Мјесто на челу стола ипак за кума

Некако са доласком глобалне економске кризе на наше просторе, уз повећање незапослености, и у ширењу свеопштег дефетизма, дошла је и прича о злим банкама и превареним жирантима. Нарушени међуљудски, пријатељски, родбински и кумовски односи, бијесна и огорчена удружења преварених жираната, апокалиптичне цифре о 100.000 преварених жираната само у Републици Српској, позивање на линч банака и […]

понедељак, фебруар 21, 2011 / 10:26

Некако са доласком глобалне економске кризе на наше просторе, уз повећање незапослености, и у ширењу свеопштег дефетизма, дошла је и прича о злим банкама и превареним жирантима.

Нарушени међуљудски, пријатељски, родбински и кумовски односи, бијесна и огорчена удружења преварених жираната, апокалиптичне цифре о 100.000 преварених жираната само у Републици Српској, позивање на линч банака и микрокредитних организација, само су неке од појава којима нас свакоднево бомбардују средства јавног информисања…

Иако подаци Агенције за банкарство РС (који се базирају на подацима које доставе банке) указују на раст броја партија кредитâ које отплаћују жиранти у 2010. у односу на 2009. годину, ипак се ради о мање од 0,5% укупног броја партија физичких лица. Наравно да има простора да се постојеће законодавство унаприједи, и наравно да се банке морају обавезати да боље информишу своје клијенте, јер наравно да пораст броја жираната који враћају туђе кредите не може оставити равнодушним представнике власти у Републици Српској.

На сљедећем засједању Народне Скупштине и власт и опозиција су се упустили у рјешавање овог проблема, свако на свој начин. Док Влада РС предлаже Народној Скупштини измјене и допуне Закона о Агенцији за банкарство РС, којим се успоставља (у оквиру поменуте агенције) институција Омбудсмана за банкарски систем, опозициони СДС, тј. шеф посланичког клуба Вукота Говедарица, предлаже Закон о јемству.

Концепт омбудсмана у саставу Агенције за банкарство РС (којој се поменутим измјенама и допунама закона дају и овлаштења доношења подзаконских аката и предузимања радњи у циљу обезбјеђења заштите права корисника финансијских услуга у банкарском систему), подразумијева пружање информација о правима и обавезама корисника и давалаца финансијских услуга, посредовање у мирном рјешавању спорних односа између корисника финансијских услуга и финансијских организација банкарског система, итд, итд… али и предлагање Управном одбору Агенције доношење аката из његове надлежности у области заштите права корисника финансијских услуга.

Вукота Говедарица, опет, предлаже закон који има низ концептуалних недостатака: јемство је много шири појам од ужег поимања јемства као инструмента обезбјеђења кредитних задужења (предмет јемчења може бити свака пуноважна обавеза), закон уређује односе који су већ уређени Законом о облигационим односима, итд. Поред тога што закон има низ елемената који су већ дефинисани Законом о облигационим односима, или другим законским и подзаконским актима који су на снази у Републици Српској, или су пак потпуно неспроводиви, његово тежиште је на члановима 8. и 9. Закона, гдје се каже да ће „уколико дужник постане економски неспособан, а нико не преузме извршавање обавезе дужника према повјериоцу, повјерилац извршити наплату потраживања првенствено из имовине дужника“, те да је „повјерилац обавезан дати писмену изјаву јемцу којом се обавезује да ће извршавати првенствено намирење потраживања из прихода и имовине дужника“. Све остало у закону је козметика.

Истина, на први поглед, успостављање омбудсмана дјелује као неефикасан потез, „`ајмо формирати неку нову институцију, одбор или комисију, па ћемо ријешити проблем“, док се Вукотин приједлог чини као спасоносно рјешење, како се зли дужници (који имају имовину) не би могли богатити на терет наивних жираната. Али, не лези враже…

Будући да се Вукота није досјетио да измјенама Закона о облигационим односима можда покуша ријешити проблеме „преварених жираната“, ипак је требао темељније приступити проучавању овог закона и односа који су њиме дефинисани, јер би нашао одговор на питање које мучи преварене жиранте: ако дужник има имовину, зашто онда ја враћам његов кредит?! Та врста јемства која би мене као јемца (жиранта) заштитила од враћања туђег кредита ако дужник има приходе које је приказао и имовину коју је ставио под хипотеку, назива се супсидијарно јемство – повјерилац (банка) прво захтијева испуњење обавезе од главног дужника. Значи оно због чега Вукота предлаже нови закон о јемству (дочим је јемство као правни институт уређено Законом о облигационим односима), већ постоји у Закону о облигационим односима.

Па гдје је онда проблем?! Проблем је у неинформисаности јемаца, тј. жираната, којима банке (из можемо претпоставити којих разлога) гурају под нос искључиво уговоре са солидарним јемством (повјерилац може захтијевати испуњење обавезе било од главног дужника било од јемства). У том случају, банке су прагматичне, зашто би се замарале са продајом некретнине заложене од стране главног дужника, кад могу активирати наплату од прихода јемца?!

Вукотин закон се једноставно не може прихватити јер је, из већ поменутих разлога, у супротности са одредбама Закона о облигационим односима, али рецимо да сједнемо заједно и кажемо „ево није проблем што је закон формално неприхватљив, али `ајмо ријешити проблем!“… и можда покушати измијенити Закон о облигационим односима. Али, да ли треба укинути институт солидарног јемства, свођењем јемства (као инструмента обезбјеђења кредитних задужења) искључиво на супсидијарно?!

Ево један примјер: мој брат, рођак или јако добар пријатељ, с којим сам појео врећу соли заједно, другим ријечима неко коме безгранично вјерујем, купује стан, диже кредит, и ставља га под хипотеку… али му треба и јемац. И ја пристанем да му будем јемац, и то солидарни. Намјерно желим да јемчим солидарно некој мени тако блиској особи, јер ако нпр. остане без посла, и престане бити у могућности да враћа рате кредита, ја ћу рећи „ево, враћаћу твој кредит једно вријеме док не нађеш други посао, а ти ћеш мени послије вратити дуг кад будеш могао!“ (јер се ради о високом степену међусобног повјерења), јер ни ја не бих желио кад би такав неко (мени близак) остао без некретнине јер не враћа кредит (а већ нпр. отплатио пола кредита, који је још и мањег износа него што некретнина вриједи).

Па шта је онда рјешење за „преварене жиранте“?! Свеобухватна и правовремена информисаност, као предуслов исправног одлучивања, у суштини је скоро свих директива ЕУ које се баве заштитом корисника финансијских услуга. Није сваки грађанин прочитао Закон о облигационим односима, али сваки грађанин има право на благовремену, потпуну и јасну информацију о свим ризицима које конкретан банкарски ангажман може имати на његов економски положај, а све у циљу доношења рационалне одлуке.

 

 

 


0 КОМЕНТАРА

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *