На тихој ватри

Једва чекам 15. септембар то је дан када се сумња “увлачи” у кандидате и политичке партије, најприје тихо, а онда све јаче. Креће сумња у себе, своју предизборну “жваку”, јавни наступ, а сва ароганција коју су показивали до тог дана, лагано нестаје. На 15 дана прије избора све би дали за неко предизборно истраживање, али […]

уторак, септембар 14, 2010 / 06:35

Једва чекам 15. септембар то је дан када се сумња “увлачи” у кандидате и политичке партије, најприје тихо, а онда све јаче.

Креће сумња у себе, своју предизборну “жваку”, јавни наступ, а сва ароганција коју су показивали до тог дана, лагано нестаје. На 15 дана прије избора све би дали за неко предизборно истраживање, али оно тада више и није важно. Осим да их мало окуражи, али само ако су преко цензуса.

Истраживања су се требала радити прије шест или осам мјесеци. Тада су била корисна, а сада је касно.

Кандидати се тада почињу присјећати свих својих школских другова, пријатеља с којима су барем једном у животу попили пиће. Прегледавају се мејлови, именици у мобилном телефону и Фејсбук; да се ко од познаника не прескочи. Обнављају се везе с даљом и ближом родбином, и креће лобирање тј. мољакање да пријатељ твога пријатеља гласа за тебе.

Почињемо се поздрављати с комшијама, које иначе не подносимо када их сретнемо у лифту. Сјетимо се и бивших љубави, и проклињемо себе што се нисмо растали ко људи, а не онако џукачки. Сваки глас је важан. Дискретно се наговјештава могућност запослења: жене, свастике, дјетета; у некој од државних фирми, али само ако ви постанете посланик.

Жена би да помогне, али не зна како. Одлучујеш да је маргинализујеш, боље је да шути, тако је и код лидера странке и носилаца листа, па нећеш ни ти да експериментишеш. А и ова школа почела, па ти одвожење дјеце у школу само одвлачи пажњу од кампање. Мада, било би добро да буде неки родитељски састанак, па да изложиш свој програм родитељима. Можда би могао излобирати код разредног старјешине?

После 15. септембра се и пунац и пуница почињу опажати другачије, некако постану мање напорни и добијају људске карактеристике.

Колеге из партије сада постају љути ривали, које треба “облатити” у бази, али не превише да Врх странке не сазнао. Ко шиша партијске програме и лојалност, само се гледа лични интерес.

И мали човјек тада почиње да важе и калкулише. Ко има највеће шансе да успије од потенцијалних кандидата? Ко је од ријечи, а ко ће опет слагати? Није лако донијети одлуку, ваља покушати ријешити неки од егзистенцијалних проблема.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *