Моја Сребреница

Тешко да ће оно што се јуче догодило на територији Републике Српске, промијенити било чије мишљење. Улози су превисоки. Они који их подижу, неће то допустити. Људи који су мислили да је Александар Вучић издао српски народ одласком на естрадизовани скуп, који гради политичку платформу на мртвим тијелима 20 година након њихове смрти; јутрос причају […]

недеља, јул 12, 2015 / 10:44

Тешко да ће оно што се јуче догодило на територији Републике Српске, промијенити било чије мишљење. Улози су превисоки. Они који их подижу, неће то допустити.

Људи који су мислили да је Александар Вучић издао српски народ одласком на естрадизовани скуп, који гради политичку платформу на мртвим тијелима 20 година након њихове смрти; јутрос причају како је то и заслужио.

Они који су мислили да је то четник, зликовац, убица; те који су му развили транспарент са његовим ријечима из 1995. године: "За једног Србина, уби(т)ћемо 100 Муслимана" и гађали га камењем и флашама; такође мисле да је све ово јуче заслужио.

Можемо извући патетичан невладинићки закључак да је то једино у чему се слажу, те мало вајкати и ламентирати, али једино о чему се данас неће мислити и причати, јесте смисао Сребреничке представе саме.

И то је био циљ.

Скретање са теме

Због чега се толико горљиво истрајава на томе да се забрани било коме да изражава свој скептицизам, да истражује и преиспитује истинитост навода оних који организују овај скуп, а поводом дешавања из јула 1995. године? Посебно да се у поређењу са Руандом из нашег времена, или погромом над Србима и холокаустом над Јеврејима из Другог свјетског рата, то збитије назива геноцидом.

Они који имају чврсте и необориве доказе за своје тврдње, никада се не понашају тако, већ су ради да учествују у полемици и побију ставове стране која пориче њихове наводе о 8.000 ратних заробљеника побијених у једном дану. Или барем седмици.

Смисао јучерашњег догађаја, као и свих година прије тога је – манипулација.

Неко ће рећи да је то прије свега манипулисање муслиманским пуком у ФБиХ и другдје, да се одрже у својој мржњи према браћи православног изјашњења на попису, те учврсте у илузији да је политика њихових вођа исправна од памтивјека, да је кривица за рат и салдо злочина, искључиво на плећима оних који гледају кроз Вучићеве разбијене наочари.

И то је свакако истина, али то је побочна сврха.

Међународна димна завјеса

Сребреница је инстант-мит који није могао настати, нити се одржавати, нити овако метастазирати у насиље, без кључне идеолошке, медијске и финансијске подршке из иностранства. Оно га је за своје потребе и направило.

Искључива сврха митологизације, јесте да буде ментална скретница у сваком објективном или моралном просуђивању грађанског рата на територији бивше југословенске републике БиХ. А тај рат се не може посматрати одвојено од осталих ратова. За почетак не од осталих република СФРЈ.

Догађаји око тзв. заштићених и још такозваније демилитаризованих зона Уједињених нација Сребреница и Жепа, из којих су се непрестано вршиле кољачке екскурзије, војном логиком, посљедица су потеза оних који су допустили да се нападну и етнички очисте, исте такве зоне под заштитом УН у Хрватској. Које смо ми познавали под именом источног дијела Републике Српске Крајине.

Џепови на истоку Српске су морали престати везивати јединице ВРС. Снаге Фрање Туђмана, обучаване и логистички опремљене од стране НАТО, те подржане артиљеријски и из ваздуха приликом заузимања Книна и онога чим је управљао; прешле су међународно признату границу и наставиле своју офанзиву према Бањој Луци. У том неуспјешном покушају названом Маестрал је, рецимо, почињен ужасан злочин над ратним заробљеницима и цивилним становништвом у Мркоњић Граду.

Али, није потребно сакрити само то.

Бал вампира

Јуче су се у Поточарима обрели и Бил Клинтон, те његов сајдкик Медлин Олбрајт, који су током читавог Клинтоновог предсједничког мандата одржавали потпуно непотребне санкције Буша старијег против Ирака. Захваљујући њима, јер Ирак није Русија, умрло је пола милиона дјеце!

Упитана у једном тв-шоу да то прокоментарише, у смислу да ли је та цијена вриједна тога што се жели постићи, Медлика није демантовала податак, већ одговорила: Одлука је тешка, али ми смо процијенили да вриједи!(?)

Исти тај двојац међународних терориста је, противно одлуци Савјета безбједности, извршио агресију на међународно признату и суверену државу по имену Савезна Република Југославија (Србија и Црна Гора), те јој насилно откинуо комад територије, прије него што је та хоботница своје пипке протегнула у Авганистан и назад у Ирак.

А СРЈ се распала на три послушна НАТО-патуљка…

Саучесник наведених психопата у овом злочину, генерал Весли Кларк, јавно је пред камерама изјавио да је у ходницима Пентагона, за вријеме бомбардовања Авганистана и прије другог напада на Ирак под вођством администрације Џорџа Буша млађег, видио документ по којем се планира напад на седам земаља у пет година: Ирак, Сирија, Либан, Сомалија, Либија, Судан и Иран. Дакако, тад је већ сишао са власти и гајио илузије о себи као предсједнику, водећи кампању против рата са Ираном. 

Овај интервју је дао 02.03.2007. Знамо шта се десило са свим овим земљама од тада, и то је оно што Сребреница треба да сакрије.

Они су добри

Најважнији задатак оних који изазивају ратове широм свијета, како би остварили планове финансијских олигархија и одржали доминацију долара на свјетском монетарном тржишту, јесте да њихова гласачка паства и изборни зомбији њихових марионетских држава (нпр. ФБиХ, Хрватска, Косово) живе у заблуди да је то све урађено из моралних разлога.

Да су они добри. Зли су ови други, који траже потврду да долар има подлогу у злату за своју вриједност.

Зликовци су оличени у циглама (BRICS). Бразил, Русија, Индија, Кина и Јужна Африка; тренутно праве банку којој је основна сврха да парира батинама најсклонијим зеленашима свијета при утјеривању дугова – Свјетској банци и Међународном монетарном фонду.

А гдје је ту наша улога? Нас, наше муслиманске и католичке браће? Искључиво као топовског меса, у још једној вјечно неуралгичној зони гдје газде Барака Обаме могу изазвати рат у Европи када год хоће. Знате ли чије кредите узимају наши политичари и коме враћамо те паре?

Они који су Вучићa приморали да дође, командују и онима који су га гађали камењем.

Вето на резолуцију и сопствена кожа

Многи су истакли да је каменовање Вучића и руски вето на британску резолуцију у Савбезу нешто што разликује овогодишње поточарење, од оних ранијих. И то је само парцијална истина, јер се историја понавља, али никада сасвим исто.

Сребреница је ове године требала сакрити и ко је извршио државни удар у Украјини, на власт довео фашисте, нацисте и ултранационалисте; који не прежу од сценарија типа Васе Мискина, Маркале, Рачак и слично; у циљу свог учвршћивања на власти које за циљ има једино непријатељство према Русији. Не презају од убиства сопствених грађана, по директиви сламања руских интересних зона званих Новорусија и Придњестровље.

Русија, дипломатским језиком, није допустила да такво скретање са теме прође, усвајањем неке тамо резолуције. Зна се кад је и гдје НАТО извршио прву агресију у Европи послије Другог свјетског рата. Петнаест дана у Републици Српској смо трпили њихове крстареће ракете и паметне бомбе. Резолуција је пропала јер Русији, након што су јој утрапили грађански рат у Украјини (читај БиХ), не пада на памет да је задеси судбина Србије.

Шта можемо, а шта хоћемо?

Можемо причати о непамети тога да Милорад Додик није нешто раније отишао на Јадовно, да барем својој јавности да неку контра-мјеру прије Сребреничког агресивног митинговања. Можемо очекивати да се од нас тражи да осудимо нападе на титоистичко-штафетни конвој табута у Хан Пијеску, те их изједначимо са покушајем Вучићевог линча, у вјечној релативизацији и вазда жедном еквилибријуму крвне освете двију страна.

Можемо указати на напад на полицијску станицу у Зворнику, те мањкавост поштовања мучке одлуке Шварц-Шилинга да меморијални центар обезбјеђује СИПА, а не МУП РС као што је до тада било. И како, због сигурности свих, треба да буде.

Можемо мислити како би изгледале странице београдистичких и сарајстанских медија, у случају да је неко напао несрпског високог државног функционера, на некој комеморацији у Републици Српској, на које никад не долазе. Ни они, ни Инцко-дронови.

Можемо позвати Колинду Грабар-Китановић и Милорада Пуповца, ако им је већ толико до помирења, да 08.08. ове године дођу и у Пребиловце, кад им се већ дало потегнути до Сребренице.

Можемо указати да је тон и садржај поруке реиса Кавазовића, при покушају смиривања крвожедне руље, све оно што Срби никад не би очекивали од свог патријарха, и што би се сматрало увредом позваног госта.

Све то можемо, једино онда нећемо моћи погледати једни другима у очи. Првој станици при покушају помирења. Помирења које оваквим инцидентима и политизованим комеморацијама спречавају исти они који у Авганистану и Ираку једне називају исламистичким екстремистима и терористима, а исте такве у Сирији финансирају и наоружавају.

Моје и наше

Мог прадједа су 1941. године заклали на кућном прагу, пар сати пјешке кроз шуму удаљеном од Сребренице. И какве то сад везе има?

Никакве! Као што ни ова масовка јуче у Поточарима није имала никакве везе са жаљењем оних који су по истим тим шумама побијени 1995. године.

Када сав тај међународно-душебрижнички лоби оде кући, комуналци покупе отпатке иза 50.000 ходочасника, остаћемо да живимо једни са другима. Сребреничани са Сребреничанима. Православни са муслиманима. Требамо ли наставити да се убијамо када којекакав писач резолуција то пожели?

Братски и људски се надати одговору, прије него што неко поново страда из слијепе мржње.
 



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *