На дан БЛ: Споменик бану или дилетантизму?

Фронтал.РС је замолио ликовну заједницу у Бањој Луци, да да своју оцјену јавних споменика који су релативно однедавно усађени у ткиво града.

четвртак, април 22, 2010 / 11:16

Фронтал.РС је замолио ликовну заједницу у Бањој Луци, да да своју оцјену јавних споменика који су релативно однедавно усађени у ткиво града.

Као и за многе друге пројекте и овдје је изостала расправа, стручна јавност и грађанство нису извјештавани о понуђеним рјешењима, начинима одлучивања, локацијама на који се споменици планирају поставити…

Покушали смо иницирати нешто што би било "закаснила јавна расправа", у циљу да се овакви брзоплети пројекти не понове. Позив смо послали на велики број адреса, али се он убрзо показао као неочекивано тежак наум.

Провинцијски дух незамјерања

Неки су свој одговор послали одмах, неки су се изговарали тиме да нису вајари или да не умију да пишу. Други су отворено поручили да "не желе да се замјерају моћницима и колегама", а неки нису чак ни одговорили на поновљени позив.

Све у свему, и они који су се огласили, и они који нису, са наглашено негативним предзнаком су се изјаснили о досадашњој споменичкој пракси у главном граду Српске. Поред бана, на ревизију смо понудили и споменик жртвама геноцида у Јасеновцу испред Народне скупштине РС, те онај за 12 беба уморених на почетку посљедњег рата.

Оцјене ћемо представити споменик по споменик, хронологијом по којој су споменици постављани, те редослиједом којим су импресије ових часних појединаца (за узор широј друштвеној, а не само ликовној заједници) стизали у редакцију Фронтал.РС.

Ђумић Небојша, академски вајар

"Величанствени споменик Бану Милосављевићу је једини рад, од три понуђена, који се може назвати вајарским. Мегалит, који по узору на Роденовог "Балзака", осваја простор монументалношћу и сведеном рељефном формом …"

Овако бих писао у жељи да оправдам окамењеног "Квазимода" преко пута Храма Христа Спаситеља у самом центру Бање Луке. Нажалост, овај незграпни монструм, згрчен у вјечном епилептичном нападу, тешко се може оправдати, ма колико имао елоквентног и ученог заговарача.

Читава "поставка", споменик са постаментом и поплочаним околишем, дјелује као једна привремена варијанта "док се не нађе нешто боље", технички и визуелно недорасла за централну градску позицију која јој је додјељена.

Гледано очима струке, говорим ово као академски вајар, дјело је урађено у журби, без издвајања компликованих екстремитета (руку, ногу, …), захтјевних приликом изливања. Прво у гипсу, а затим у бронзи. Тако је гест овог великана сведен на "загртање капута", и та фамозна три прста. Банално! Историјски, и као симбол културног континуитета народа са овог подручја.

Оволики степен незаинтересованости умјетника (и не само њега), вријеђа наше достојанство и интелигенцију готово у истој мјери, колико и наше очи.

Несрећном Бану је остало само да се преврће у гробу, вјероватно у пози идентичној оној у "Паркићу".

Зоран Црнчевић, академски вајар

Са становишта концепта, ова јавна скулптура је пуни промашај. Кип који стоји на неуређеној зеленој површини, недалеко од Банског Двора, не говори ништа о дјелима бана Милосављевића. Поређењем овог споменика са скулптурама сељака и сељанке, који се налазе са лијеве и десне стране улаза у данашњу предсједничку резиденцију, некадашњу Хипотекарну банку (бивши СДК), открива се недостатак у концепту овог ликовног рада.

Кипови сељака и сељанке на улазу у банку, репрезентују тадашње чуваре богатства и сигурности пословања банке, јер се богатство тадашње Врбаске бановине темељило на пољопривреди. Кип бана Милосављевића не комуницира стваралаштво по којем је Бан био и остао познат. Ова скулптура је лик мушкарца који стоји, и прекрштеним рукама придржава шињел. Тако постављен, Бан више личи на реконвалесцента у шетњи око болнице, него на предузетног лидера и визионара.

Кип сељака и сељанке су постављени 1937. године, што у то вријеме такође није представљало револуцију, али је било у складу са развојним циклусом умјетничког израза. У данашње вријеме, концепт величања владара кроз постављање његовог бронзаног кипа на неку градску површину, потпуно је превазиђен. Наш споменик бану Милосављевићу је савремен колико би данас била савремена и производња црно бијелих телевизора у Чајевец А.Д. Зато ова јавна скулптура, лик урађен у бронзи, концептуално одудара од идеје друштвеног напретка за коју се Бан залагао, и представља негацију развојног пута наше умјетничке продукције.

Овакаво финансирање враћања у прошлост наноси ненадокнадиву штету развоју младих креативних снага, које се овим охрабрују да копирају старо и да заостају за својим временом, а не да предводе.

Ипак, најслабија тачка ове скулптуре су њена форма и техничка израда. Са неприродно и непотребно великом главом, сакато постављеним рукама и тубастом фигуром, ова скулптура као да представља неуспјешан рад студената прве године вајарства, неке осредње ликовне академије. Примјер колегама студентима како се то не ради.

Материјал изабран за израду кипа је примјерен, али сам процес састављања бронзаних комада је урађен траљаво, тако да се на скулптури већ сада лако примјећују пукотине у невјешто обрађеним варовима. Надам се да горњи дио скулптуре неће отпасти у незгодном тренутку и пригњечити неко неопрезно дијете. То свакако не би било у славу чика Тисе.

Као шлагирање торте долази смјештање скулптуре у простор. У позадини кипа овог нашег великана развоја и обнове, налазе се рушевни кућерци, са фасадама украшеним шаренилом рекламних билборда, и неуређеном зеленом површином испред. Утиску јада доприноси и лоше изведено поплочавање простора око споменика, са коцкама мјестимично утонулим у неадекватно припремљену подлогу.

Ако бих „Споменик револуције“ на Мраковици, Козара, рад Душана Џамоње, оцијенио са десеткама, крајња оцјена ове скулптуре била би (од 1-10): концепт 3; смјештање у простор 1; историјска релевантност 1; форма и техничка израда 1; избор материјала за реализацију концепта 10.

Милак Раденко, академски сликар

У посљедњих пар година у Бањој Луци споменици ничу стихијски, без икакве самокритичности. Обзиром да је споменичка скулптура дио јавног простора у граду, већ дуже времена не постоји критична маса струковних људи, који мисле јавни простор града и као грађани реагују на видљиво мјењање града у коме живе.

Било који јавни споменик требао би задовољити неке основне критерије: да рад визуелно прихватљиво изгледа, да одговара контексту у којем је направљен, као и да је уклопљен у ткиво града. Узимајући у виду да је споменик дио јавног простора, самим тим његова предреализација подразумјева јавну расправу и јавни конкурс. Ниједан наш споменик од наведена три које сам понуђен да оцијеним, није довољно контекстуализован, самим тим и није одговорио на нека кључна питања када је у питању споменичка култура и њено лоцирање у јавни простор.

Коме и зашто споменик? Да ли било који од наведених споменика представља културни идентитет града, да ли се налази на некој разгледници града, да ли ти споменици носе неку посебну умјетничку вриједност, која је достојна тога да нам буде репрезент у јавном простору?

Споменик бану Милосављевићу је покушај скулптуре, који би се (као и већина нових у БЛ) могао назвати карикатуром. Поготово ако се у обзир узму неокласицистичке скулптуре које можемо видјети другдје. У том свјетлу ово је покушај неокласицистичке скулптуре, гдје један вајар покушава да направи споменик јако битној личности из историје Бање Луке, која је много урадила за овај град. Онако незграпна и катастрофално постављена у простор у сврху представљања Тисе Милосављевића, уопште сам тај пројекат, не би се могао назвати другачије него – скаредним.

Од мјеста на који је постављена, па све до саме неспретне изведбе скулптуре.

Потпуно је неуклопљена у амбијент, пошто је будућност простора иза споменика под знаком питања, простора који је предвиђен да се прави некакав трг, а заправо су пјешаци утабали стазу преко ливаде, који је сада само поплочан.

Ја нисам вајар, и срећом су колеге вајари смогли снаге да кажу свој конкретан суд у погледу форме и техничке изведбе, а ја ћу се задржати углавном на амбијенталној синергији са простором. Која је катастрофална. Ипак, и у изведби, по свим елементима које треба да има један јавни споменик, моје је мишљење да ова скулптура не задовољава ни један од њих.

Предраг Митрић, академски вајар

Скулптура посвећена Бану Милосављевићу је урађена у бронзи. Очито је да је аутор овог ликовног дјела вајар и к томе још искусан, па отуда и веће чуђење како су му се поткрале све грешке које се очитују на овој скулптури. Сама скултпутра је урађена у комбинацији стилизације тијела са наглашеним портретним карактеристикама (Мада се некада другачије радио портрет на фигури, јер се рачунало на гледање из даљине).

Вајар је тежио ка хиперреалистичком изразу. Има се утисак да су то двије различите цјелине на једном дјелу. Додуше то и јесте тако, јер су ученици помоћници радили на скулптури, а завршну ријеч, задњи потез, чини мајстор учитељ. Све ово горе наведено је нормално у свијету вајарства, ако се изузме чињеница да фигура, без обзира колико била стилизована, има анатомске грешке.

Десна рука нема масу и лакат, па се добија утисак да десна рука, као троглава змија, вири из груди. Без обзира на сву слободу стилизовања у савременој скулптури, ја ту грешку не могу назвати другим именом до "превид". Како се то могло десити искусном вајару, и зашто није водио рачуна, јер је ипак он то дјело потписао?

Да је скулптура рађена у дрвету, та грешка би му била опроштена, јер материјал, облик дрвета, одређује форму масе. Што се тиче материјала у којем је споменик изведен, прилично је штеђен. У умјетничким ливницама, кад мајстори начине тако танку скулптуру без перфорација, онда се хвале да могу извести тако танку опну, као љуску кокошијег јајета. То је мајсторство. Ипак, штедња на овом дјелу није производ виртуозности, него уштеда материјала због користи.

Једном приликом сам познанику указао на ове мане, а он ми је рекао да то није битно за обичан народ, јер то виде само умјетници. Да, али народ плаћа све па и туђе грешке.

Некима је изгледа битно само да узму новац.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *