Наши дани не пролазе

Бивши учитељ, крфски утопљеник, боем, тај enfant terrible српске модерне, рођен је 10. марта 1880. године у Заблаћу код Чачка.

И да га доктор Скерлић во времја оно није сасјекао чувеном и непринципијелном критиком, која је говорећи о лажном модернизму рекла све о лажним ауторитетима, Дис у оно доба не би био подигнут у пантеон српске поезије тога времена. Окружен са једне стране лажним сјајем београдске буржоазије, а са друге националним терцама, Дис и није могао да учврсти свој глас у тадашњој српској књижевности.

Проћи ће времена док српска култура на открије Диса поново; пјесника "Утопљених душа", пјесника нирване, спокојног мртвила, пјесника више интуитивног него талентованог, занатског, ишколованог. Пјесника који јесте испјевао "Можда спава" и "Тамницу", али исто тако и "Наше дане", који и данас вапију невјероватном животношћу:

Владислав Петковић Дис – Наши дани

Развило се црно време опадања,
Набујао шљам и разврат и пороци,
Подиг’о се трули задах пропадања,
Умрли су сви хероји и пророци.
Развило се црно време опадања.

Прогледале све јазбине и канали,
На високо подигли се сутерени,
Сви подмукли, сви проклети и сви мали
Постали су данас наши суверени.
Прогледале све јазбине и канали.

Покрадени сви храмови и ћивоти,
Исмејане све врлине и поштење,
Понижени сви гробови и животи,
Упрљано и опело и крштење.
Покрадени сви храмови и ћивоти.

Закована петвековна звона буне,
Побегао дух јединства и бог рата;
Обесимо све празнике и трибуне,
Гојимо се од грехова и од блата.
Закована петвековна звона буне.

Од пандура створили смо великаше,
Достојанства поделише идиоти,
Лопови нам израђују богаташе
Мрачне душе назваше се патриоти.
Од пандура створили смо великаше.

Своју мудрост расточисмо на изборе,
Своју храброст на подвале и обеде,
Будућности затровасмо све изворе,
А поразе прогласисмо за победе.
Своју мудрост расточисмо на изборе.

Место светле историје и гробова
Васкрсли смо све пигмеје и репове;
Од несрећне браће наше, од робова,
Затворисмо своје очи и џепове.
Место светле историје и гробова

Остала нам још прашина на хартији
К’о једина успомена на џинове;
Сад сву славу пронађосмо у партији,
Пир поруге дохватио све синове.
Остала нам још прашина на хартији.

Под срамотом живи наше поколење,
Не чују се ни протести ни јауци;
Под срамотом живи наше јавно мнење,
Нараштаји, који сишу к’о пауци.
Под срамотом живи наше поколење.

Помрчина притиснула наше дане,
Не види се јадна наша земља худа;
Ал’ кад пожар подухвати на све стране,
Куда ћемо од светлости и од суда!
Помрчина притиснула наше дане.