На слави код Ираца

Знамо ми ко је Свети Патрик. Отприлике. Зато је Фронтал.РС скокнуо до Даблин тауна. Јесте да нема више Ортодокс келтса, а чини нам се да их је затворио Балкан Експрес (провјерено затварају све локале по граду) и магнифицент Гуња, али можда се ми Срби евентуално разумијемо у то шта су пабови. И то они Ајриш. […]

четвртак, март 17, 2011 / 23:40

Знамо ми ко је Свети Патрик. Отприлике. Зато је Фронтал.РС скокнуо до Даблин тауна.

Јесте да нема више Ортодокс келтса, а чини нам се да их је затворио Балкан Експрес (провјерено затварају све локале по граду) и магнифицент Гуња, али можда се ми Срби евентуално разумијемо у то шта су пабови. И то они Ајриш. То је код нас популарно, па Бијељина има најмање пет.

Пише: Ж. Свитлица

Није да нам је баш к’о неки наш светац, али чудно је да смо ето упознати са једним ирским празником, а нисмо са италијански, мађарским, албанским, њемачким, турским, руским.

Разлози за то се назиру одмах након што обришете пјену око уста, послије првог цуга хладног точеног пива у неком нашем пабу, а није нужно да то буде легендарни и веома скупи Гинис. Али прво мало слика са лица мјеста, из земље из које је Патрик истјерао гмизавце.

Један пријатељ редакције Фронтала је на привременом раду у главном граду Ирске и својски се потрудио са својом гаџетеријом да нам пренесе атмосферу националног празника са улица Даблина.

Дан Светог Патрика је, каже, у Ирској нерадни дан. Весеља не недостаје по улицама. То што треба да издвоје око 5 евра за криглу пива не спречава људе да пјевају цијели дан, а пијане можете срести и прије 12 часова. Ово треба узети у обзир када наредни пут будемо критиковали, нашу омладину, за вјерске празнике склону опијању.

 

Од туриста и Ираца се не може прићи карневалској колони, која није шарена као она у Рију, али јесте довољно весела када схватите на којем сте поднебљу, који је још интензивније доживљено, сталним гајдањем.

 

Иначе, Дан Светог Патрика означава дан његове смрти у 5. вијеку и слави се 17. марта. Ирци славе овај дан као религијску светковину већ више од хиљаду година.

 

Пост се прекида на дан, и народ се препушта уживању у јелу и пићу а једе се ирско јело прављено од сланине и купуса, док је све у знаку дјетелине и зелених боја.

 

Дан Светог Патрика се традиционално сматрао религиозном светковином и пабови нису смјели да раде на тај дан све до 1970. Међутим, деведестих, тачније 1995. када је Ирска добијала контуре ”економског тигра” влада започиње кампању да се Дан Светог Патрика искористи као реклама за туризам и промоцију Ирске. Фестивал за Дан Светог Патрика у Даблину посјети преко милион људи. Карневалише се увелико и у Њујорку.

 

Оно што је битно у цијелој причи о ирском ”Светом Сави” који походи и овдашње медије и кафане је баш паб. Јаки су аргументи на страни оних који тврде да Срби вема слабо цијене оно своје што имају па им је драже туђе, и лако (рећи ћете-лажно) се идентификују са туђим обичајима и стварима уопште, па тако одједном и ми славимо неког тамо накалемљеног ирског свеца, или, ако ништа бар знамо за њега.

 

Чежња нас обузима што наше поднебље није то, које је ”измислило” пабове и културу испијања пива, пјевање навијачких пјесама, које подсјећају на морнарске, са псовком упућеном према већем британском острву, оном са којег је дошао завојевач.

Ту је негдје и кључ наших симпатија према Ирцима. Поносни, народ који је крв пролијевао против јачег од себе, притом се не штедећи ни у кавзи ни у кафани, а живе у двије одвојене државе. Нема везе што су на врху католичке топ листе, јер су предалеко.

 

Сент Патрик је овдје дошао са првим пабовима. А да ли су они дошли ”за” Енглезима, који су дошли са НАТО снагама, можемо питати угоститеље који су их први отворили. Тек, они који су имали прилику да деведесетих више гледају РТС, знали су и за један бенд, који је себе називао ”Ортодоксни Келти”, мада би превод на ”православни” био више на мјесту. Касније су ови весели свирачи, са својим обрадама ирских пјесама, постигли готово култни статус са обје стране ријеке Дрине. Њихове пјесме се пуштају на журкама, редовни су у Бањој Луци и другим градовима РС, навијају за Селтик и славе Светог Патрика. То је, отприлике, то.

 

А што се Патрика тиче, он у младости није марио ни за вјеру ни за науку све док га гусари нису заробили и продали као роба. Негдје на зеленим брежуљцима острва он се приближио Богу. Након што га је живот одвео у Европу, ”глас” га је вратио назад вољеној Ирској.

 

По предању, протјерао је све змије и остале отровне животиње из Ирске, гдје их данас уоште нема, као ни гуштера и шишмиша. У легенди није наведено гдје су се скрасиле ове животиње.

 

ФОТО и видео: М.С

 



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *