Начертаније о Великом Систему

У својој колумни, објављеној на Фронтал.РС 18. новембра 2009. године, Дани(ј)ел Симић тачно примјећује да “сви бистри људи нашој политици замјерају једно”: непостојање система Пише: Милко Грмуша Прича о систему, односно о непостојању система свакако је дио макар 90% свих кафенисања, којима је нека од тема друштво, држава, нација, посао или бар ногомет. При том, […]

недеља, јануар 17, 2010 / 06:44

У својој колумни, објављеној на Фронтал.РС 18. новембра 2009. године, Дани(ј)ел Симић тачно примјећује да “сви бистри људи нашој политици замјерају једно”: непостојање система

Пише: Милко Грмуша

Прича о систему, односно о непостојању система свакако је дио макар 90% свих кафенисања, којима је нека од тема друштво, држава, нација, посао или бар ногомет.

При том, не треба посебно наглашавати да су завршеци таквих разговора обојени сивом бојом резигнације, зачињени углавном покојом домаћом масном псовком.

Дакле, сложићемо се да велика већина у Србаља (а, валахи, слично је на цијелом Балкану) сматра да је наш основни проблем или непостојање система, или постојање неког накарадногсистема, да га назовемо антисистема, у коме неке основне вриједности и правила, које многи од нас обично перцепирају као жељена у тој некој нашој представи доброг, квалитетног, просперитетног или макар ефикасног система, или уопште не постоје, или су до те мјере искривљене; и(ли) релативизоване да се практично претварају у своју супротност.

Е сад, како би баш тај весели пожељни систем изгледао, ту се разилазимо, у већем или мањем степену. Занимљиво, не слажемо се ни око тога како он не би требао да изгледа, а нису ријетке ни ситуације да идеални Огњенов систем у длаку личи на Драганов антисистем, и обрнуто. Једино око чега се и Огњен и Драган и остали слажу јесте да идеални систем никако није оно што имамо данас у нашим, је ли, друштвено-политичким заједницама.

Признајем, и сам сам дуго мозгао о систему, и да, имао сам своје визије, нацрте, приједлоге и пројекте, а неки су ми се баш онако чинили и ингениознима. Одлазио бих онда на спавање сав поносан на себе и бриљантност мог за-стварање-сјајног-система невјероватног ума. Ходао бих по улицама презриво се осмјехујући на пролазнике, мислећи како ови јадници и не знају да рјешење свих њихових проблема, и лијек за њихове мале животе, ето, управо пролази поред њих, а они, слијепци, то и не примјећују. Да, био бих тада сјајан, величанствен дапаче. Није шала створити поредак, који ће да стави тачку на вијековно пропадање једног народа, те који ће бити основа једне љепше и сигурније будућности.

Трајало би то тако све док ме неки ђаво не би натјерао да увидим проблеме, и то озбиљне, мог дичног система, и онда бих га прво ватрено и аргументовано бранио, а кад би тих аргумената понестало, вадио бих се на људску несавршеност, да не кажем глупост, ту вјечну категорију која ми растури, да простите, мој генијални систем. Онда би, као и код сваке болести, након прве фазе негације проблема, наишла фаза депресије, а потом и помирења са злехудом судбином.

Ипак, ђаво не би био ђаво да није од ватре и дијалектике клете саткан, па би ме опет подбадао да патентујем све нове и савршеније системе, али сваки би ми се, прије или послије, опет разваљивао, и несрећи мојој није се краја назирало. Заиста, моја идеја да усрећим све те мале и несрећне људе никако ме није напуштала, и нисам хтио да је се тако лако манем, управо због очигледне њене узвишености и племенитости. Признајем, признајем, донкихотовски нагон и у мени је живио, с тим да су моје вјетрењаче биле големије, а моје побуде величанственије и хуманије.

И онда, послије ко зна већ ког распада мога невјероватног система, падне ми на ум сљедеће: добро, ајде да ствар поставимо овако; можда је и мој и проблем свих нас што непрестано трошимо енергију на креирање доброг система. Можда је проблем што се управо замајавамосистемом, па био он и просјечан (реплика онима који би рекли: „не,не треба нам нужно добарсистем, само нам треба систем, макар и овакав и онакав, битно да постоји ред ствари који се поштује“).

Заиста, можда је основни предуслов сваког система, претходно стање да нема било каквогсистема. Узмимо за примјер два историјска прецедента. Бог је створио свијет за шест дана. Створио га је из ничега. Дакле, није било система, па је онда створен. Није га било лако наштимовати. Зато и недјеља. Зарад одмора. Други примјер су Сједињене нам Државе (InGodWeTrust). Људи су дошли на слиједећу идеју: ајде да људима дамо потпуну слободу. Нема наметања воље, нема покоравања људима (Аристотел је већ рекао да робови нису људи, е моји црнци). И шта се десило? Дивљи запад. Док Холидеј и Били Кид. Човјека сте могли укокати због пола килограма соли. Имате фино колт, па онда лијепо браните своју (потпуну) слободу.

И ствар је ишла тако. Каубоји су пили, пушили, гонили стоку, клали Индијанце, играли покер, копали злато, а цмекали су се и међусобно. Онда су рекли: ок (знате да је „ОК“ у ствари скраћеница за Okilled, zerokilled – нико убијен), доста је било шенлучења, зарађена је нека кинта, ко је кога зезнуо-зезнуо, Индијанци су забрављени у резервате, а злата више и нема превише да се ископа. Правимо сад законе, који ће бити кратки и јасни, и неће их бити много. Али, они се поштују. Иначе, вјешала. Шлус. Почетак владавине права у Енглеској је везан за Велику повељу слобода (MagnaCartaLibertatum), а у Америци за Таличног Тома.

Погледајмо ситуацију код нас. Проблем је што веома дуго ми у ствари имамо систем. Прво су нас систематизовали племенски вођи и ауторитети, онда су на ред дошли феудалци, домаћи и мало мање домаћи, а врхунац прве етапе нашег систематизовања било је Душаново Царство. Ко не вјерује, нека погледа Законик. Онда долази период глобалних интеграција. Тад је то била ОУ (Османска Унија), која је испрва, хтјели то признати или не, била онако кул: мањи порези, безвизни режим у пола свијета, несметана трговина, смањење пореза и осталих доприноса (у почетку турски намети су били много мањи од оних претходних), нова мејнстрим култура и остало.

Потом долази до растакања ОУ, националних превирања, да би ствар у своје руке узео Милош и опет усистемио рају (наш простор овдје ћапио је Франц). И то је неко вријеме ферцерало, па су на ред да уреде дошли комунисти, које данас гледамо да некако отјерамо у родно мјесто, а намјесто њих ће нам, прије или послије, доћи ЕУ, са сличним редом ствари као што је био у ОУ.

Дакле, упркос устаљеном мишљењу, ми имамо систем(е) већ јако дуго. Први проблем, због кога данас кукумавчимо усљед "непостојања система" јесте што смо сада у фази промјене система – из комунистичког улазимо у један други, а то је потрајало, јер смо мало полијени. Па онда фрустрације и све што иде уз то. Заправо, искрени да будемо, чекамо да нас неко са странеусистеми, да не кажем усорта, јер то тако у нас иде. Али, шта да једном поставимо ствари овако: нема система.

Нема га више. Куд који мили моји. Шта ће вам систем, богаму. Двије основне предности. Прво, економска – нема више пореза и осталих намета финансијске природе. Друго, етичка – сваки систем значи наметање воље. У свим мојим идеалним системима ја сам се био намерачио да вас упрегнем, и да слушате. Нема зезања у систему. Али, ко има право да намеће вољу другом човјеку? Може ли се човјеку уопште наметати воља? Смије му ли се ограничити слобода?

Пустите оне теорије о друштвеном уговору. И ви и ја добро знамо да нас нико никада није сазвао на неко пољанче, гдје смо се одрекли својих природних права у корист заједнице и система. Нису нам сазвали ни прађедове, а ни оне прије њих. Немојмо да се лажемо, на систем нико од нас нити од наше куће и лозе часне није дао својевољан пристанак. Стога, ко шиша систем. Ајмо да се мало распојасамо. Живнимо мало. Нећемо сто година вала.

Стварно, морамо да се иживимо. Колтове у шаке, то јест утоке. Реална је сасвим могућност да се истријебимо у кратком року. Можда и нећемо. Ајде га знај. Али, макар ћемо доносити одлуке. Научићемо да их доносимо, јер нема ко други да то чини за нас. Сносићемо одговорност за исте. Зезнеш ли фрајеру, остаде без скалпа. Научићеш тако да сваки твој потез има посљедице, ове или оне.

И да их нико умјесто тебе не плаћа. Ако нас не остане, добро и јест – и нисмо били за то да будемо. Ако нас пак остане, научићемо да не може осамдесетак парламентарних вуцибатина да у свим нашим (здравим) мозговима води љубав, плус бирократија иза њих. А не, као сад, да свака шуша из владе и скупштине може да нас умокри кад јој се ћефне. И онда неће бити мјеста сивилу.

Сам ћеш да бојиш своју палету буразеру.

 



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *