Мултиетничка странка – шта је то?

Да ли је могућа мултиетничка странка у БиХ? Зашто не постоји таква? Да ли би она могла понудити излаз из дугогодишње БХ кризе? Шта је заправо мултиетничка странка у контексту карактера БХ друштва и државе? Све су ово још неодговорена и недовољно расвјетљена питања у БХ политичком животу, па је ваљда због тога снага моноетничких […]

недеља, септембар 6, 2009 / 13:17

Да ли је могућа мултиетничка странка у БиХ? Зашто не постоји таква? Да ли би она могла понудити излаз из дугогодишње БХ кризе? Шта је заправо мултиетничка странка у контексту карактера БХ друштва и државе?

Све су ово још неодговорена и недовољно расвјетљена питања у БХ политичком животу, па је ваљда због тога снага моноетничких политичких концепата и даље, 13 година након рата, неупитна и чини се све јача.

По овој линији политичког организовања можемо препознати три могућа карактеристична концепта: моноетничка, мултиетничка и грађанска странка. На први поглед се може закључити да се моноетничка и мултиетничка странка заснивају на истој основи, док се грађанска странка суштински разликује од њих. Прве двије за основу узимају колективитет, етнос, док се грађанска странка заснива на појединцу, грађанину, као конститутивном елементу. Основна разлика између моно и мултиетничке странке, поред истовјетности прихватања колективности етноса за своју суштину, је пуки број колективитета с којим оперишу. Моно је један (етнос, нација, колективитет), мулти је више (етноса, нација, колективитета).

У БХ јавности и политичком животу се ствара крива представа и погрешна перцепција да је мултиетничност блиска грађанском концепту, што је апсолутно погрешно, јер мултиетничност је суштински и идеолошки веома блиска моноетничности. Моно и мулти су само различит приступ у концепту прихватања етничког колективитета као основе друштва.Због тога можемо слободно закључити да је мултиетничност директно и суштински супростављена грађанском, тј. индивидуалном концепту организације друштва.

 

Моноетничке странке (у БиХ познатије под надимком ”националисти”)

Почетком 90тих година XX вијека у БиХ се оснивају три познате и засигурно историјске странке, које за основу свог политичког дјеловања узимају етнос, тј. нацију, гдје се интерес колективитета претвара у политички програм. То су бошњачка странка СДА, српска СДС и хрватска ХДЗ. Скоро 20 година од тада, у садашњој БиХ имамо прегршт таквих странака, заснованих на интересима једне нације. Медју њима су СНСД, ХДЗ 1990, СБиХ, ПДП, А-СДА, СРС РС, итд.

Карактеристика моноетничких политичких концепата у БиХ, који су заправо суштина проблема ове земље, јесте да такве странке у највећем броју случајева прижељкују и сањају рјешења по мјери максималистичких захтјева и интереса искључиво сопствене нације, а неријетко на штету других нација. Важно је напоменути да се оне зову моноетничке (у БиХ познатије под надимком ”националистичке”) зато што заступају интересе и платформу искључиво једне етничке скупине, а не зато што им чланство није етнички шаролико. Дешава се да моноетничка странка ангажује и учлани припаднике других нација у своје редове, али то је уопште не може учинити мултиетничком, чак је небитна чињеница у овој класификацији. Због немогућности да схвате, разумију и проникну у стварне интересе других народа, а привлачно изгледа идеја да се остваре сва маштања сопственог народа, тако у БиХ скоро већ 20 година моноетничке странке ”трубе” своју верзију историје, истине и визије будућности. ”Трубе и дувају” једни поред других своју ”истину”, без спремности на разумјевање и кориговање циљева.

Најеклатантнији примјери како моноетничке странке релативизују друге колективитете и њихова права у корист сопствених интереса су изјаве типа: ”Сви смо се до 19. вијека изјашњавали као Бошњаци различите вјероисповјести, док Бошњаци православне и католичке вјероисповјести вјерском линијом нису прихватили српски и хрватски етнички идентитет, који се прелио из Србије и Хрватске. Због тога треба поништити резултате ове прве агресије на БиХ, из 19. вијека, па сви требамо бити Босанци и Херцеговци различите вјероисповјести”, или: ”БиХ је историјска српска земља, гдје је велики број Срба под турском влашћу промјенио вјеру православну у муслиманску, а након тога се произвела измишљења Бошњачка нација на бази ”потурчених” Срба, па би било најбоље да се они врате вјери прадједовској”, или: ”БиХ је повијесна хрватска земља, гдје су босански муслимани највеће хрватско цвијеће, јер су свакако настали преласком католика у муслиманску вјеру, те тако чине неодвојив дио хрватског мултиконфесионалног пучанства, које је повјесно и фактички еуропско”. Овдје би било потпуно погрешно разматрати историјске аргументе и пресуђивати ко је скроз или највише у праву, већ поента лежи у чињеници да моноетничке странке (од ”миља” звани националисти) нису спремне да признају право да се свако осјећа како му је драго, те да је то једина исправна логика и резон.

Теоријски гледано, моноетничке странке би се можда могле усагласити медју собом и хармонизовати различите националне интересе и на тај начин створити функционалну земљу. Ово би подразумјевало да сви попуштају и одустају од неких својих захтјева и пристају на компромисе. Међутим, пракса је нешто сасвим друго, па због сопственог опстанка на политичкој сцени, ове странке не да нису у стању да попуштају, већ су принуђене да нон стоп затежу и конфронтирају националне интересе, како би преживјели на још једним изборима и тако задржали власт. Због тога су ове странке најпогубније за будућност и просперитет народа и грађана ове земље. Изводећи овакав закључак, треба једино водити рачуна да се уз овакву оцјену за моноетничке странке, у исти пакет не ставе и легитимни национални интереси, који су злоупотребљени од моноетничких странака. Често се прави грешка да многи добронамјерни грађани негирају концепт легитимних колективних интереса народа у БиХ, акцентирајући искључиво грађански концепт, само због тога што су моноетничке странке превршиле сваку мјеру пристојности и цивилизованости.

 

Грађанске странке

Грађанске странке егзистирају исти број година у посткомунистичкој БиХ, као и моноетничке странке. Наравно да су остале на маргинама политичких дешавања, јер је осјећање националне припадности и етничког колективитета преплавило огромну већину становника предратне БиХ, што су показали резултати избора.

Ове странке темеље свој програм и визију устројства земље на појединцу, индивидуи, дакле грађанину, а држава свој суверенитет црпи из њега/ње, гдина/гдје индивидуе. Увијек је интересантно наново чути амбасадора САД-а у БиХ, када држи традиционални говор поводом 04. јула, Дана Независности САД-а, како наглашава да САД воде рачуна једино и искључиво о појединцу, његовим правима и обавезама, те да не маре нити за какве колективитете, иако не споре право никоме да припада било којој групи у складу са Уставом и законима Сједињених Америчких Држава.

Типични представници оваквог приступа у БиХ су: ЛДС, ГДС, итд. А главна парола оваквих странака је да ће грађанска БиХ осигурати добробит за сваког појединца, а то ће уједно значити добробит за различите друштвене групе, па и за етничке колективитете, између осталог.

Евидентно је да грађанске странке не придају централно мјесто питањима етничке групе као колективитета и њиховим интересима, заправо, у јавном дискурсу се углавном и дистанцирају од таквих питања. Врло је чест, чак уобичајен коментар човјека грађанске политичке орјентације, који каже: ”Мени уопште није важна национална припадност, чак ми се и гади… Или, није важно ко је ко, сви смо исти. Или, национални интереси су подвала грађанима БиХ”, и сл.

Занемарујући чињеницу да се минимално од Берлинског конгреса, 1878. године, па све до данас, у трајању од 130 година, генерације и генерације баве тематиком националних интереса у БиХ, гдје су национални интереси чак били пресудни у свим историјским епохама до данас, грађанске странке су себе саме свеле на занемарљиве изборне резултате искључујући се из те расправе. Евидентно је да ти исти ”грађани” БиХ, којима се грађанске странке обраћају, имају дубоко осјећање и увјерење да је њихов колективни национални интерес пресудан за њихов опстанак и просперитет као појединаца. Све то што траје тако дуго времена, дуже од стољећа, гдје има много крвавих аргумента баш по линији етничке и вјерске припадности, је сковало становника Босне и Херцеговине који је трајно и суштински везан и сензибилан за интересе етничког колективитета.

Нудити становнику Босне и Херцеговине политику базирану на индивидуи, на грађанину, а не понудити му паралелно задовољење колективног националног интереса групе којој припада, равно је политичком самоубиству. На крају крајева, доказ овој тези није само чињеница апсолутне доминације мононационалних странака у БиХ у задњих 20 година, већ се можемо вратити у Аустроугарску БиХ, или у СХС, или у социјалистичку БиХ, гдје су сви системи полагали испит на питањима нације и колективитета и још нико га није положио. Углавном су системи натурани на силу и без критичког преиспитивања БХ околности, те се покушавао олако примјењивати неки свјетски тренд. Сјетимо се само европског империјалистичког цивилизирања БиХ после 1878., сјетимо се само јужнославенског монархистичког полудемократског покушаја после Првог свјетског рата,, сјетимо се само свјетског комунистичког недемократског модела после Другог свјетског рата и његовог краја, сјетимо се само предратног демократског национализма, сјетимо се ратног крвавог национализма, имамо ли сада афтер партy етно-територијални конститутизам… Стални осјећај код велике већине појединаца о важности колективних националних интереса је однио побједу сваки пут.

Данас, неки олако кажу, грађански концепт је право рјешење за БиХ! Да ли је баш?

Мултиетничке странке

Мултиетничку странку је неупоредиво теже створити од моноетничке или грађанске странке. Овдје уопште не мислим о тешкоћи прављења изборног резултата, него самог стварања и профилисања странке.

Шта би то представљало праву мултиетничку сранку у БиХ? Циљ мултиетничке странке би требао бити да хармонизује три национална интереса у БиХ, која су сада супростављена и сукобљена и разарају сваки развој ове земље. Вец смо рекли да се у варијанти три моноетничке странке, које ексклузивно заступају колективне националне интересе, по теорији ствара тренд затезања и сукобљавања, што никако не води у правцу хармонизације. С друге стране смо рекли да грађанске странке немају шансе да уопште постану релевантне, управо из разлога маргинализовања важности националних интереса у БиХ, или зато што га посматрају у контексту широких позитивних реперкусија економског и друштвеног развоја, тј.као збир успјешних и срећних појединаца, а то је немогуће, јер никад неће добити подршку и гласове док развоју не буду тежили кроз остварење националних интереса. Дакле, кључ успјеха је у путу којим се иде, а ефекти ће свакако бити исти..

Мултиетничка странка у БиХ би требала да постане увјерљива у сва три конститутивна народа у БиХ да ће она кроз хармонизацију три сукобљена национална интереса донијети и осигурати већу корист за националне интересе свих колективитета, него што је то у стању моноетнички концепт. Подвлачим, мултиетничка странка оперише са колективитетима.

Први корак на овом путу је да странка донесе три националне платформе: хрватску, српску и бошњачку (а онда их у књиговезници увеже у једну књигу). Овим платформама се дефинишу национални интереси, на принципима обавезног развоја, образовања, наталитета…, све три етничке групе, на принципу поштовања и неугрожавања туђих националних интереса, те на принципима стварања позитивне конкуренције медју етничким групама која би била мотор развоја и успјеха. Зашто је потребно донијети три одвојене платформе, а не једну општу, одговор лежи у чињеници да у БХ контексту различити народи трпе различите посљедице у зависности од стања у држави. Нпр. Ако БиХ погоди ненадана економска криза, а Србија и Хрватска наставе са развојем, онда ће много више бити угрожени српски и хрватски национални интереси у БиХ, јер исти аутоматски искориштавају могућност да се одселе и пронађу посао у сусједним земљама и тако изгубе демографску утакмицу. Или, Ако Србија и Хрватска имају безвизни режим са ЕУ прије БиХ, онда ће бошњачки национални интереси бити угрожени, јер ће за разлику од босанских Срба и Хрвата живјети као у гету, или рецимо, много већи интерес имају Срби и Хрвати да Сарајево буде дистрихт него Бошњаци, итд. Има небројено пуно примјера да чак и ситне одлуке и ситуације различито утичу на БХ народе. Дакле, национални интереси су истина и никаква подвала, па је веома погрешно рећи да постоји јединствен приступ који ће резултирати једнако за све.

Доношење три платформе, које ће хармонизовати три национална интереса у оквиру једне мултиетничке странке, има много предности и шанси за успјех. По дефиницији се унутар мултиетничке странке ради о компромису, договору, процесу усаглашавања, хармонизацији, јер се мултиетничка странка због тога и основала, за разлику од моноетничких странака које ће увијек бити у тенденцији сукоба и конфликта. Тек у овом случају, мултиетничка странка може да гради повјерење код три ”завађена народа” и да аргументује да је она заправо најбољи чувар појединачних националних интереса, јер хармонизација доноси развој, а сукобљавање генерално доноси пропадање. На овај начин мултиетничка странка даје одговор припаднику неке нације како ће штитити националне интересе његовог колективитета. Аргументује му зашто је то квалитетније од сукобљавања моноетничких странака и тако задовољава потребу огромне већине становника БиХ који сматрају да је лична егзистенција повезана са егзистенцијом колективитета.

Када се постигне та дуго очекивана хармонизација националних интереса, и када мултиетничка странка ”отме из руку” моноетничких странака ексклузивност да се само они могу бавити националним питањима, онда се ствара шанса да се национално питање третира на коректан начин, као богатство ове земље, као шанса. Свако бјежање од теме националних интереса, трајно оставља простор моноетничким странкама да га злоупотребљавају и претварају у највећу несрећу ове земље.

Најпознатија странка у БиХ, која себе назива мултиетничком, јесте СДП БиХ. То је вјероватно и највећа заблуда у контексту приказаног резона и аргумената. СДП се прије може сврстати у категорију грађанских странака, него што може опстати у категорији мултиетничких странака. Дјелимична шароликост чланства СДП-а, у смислу да у структурама странке има припадника свих народа и осталих, није никакав аргумент у прилогу мултиетничке странке. СДП нема развијене платформе које третирају бошњачке, српске и хрватске националне колективне интересе, нити покушава да кроз заступање тих колективних интереса изврши њихову хармонизацију. Насупрот томе, СДП колективитетима нуди формулу: ”срећни појединци, срећан колективитет”, и то углавном кроз грађански дискурс. Ово сам горе већ одбацио као немогуће, јер СДП на овај начин неће никад добити подршку три колективитета, да би успио у намјери да хармонизује националне интересе, без чега нема никаквог развоја БиХ, па ни срећних појединаца. Слажем се да би срећни појединци могли значити и срећан колективитет, али проблем је у томе што се до тога долази једино кроз хармонизацију националних интереса, а да би се то успјело, ти интереси се морају отворено и заговарати.

Тако да национална шароликост чланства СДП-а није суштински аргумент његове мултиетничности, јер се та шароликост не користи за заступање националних интереса (С,Б,Х,О), већ више представља грађанску ненационалистичку скупину. Због тога стоји закључак да СДП није мултиетничка странка у суштинском смислу и да због тога по питању националних интереса никад није успјела парирати тројном моноетничком концепту. Поштено је такође рећи да СДП због свог састава може носити само симболику мултиетничности, никако суштину. Па чак ни то што СДП номинално заступа политику конститутивности народа и расподјелу функција на принципу Х/Б/С/О, то га опет не чини суштинским мултиетничком странком, јер нема храбрости да паралелно и посебно, те јавно заступа хрватске, српске и бошњачке националне интересе, а то је понајмање питање заступљености у власти. Тако да пред СДП-ом стоје тешке одлуке, да ли да остане на грађанским позицијама (без довољно гласова), или да покуша да прошири изборну базу. Може да се креће у правцу бошњачке СДП па да ту захвати бирачко тијело (по узору на СНСД, који је постао српски), или да се опредјели да ствара праву мултиетничку странку, али суштински, не симболички, како би изградио своју кредибилност код Срба и Хрвата.

Једина странка која је до сада, макар на нивоу принципа приликом оснивања, дефинисала концепт етничке и грађанске правде, је Наша странка. Концепт етничке правде би требао резултирати са 3 националне платформе (хрватска, бошњачка и српска), а концепт грађанске правде са још једном додатном, четвртом, која би требала на истом нивоу и рангу изједначити све оне држављане БиХ, који се не проналазе у три конститутивна народа. Дакле, у компликованој земљи Босни и Херцеговини, поред компликованости прављења истинске тронационалне мултиетничке странке, то се све опет заједно мора помирити и са грађанским принципом, те се створити четврта платформа, како би сви на крају могли бити равноправни грађани. Ово значи да би се категорија Остали морала издићи на ниво конститутивног народа, па том логиком увести и четвртог члана Предсједништва БиХ, па заступљеност, па равноправност,…, па све тако до момента док повјерење међу људима у БиХ не постане примјер окружењу. На овај начин би се могла помирити колективна и индивидуална права у БиХ, јер уствари другог начина и нема, а ко чека да БиХ постане чисто грађанска држава како би се сви градјани изједначили, вјероватно ће се начекати стотињак година, па и више.

Као предуслов отпочињању овог, из константне кризе, избавитељског процеса, неопходно је стварати истинску и суштинску, а не симболичку, мултиетничку странку. Нема нам друге!



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *