са писало у Забавнику!, насловна реченица је […]

уторак, април 28, 2009 / 17:25

Пошто редакција Фронтал.РС добија свакодневно обиље мејлова, у којима се захтијевају дужи и аналитичкији текстови на неуралгичне теме у нашем друштву, колегијум је одлучио да једном дневно аплицира и један од тих маратонски дугих написа, без обзира што за њих мање интелектуално расположена публика нема стрпљења

У комбинацији са писало у Забавнику!, насловна реченица је била једна од најомиљенијих фраза при препиркама у мом, и дјетињству многих других. Против таквог кључног аргумента, саговорник није имао ни најмању могућност протеста или сумње.

До деведесетих година прошлог вијека, у нашем друштву је владала изразита вјера у науку. Општи напредак, и непрестано застарјевање сваком доступне технике, чиниле су да је у то вријеме постојало искрено увјерење и нада (и код нас, и код наших родитеља), да ће наука до времена када ми нарастемо, открити лијек против старења.

Данас, када један мој пријатељ пише за Забавник, старовременски лист који отеже са хонорарима, лијек против старости и даље није на списковима апотека. Дјеца не износе више исте аргументе, а мало која и бирају научне теме за расправу. Ријеч која би најбоље описала стање у којем се затекло све око нас, била би: похабаност.

Није, међутим, то разлог због којег је наука ишчезла из нашег друштва, нити је само незарађени новац Титових кредита, био услов вјеровања у њу.

У читавом свијету је владалао одушевљење бујношћу науке, префорсиране у Другом свјетском рату. Мислило се да ће она, пошто је атерирала на Мјесец, остварити све човјекове снове. И то инстант брзином!

Поред тога, у нашем друштву подложном диктатури, није постојао један други сегмент цивилизације – религија. Наука је била једина званична могућност да човјек стигне до својих животних истина, тако да је морала подмирити и оне потребе, које су до тада припадале религији.

Наука је у социјалистичком друштву била централна духовна активност, њој и њеним сазнањима се морала покоравати чак и умјетност. Други крај полуге је била контрола државе над свим сегментима живота, па тако и науком. Овај крак је, наравно, имао тачку ослонца много даље од себе. Сва сазнања која би се обзнанила грађанству, била би канонизована у званичан и ненарушив став, што се изразито односило на друштвене науке.

Отуда тако чврста, скоро па обавезна вјера у научна достигнућа. Окончање социјалистичког полувијека, у свој својој СФРЈ-трагичности, донијело је и преиспитивање науке.

Шири слојеви тек сада лагано схватају, да научна истина није и коначна. Знанствене поставке су непобитне и чврсте, најчешће само лаицима и површним познаваоцима. Из потребе, да имају ослонац у општеважећој мисли. Научне истине су само један начин да се посматра стварност, и она је, у збиљи, џин на стакленим ногама.

Математика је себи у темељ навукла аксиоме, да би се могла покренути ка рјешавању осталих проблема. Мјерне јединице, које служе као основ свакој природној науци, скоро су потпуно произвољне. Тако метар није ништа друго, него метална шипка која се на одређеној температури чува у Француској.

Судбина настанка ове мјерне јединице, је и пластичан опис судбине човјечије знаности. У тражењу стабилне и свеважеће јединице за просторне омјере, чврст темељ метра је нађен тако што је дефинисан као четрдесетмилионити дио екватора. Англосаксонске земље су космополитски одбиле да у јавној употреби избаце инче, стопе и миље; док неке друге (наша на примјер), држе да је у научним формулама немогуће користити било које друго писмо, него ли латиницу или грчки алфабет. Накнадним се израчунавањима, испоставило да су научници при дефиницији погријешили, и да је дужина екватора, изражена у данас важећим метрима, 40.076 километара.

Јединица је у међувремену планетарно заживјела, као и јарди у Енглеској, па накнадне корекције такође никада нијесу извршене. Слично је и са већином осталих мјера, чија се чврстина настоји одржати што неразмрсивијом везом једне са другом.

На исти такав начин, обрте су извршиле и многе друге спознаје, тако да Земља више није равна плоча, нити средиште свемира; а атом значи све друго само не недјељив, што је било његово прво значење.

Насупрот томе, имамо и примјере мирног суживота двије, у основи различите поставке, јер је свака неопходна на одређеном нивоу примјене. У школама се заједно помињу и Еуклидова, и геометрија Лобачевског. И Њутнова, и Ајнштајнова теорија.

Наука је однијела превагу над религиозним поставкама само на том пољу. До тог није довела логичност у слиједу мисли, већ читав низ практичних олакшица, којим је наука придобила мозгове обичних људи. Тако је, истовремено, потврдила своју основаност и у вишим сферама. Управљање живота према њеним достигнућима је једна од могућности, а његово упражњавање за обичног човјека је, такође, ствар вјере.

Скоро да не постоји начин да мајка или отац, који се у свом животу нијесу бавили науком, разумију и оно што се експериментално покушава утврдити у данашњој граничној науци. Камо ли да учествују у поставци теорије. О објашњењу тога шта је правилно, њихова дјеца се могу само обратити Забавнику.

За то су потребне године школовања, грозничавог и самоодричућег рада, и на жалост многих, урођена интелигенција и таленат.

Да ли је млијеко штетно за наш организам, и да ли мобител изазива рак мозга, можете само на ријеч вјеровати једној од супротстављених опција. Различитих и по финансијерима. Чак и када то буде научно доказано, или оповргнуто, нијесте у стању да на било који начин то самостално потврдите.

Наука је та која настоји да разумски и употребиво, објасни све што нас окружује. Када наступи фустрација, и појединац падне у депресију, ту наступа религија. Због настојања и немогућности, да јединка синтетише сва научна знања у заокружену цјелину, како би извукла заједничку нит читаве појавности. Односно, када у својим сазнањима људско биће стигне до тог тренутка непремостиве тачке, и умори се од борбе.

Религија привремено поједностављује ствари, дајући питањима на која не можемо да одговоримо, много мање драматичан тон. Све што је са друге стране знања, приписује се Творцу. На тај начин скидајући терет са пренапрегнуте јединке.

Може се и рећи да наука настоји промјенити све, док религија изгара у жељи да све остане како је и било. Зато, пред нераздробивим монолитом свеукупности, научници морају емигрирати у специјализацију, како не би изгубили разум.

Знанственици су исто што и свештеници. Само са друге стране. Од зачетка цивилизација, они су и били синтетисани у само једној особи. Цијепање њихове двоструке личности, одиграло се тек у 19. вијеку. Барем европском.

Као што постоје предубјеђења о томе да свештеник у највећем броју случајева не би посегао за убиством, дрогом, блудом, крађом или злостављањем; не зна се и не истиче, да је научник спреман на све – како би потврдио своје теорије.

Једни су спаљивали, убијали и протјеривали друге, како им не би узели примат на берзи припадника; а други су, заузврат, упропаштавали све моралне норме у служби својих истраживања. Односно, може се примјенити и обратна формула.

Од, за данашње појмове не баш претјерано морбидног Леонарда Да Винчија, који је порио мртве труднице како би прецртао унутрашњост њиховог трбуха; па све до доктора Менгелеа, са читавим низом скоро па перверзних експеримената, након којих су остале хиљаде мртвих заточеника нацистичких логора; поступци научника су будили нескривено гађење и репресије околине, да би касније те резултате сви прихватили.

Религија, као основни генератор морала, и наука, извор бескрупулозног напретка, су се, мање или више успјешно, контролисале – стварајући идеологију. Односно политику, која је забављена менталним здрављем обичног појединца, али само у циљу његовог што већег послуха, и адекватнијег искориштавања у служби владајућих слојева. Односно, општеважеће мисли, а која их већ држи на тој позицији. То троје (религија, наука, политика) су стварна законодавна, извршна, и судска власт човјечанства.

Њихова подјела власти управља планетом, а један од најзначајнијих и најбучнијих обрачуна данашњице, је питање клонирања. Наука ће у сваком случају побиједити. Само је питање када. И колико. Условност резултата, у зависности од тачке гледишта, могла би бити представљена као пораз. Или побједа.

Поред ове ријеђе посматране особине научника, постоји један стереотип. Много познатији и увријеженији у свијести заједнице. Он је створен у популарној умјетности, пројектован дијелом од владајућих елита, а дијелом подилажењем тржишту.

То је понајвише визија америчких филмова. Једног смотаног човјека, мушкарца, неспособног да се снађе у најобичнијим свакидашњим ситуацијама. Без икаквог појма о жени, о ноћном животу, и уопште потпуно ретардираног за комуникацију са остатком ненаучног човјечанства. Ајнштајнолико разбарушене косе, ниски главати чичица или вижлави пубертететни цвикераш, али најчешће са страним, руским или њемачким нагласком. И презименом. Има крајње инфантилне навике и задовољства, са смјерношћу достојном једног монаха.

Уз тај лик најчешће иде онај, који је предвиђен за општу идентификацију. То је крупан, згодан, и комуникативан даса; који по њиховом упознавању, научника води у прво љубавно искуство, пијанство, и запањује га својим непоштивањем друштвених норми.

Јуначина, досађујући се, скупља обрве и колута очима (говорећи: аха…), када научник одговара на питање које му је поставио. Обично га, уз тешки уздах, позива да скрати мало.

И поред свег знања, научник служи само као биолошки ЦД-РОМ, изговарајући кључни податак, а да га и није свјестан. Његово примјећивање је (податка, не научника) задатак нашег шмекера, са не баш сјајним оцјенама у школи. Након извршетка домаћег задатка, он одлази са најзгоднијом рибом у сценарију. Научник је сретан што га је уопште познавао.

Истицање тобожње супериорности судбински предодређеног натчовјека, не претјеранао образованог и већину свог живота посвећеном јефтином проводу; наспрам вишегодишње изолованом и самоодричућем човјеку, препуњеном подацима које ни не разумије како треба; мултимедијална је психотерапија за необразовано и непродуховљено човјечанство у покорности.

Настоји се дати порука, да такав бајица широких рамена и дјечачког осмјеха, чучи у сваком од њих. Како постоји могућност његовог активирања, само уколико му се пружи прилика. Та прилика, наравно, никада не долази, јер је суперхеројасти тврдогузан само пројекција онога, каквим себе сматрају владајући политичари. Трпећи да и њих понекад представљају стереотипним љигавцима.

Ратовало се техником увезеном за велике паре из иностранства, или преосталом од ЈНА. Унапређиваном у што примитивнији ниво примјене, јер је техно-милитарна индустрија СФРЈ формирана тако, да је могла функционисати само на савезном нивоу.

Захваљујући томе, научна каста је скоро па изумрла. Лагано се повлачи пред налетима шамана и врачева, навлачећи средњовјековни мрак над земљу, у којој је наука некада била једини допуштени предмет обожавања. Послије Тита, наравно.

У том процесу, најгоре је прошао онај простор који називмо Дејтонска БиХ. Без разлике у обе државе. Док се овдје ратовало, прескочили смо равноправно прихватити мобилни телефон, интернет, читаве нараштаје нових микрорачунарских процесора и многих техничких побољшања, на свим пољима.

Некада је Шкоди ишла вода на уста при погледу на Југо Флориду, а данас након Фелиције, Октавије и Фабије; сваки говор о томе звучи, на више него кисело грожђе. За неки од нових, крајње осредњих аутомобила из Кореје (а камоли са Запада), наш просјечан грађанин мора радити пет-шест година, а да притом не потроши ништа. Некада смо били у стању произвести телевизор или видео-рекордер, а данас тешко да би могли уопште произвести и ручни сат налик на увозне. Макар му ни цијена не била конкурентна.

У центрима као што је нпр. Београд, још увијек су се задржали макар обриси научне климе и напретка. Док је овдје, опет, завладао Тамни вилајет.

И најглупљи би до сада схватио, да се грађани ове државе праве будалама. Односно да се од њих очекује да мирно сједе, и опет као и у Титовој кухињи, троше паре које нијесмо зарадили. И то се дешава. Да. Из простог разлога, што су учени људи у овој земљи изумрли.

Оно што није побјегло у иностранство, или не ваља, или срачунато хибернира живећи лагодно на парама које добива од других, не радећи свој посао. Односно, такође не ваља.

Паре које добијемо, ма ко овдје прао новац, једног дана ћемо морати вратити. А то сигурно нећемо моћи без памети.

У оваквој клими, и најобразованији родитељи су престали инсистирати на томе, како је образовање битна ставка за будући лагодан живот младог појединца. Уписивање факултета се схвата само као продужено одрастање, односно могућност да се што дуже паразитира на родитељској грбачи, прије но што се суочимо са тим да смо се, бар у материјалном смислу, џаба школовали.

Читав систем се понаша по наведеној матрици из америчких филмова, нудећи младима као бијег од депресије, дроге и криминала – једино спорт. Власти се понашају тако, као да је једина друштвено прихватљива активност, нека од такмичарских дисциплина са лоптом. Бивши премијер Додик, примјерице, од својих баснословних количина новца је начинио спортску дворану. Не приватни универзитет, или средњу школу.

Некадашњи властодржац, данас познат по обрвама и пребивалишту у Хагу, на вапаје просветних радника је одговарао: да се његова дјеца обрадују, када им има дати пет динара да изађу у град.

Онолико новца и услова живота, колико добија центарфор неког локалног друголигаша, више је него довољно да се охрабри, и до краја ишколује, неки надарени осоновношколски математичар. Прије него се одлучи да за свој животни циљ одабере отварање вулканизерске радње и аутопраонице.

Русија се, у годинама нетом по распаду СССР-а, осигуравала од таквих проблема, физички спрјечавајући своје научнике да емигрирају на Запад. Док ми своје младе наде, охрабрујемо да играју фудбал и кошарку.

Улагање у науку је заиста процес који се исплаћује споро, али без њега ће извоз знојавих спортиста постати наша главна привредна грана. Када понестане балвана. А у то је, гледајући владајуће структуре, сасвим тешко повјеровати.

Наравно да у условима у којим средњошколски, па и универзитетски професори, са завишћу гледају власника осредње биртије; а већина дјеце види рачунар само на телевизији, нема основног мотива науке.

Наука је у нашем друштву, као и било какве здраворазумске моралне норме, само камен о врату. Не нешто, што побољшава живот у сваком погледу. Постоји отворени презир, и омаловажавање свих који студирају природне науке, а особито друштвене (изузев економије и донекле права). Од којих се признаје једино учење језика, и то само једног. Енглеског.

Ситуација се сада превише драстично промјенила, па је данас бити научник, једнако компликовано као и бити свештеник 1945. године.

Истински научници су стварно занесењаци. Практични романтици који би некада сами плаћали, да се могу бавити оним за шта требају добивати новац. Њих може схватити мало ко, па је за напредак једне нације веома битна спона између науке и обичних грађана, а она је популаризација.

На нашим телевизијама препуним музичких, спортских и политичких садржаја, има веома мало науке. Оно што има, то су најчешће само забавне емисије о природи, блиц извјештаји о настраним патентима, и рекламне емисије о аутомобилизму или компјутерској техници.

По правилу, све су начињене у иностранству, или од страних елемената. Једнако како је читава држава претворена у радника на плаћеном одсуству, нема ни говора да би се неко бавио таквом дјелатношћу, поред толико страних остварења.

Ту влада таква анархија, да би, не у развијеним, него је довољно у часним државама, министри просвјете, културе, науке, младих, или чега год већ; одавно поднијели оставке.

Преводе страних остварења врше потпуно нестручни људи. Тако се једна те иста егзотична животиња, у три различите емисије и превода, може звати на три различита начина. Једном је нпр. чак и домаћа штука преведена са шиљак, због незнања посленика, и синонимности њеног имена у енглеском.

Природно је да свако друштво развија онакву знанствену мисао, за какву је у стању издвојити. Али ако МЗ Драгочај нема новца за истраживања у области атомске физике, а онда ће сигурно Република Српска имати да достојно стипендира будућег запосленог у институту за генетичко модификовање житарица, правне науке, кардиоваскуларну хирургију, или већ нешто што нам заиста треба.

Уколико будемо размишљали само мозгом једног фудбалера (без увреде), знамо шта се дешава кад исти сломи ногу.

Дани(ј)ел Симић
Година 1999.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *