Муке по Пухалу

Ових дана ме „уништи” љубомора због тога што су блогови Народних посланика на сајтовима много читанија од мојих. То је реалност, али никако да се помирим с тим. Наравно љубоморан сам ја и на њихове плате, лијепа одјела, викендице, нова кола, годишње одморе, вјечити осмјех на лицу и све оно што носи позиција Посланика. Бити […]

среда, мај 20, 2009 / 10:08

Ових дана ме „уништи” љубомора због тога што су блогови Народних посланика на сајтовима много читанија од мојих. То је реалност, али никако да се помирим с тим. Наравно љубоморан сам ја и на њихове плате, лијепа одјела, викендице, нова кола, годишње одморе, вјечити осмјех на лицу и све оно што носи позиција Посланика.

Бити љубоморан је људски, али ја не могу да спавам због тога. Пробудим се тако пред зору, па се запитам „Што ја не бих могао бити посланик у Скупштини РС?". Лежим ја тако у кревету, у четири сата у јутро, и радим СВОТ анализу о себи и својој кандидатури за посланика у Народној скупштини.

Моја десна мождана хемисфера, пошто не вјерујем у анђеле и ђаволе, каже мени „Ма шта ти фали да будеш Посланик. Када погледаш ове садашње, ниси ти ни лош". Лијева хемисфера ми опет говори „Баш си блесав, посланици су специјална сорта људи, то су представници народа, а ти си се одавно одродио од народа, за Ђурђевдан ниси отишао ни на једну славу".

И док полако свиће у мени се и даље води борба, кандидовати се или не.

Контам ја, шта би ми фалило да четири године проведем у скупштинским клупама без стреса и секирација, а са сигурном платом. Да се мало одморим од магичног свијета приватлука и почнем носити одјела и шпицасте кравате. Знам да је жена сада против тога, али после прве плате и свих додатака, промјениће мишљење.

Опет чујем глас који каже „па ко ће гласати за тебе?". И док лежим у кревету размишљам о потенцијалним гласачима. Преврћем се по кревету због нервозе, јер сватам да за мене неће гласати скоро нико. Ко ће да гласа за некога ко не види проблем што пише латиницом, подржава права хомосексуалца, сматра да се црква превише петља у послове државе, мисли да можемо заједно живјети с Хрватима и Бошњацима, мисли све најгоре о национализму, сматра да абортус није убиство, није члан ниједне партије, не пије и не пуши.

И док полако тонем у предизборну депресију, чујем сат који звони, вријема је за нове радне побједе. Мада, има још до септембра.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *