Моје Јадовно

Из нашег мега сатирања током постојања Независне државе Хрватске, ми као народ нисмо готово ништа научили. За нас историја није учитељица живота!

понедељак, мај 27, 2013 / 16:04

Зарад „виших“ циљева, прихватили смо ћутњу и искривљену истину па се након педесет година зло поновило.

Није лако говорити и писати о Јадовну, посебно када је то упућено младим људима. Немојте мислити да сам почео одмах да јадикујем. Ма не, само сам свјестан да почињем јадовничити. А јадовничење није јадиковање.

Јадовничење

Јадовничењем зовем оно моје, ријечју, сликом, или неком асоцијацијом испровоцирано психофизичко стање које се огледа у незаустављивом утапању у тугу, са лавином питања која неконтролисано навиру и црнобијелим сликама које се смјењују на великом екрану, све до оне посљедње, увијек исте, слике мог тада, 1941. године, осамнаестогодишњег стрица Стеве, убијеног негдје на Јадовну.

Да би вам барем покушао, кроз причу приближити Јадовничку трагедију, вратићу се у осамдесете, у моје студентске дане. Кажем кроз причу, пошто нисам ни историчар ни социолог да би о Јадовну могао говорити језиком науке.

Као студент, био сам већ суочен са многим болним и оптерећујућим чињеницама о Јадовничком страдању моја оба дједа и стрица. Тада ми је већ било јасно откуд и због чега оне силне црне мараме на главама мојих бака и многих сеоских жена, а које су обиљежиле моје дјетињство проведено у Грубишном Пољу.

Црне мараме које су увијале блиједа озбиљна лица, са од плача зацрвењеним очима. У току само једне ноћи, априла 1941., у Грубишном Пољу је похапшено и одведено у неповрат, побијено 487 младића и мушкараца. Обезглављене породице, од ове трагедије нису се никада опоравиле.

Јадовнички зид

Сазнање, да ми је неко брутално отео дједове и стрица, да су вјероватно као и највећи број жртава, ударени маљем у главу и стрмоглављени у крашку Велебитску јаму гдје и данас леже, било је тешко, оптерећујуће. У студентском узрасту, према том сазнању сам изградио неку врсту психолошког зида. Та одбрамбена реакција ми је данас разумљива.

То и није било толико тешко, пошто је систем, окружење у коме сам живио, не само било благонаклоно према ампутацији сјећања на ратни период него је и оштро санкционисало „неугодна“ подсјећања на све оно што је иоле могло угрозити изградњу братства и јединства. И данас, многи потомци усташких жртава, живе иза таквог зида.

Мој „зид“ се разлетио у парампарчад крајем осамдесетих, када је до тада прикривено неоусташтво, поново ступило на сцену. Само захваљујући породичном предању о страдању 1941., почетком протеклог рата, на вријеме сам препознао надолазеће зло и нисам као моји дједови и стриц, чекао џелате да ми дођу на врата. Током сазријевања, наше породично страдање, та Јадовничка рана, забољела би свако мало и подсјетила да стравично историјско искуство носи посљедице, оне дугогодишње.

Наши очеви, свједоци хапшења и одвођења својих родитеља, одрастали су са сазнањем да су им очеви брутално убијени. Они нису имали од кога учити како се постаје и шта то значи бити отац. Њиховим мајкама, натурена је улога „главе“ породице. Као и многи други моји вршњаци, сународњаци, и ја сам одрастао без дједа, без стрица, без ујака. И то је „коштало“, а и данас кошта, много.

Јадовничке јаме

Комплекс концентрационих логора Госпић-Јадовно-Паг, тај први ликвидациони центар Независне Државе Хрватске, није случајно назван Јадовно. Мада на дијелу територија Лике на коме се простирао комплекс логора, постоји истоимени заселак, ово стратиште је добило име по једној крашкој јами у којој су убијане жртве. Та јама, само једна од оближње 33 регистроване ликвидационе јаме, чији је прави назив Шаранова јама, од стране сценариста постратног периода, названа је јамом Јадовно.

Породице жртава, које су 60-тих година почеле гласније тражити да виде гдје је посљедње почивалиште њихових мужева и очева, одвођене су у врлети Велебита, дубоко у шуму, до Шаранове јаме. Говорено им је да је то јама Јадовно. Негдје у то вријеме, над самом јамом подигнут је скроман меморијал са неколико Спомен плоча. Тајењем истине, са режираном наметнутом ћутњом и бескомпромисним обрачуном са онима који то нису жељели прихватити, успјешно се деценијама сакривало оно, што се на крају сакрити није могло.

Независна држава Хрватска, тај „израз повјесне тежње хрватског народа за државном самосталношћу“, како то рече Туђман, први предсједник неовисне Државе Хрватске, низом законских одредби, 1941. године легализовала је злочин над Србима, Јеврејима и идеолошким противницима. Та је држава изникла на идеологији Анте Старчевића, хрватског Оца домовине, аутора и промотера хрватског државног права.

Павелићева НДХ, за онај дио српског народа коме је била намјењена физичка ликвидација, формирала је на подручју Лике, подвелебитског подгорја и камењара острва Паг, први ликвидациони центар. Подсјећам, да су мученици убијани и на кућним праговима, спаљивани у богомољама, клани по ливадама и шеварју широм те монструм државе.

Јадовно – први ликвидациони центар НДХ

Комплекс концентрационих логора Госпић-Јадовно-Паг, први центар за масовну и брзу ликвидацију, почео се формирати већ крајем маја 1941. године. Центар му је био у Госпићу, у ткз. „Герихту“, затвору из аустроугарских времена. Поред неколико сабирних логора, гдје су жртве чекале на ликвидацију, пошто их се у броју у ком су пристизале није успјевало одмах побити, комплекс су чиниле и безбројне крашке јаме личког поља и Велебитског масива.

Везане жицом, жртве су пред јаме довођене обично у дворедима, са једним ужетом или ланцем провученим дуж колоне. Егзекутори би прву двојицу у колони ударили чекићем или маљем у главу и гурнули према бездану а онда би ови као утег, уз стравичан лом, крике и звекет ланаца, повукли остатак колоне у дубину. Неко би и преживио пад, па би се данима из јама чуло јечање умирућих.

Злочинци су добро предвиђали да ће таква мјеста једног дана бити тешко лоцирати и још теже истражити. Данас је позната тачна локација свега неколико јама, ждерњача или бездануша, како их народ зове. Пажљиво одабране локације, за десетак већих сабирних логора, биле су у непосредној близини мјеста за ликвидацију, крашких јама или морске обале и далеко од очију јавности.

Јадовничке плаве гробнице

Ипак, они највећи логори, гдје су заточеници исцрпљивани глађу и жегом, чекали да буду убијени, били су српски и јеврејски логори на рту Слана (острво Паг) и логор Јадовно у шумама Велебита. У пашком мјесташцу Метајна, формиран је први логор за жене и дјецу у Другом свјетском рату!

Жртве су довожене марвеним вагонима са цијелог подручја Независне Државе Хрватске, која је осим територије данашње Хрватске (без Истре и већине отока) обухватала и цијелу Босну и Херцеговину и Сријем. Овај ликвидациони центар затворен је крајем августа 1941., након реокупације подручја комплекса логора од стране Италијанских фашиста. Око 2000 заточеника које усташе нису стигле ликвидирати, депортовани су у логоре Јастребарско и Јасеновац. Зато се Јадовно назива претечом Јасеновца.

Према истраживању историчара др Ђуре Затезала, у само 132 дана постојања комплекса логора, убијено је најмање 40123 жртве, од чега најмање 38010 Срба. Само у плавој гробници акваторијума острва Пага, убијено је преко 8000 људи.

Вјерујем да мало ко од Вас зна гдје се налази рт Слана на острву Пагу. Ипак, већини је позната, пашка „ин“ туристичка дестинација Зрће, мјесто које љети походе (и) српски туристи. Е, Слана је свега неколико километара одатле.

На Јадовну и Пагу, побијена су 73 свештенослужитеља Српске православне цркве, међу њима и два архијереја.Крашке јаме, мјеста ликвидације, нису (осим двије) истраживане а жртве до данас нису ексхумиране, идентификоване и нису сахрањене.

Демографи до данас нису израчунали, за колики смо, нерођени дио националног корпуса, ускраћени уништењем наших рођака и сународњака који су убијени у репродуктивној животној доби, или као дјеца исту нису имали прилике доживјети. Шта је било са злочинцима? Неки од њих су свој кољачки посао наставили у Јасеновцу. Када се у јесен 1943., након капитулације Италије, ратна срећа почела окретати, многи кољачи су усташке униформе замјенили партизанским.

Само њих седморица, суђена су 1953. године. Главни организатори, Макс Лубурић, Еуген Дидо Кватерник и Иван Девчић Пивац, бјежећи пацовским каналима, избјегли су правди.

Јадовничка рана

До Шаранове јаме и у увалу Слана, први пут сам дошао 2006. године. Довео ме тамо амерички Јевреј др Дени Новак, потомак Јадовнички. Тумарајући по пашкој каменој пустињи, осјећај запрепаштености виђеним, мјешао се са осјећајем стида. Било ме је стид што сам тек тада, дошао на мјесто гдје су убијени моји најближи чланови породице, мјесто гдје је нама потомцима отворена Јадовничка рана.

Рана која не зараста, и која се преноси са генерације на генерацију.

Почео сам истраживати, прикупљати историјску грађу и оскудну литературу. Почетком 2010. године у Бањалуци смо основали удружење потомака и поштовалаца Јадовничких жртава. Установили смо „Дан сјећања на Јадовно 1941.“

У протекле три године смо урадили много, а опет недовољно.На мјесту логора Слана обновили смо уништену Спомен плочу и по први пут служили парастос Јадовничким Новомученицима. Након само два дана, плоча је поново разбијена. Обновљен је централни споменик и двије Спомен плоче код Шаранове јаме.

Прошле године, организовали смо у Бањалуци, прву међународну научну конференцију посвећену Комплексу концентрационих логора Госпић-Јадовно-Паг. Овог љета, мученичком стазом Јадовничком, на само мјесто логора Јадовно, изнијели смо Часни крст и служили парастос.

 

 

Сваке године, 24. јуна, на Дан сјећања на Јадовно, са нама је све више људи, међу којима највише оних младих.

Наш интернет сајт www.jadovno.com мјесечно посјети више од 13000 људи.

Ипак, до сада нисмо успјели у намјери да институционализујемо Јадовно, мада оно то свакако заслужује. Суочени смо са неразумијевањем и незаинтересованошћу институција. Када ме питају који је циљ нашег бављења културом сјећања и меморијализацијом Јадовна, одговарам да је наша мисија допринос борби за биолошки опстанак српског народа.

Питате се, чему и зашто то?

Јадовничко наравоученије

Из нашег мега сатирања током постојања Независне државе Хрватске, ми као народ, нисмо готово ништа научили. За нас историја није учитељица живота! Зарад „виших“ циљева, прихватили смо ћутњу и искривљену истину па се након педесет година зло поновило. Само захваљујући тихом, породичном предању о страдању за вријеме НДХ, у протеклом грађанском рату нисмо платили исту цијену.

Јесте да смо протјерани и расељени са својих вјековних огњишта, али је изгинулих много мање него прије педесет година.На жалост, као неком инерцијом, и након протеклог рата наставили смо са погубним односом према нашој страдалничкој историји у двадесетом вијеку.

Недавно донесеном пресудом хрватским генералима, легализован је злочин и дан легалитет сатирању православних Срба на подручју бивше СР Хрватске. Након пресуде, хрватско еуфорично прослављање етничког чишћења, протјеривања и убиства православних Срба праћено је ратном иконографијом (униформама и заставама), усташким симболима (заставе са шаховницом из времена НДХ) и пјесмама (Херцег Босно срце поносно, бандо четничка, стићи ће вас наша рука…).

Наглашено понављање синтагми Анте Старчевића: Хрватско тло и хрватски човјек, синтагми које су окосница хрватског државног права, наслућује наставак реализације стратешког плана чија је идејна основица Старчевићево учење, које за циљ има хрватску границу на Дрини.

Анте Старчевић, идеолог усташког покрета, за Хрвате је персонификација оца домовине, чије име носи све више тргова, улица и школа и коме се управо сада, масовно подижу споменици у Хрватској и дијелу БИХ гдје је хрватски народ у већини. У хрватском медијском простору, Српска се квалификује као геноцидна творевина, ентитет настао на злочину, чији се војни и политички вође суде или су већ осуђени за ратне злочине. О Српској се говори са иронијом, омаловажавањем и подсмјехом а посебно се често наглашава привременост ентитетског уређења и незадовљство положајем хрватског народа у БИХ.

Потпуно је јасно да се Хрватска држава према православном српском народу у Српској, односи непријатељски. А како се Српски народ у исто вријеме односи према Хрватској држави, закључите сами. Чини се тачном тврдња психолога, да након неког времена жртва почиње обожавати свог желата.

Управо због тога, свјесни тренутних укупних околности у којима пребива српски народ и антиципирајући злослутна догађања која слиједе, треба да учимо о Јадовну, Јасеновцу, Јастребарском, Глинској и Садиловачкој цркви, Пребиловцима, Гаравицама али и о Медачком џепу, Откосу, Бљеску, Олуји, Маестралу…

Учимо, научимо и радимо да се зло не би поновило!

 

Душан Басташић

Предсједник удружења Јадовно 1941.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *