Мјесто гдје Срби вијековима трају: Стара црква у Сарајеву

У жили куцавици Сарајева, на Башчаршији, смјестио се још један објекат који свједочи о томе колико је битна наша историја, колико је упечатљива и од када су Срби саставни дио овог града. Пише Јелена Деспот, фото Небојша Коларић Један од љепших а свакако и најнеобичнијих сакралних објеката које сам видјела је управо храм Св. Архангела […]

субота, мај 3, 2014 / 08:54

У жили куцавици Сарајева, на Башчаршији, смјестио се још један објекат који свједочи о томе колико је битна наша историја, колико је упечатљива и од када су Срби саставни дио овог града.

Пише Јелена Деспот, фото Небојша Коларић

Један од љепших а свакако и најнеобичнијих сакралних објеката које сам видјела је управо храм Св. Архангела Михајла и Гаврила, или код људи познатији као Стара црква. 

Није то обична црква. Нису ни њени значај и улога обични и небитни. Сваке године посјећују је туристи из цијелог свијета који долазе да виде Сарајево. Гледају џамије и чаршију, и виде да ту вијековима стоји једна црква. Не морају то да знају голим оком је видљиво колико је стара свакоме ко жели да гледа.

Тачних историјских података из којег вијека ова црква датира баш и нема, али се на основу неких других историјских чињеница повезаних са овом црквом вјерује да датира из XII-XV вијека. На први поглед за љубитеље шаренила и боја и раскошне архитектуре није занимљива, али је њена унутрашњност за мене као лаика била изузетно занимљива. Опасана каменом оградом и сама је изграђена од камена. У црквеном компексу се налази и музеј који посједује значајну збирку предмета које свакако треба видјети. Музеј Старе цркве са својим експонатима представља један од најбитнијих музеја Српске православне цркве и уопште Православне цркве у свијету. Манастирско двориште је брижљиво и децентно уређено, тако да се иза зидина њене ограде осјећате као у малој оази мира, иако је испред саме цркве једна од прометнијих улица и трамвајска пруга.

Битно је истаћи да на самој цркви није много тога мијењано у новијој историји, те је она тако задржала свој аутохтони изглед. Први пут је након пожара обновљена 1730. године, 1881. године је подигнут звоник, и 1982. године црква је генерално реновирана, последњи радови унутар цркве били су прије 5-6 година.

Црква је једним дијелом укопана у земљу, а до њене унутрашњости воде мала и поприлично ниска враташца. За оне мало вишег раста битан детаљ како не би завршили са модрицом на глави. Ниска врата нису случајно направљена, већ са циљем да спријече Турке да на коњима улазе у цркву и тако је обешчашчују, пошто им је у то вријеме то била устаљена пракса.  Црква има несвакидашњи иконостас, а њена унутрашњост се наравно састоји од олтара и средишњег дијела који су подијељени луковима. Њен свод је офарбан плавом бојом са осликаним звијездицама како би симболизовао плаво небо. Црква је направљена на два нивоа. Предање каже да су за вријеме турске владавине обично жене за вријеме литургије биле на спрату како би могле да побјегну кроз тајна враташца ако би Турци упали у цркву.

Једна од највриједних светиња коју црква посједује је рука cв. Текле, за коју се вјерује да исцјељује све оне који са вјером приступају и моле се. А на спрату цркве се налази  гроб „младенцу“ , тј. кивот  бебе чије су мошти остале нераспаднуте и вјерује се да помаже женама нероткињанама, као и мајакама које се моле за здравље своје дјеце. Црква такође посједује и мошти св. Јакова Персијанца које су последњих неколико година мироточиле, мошти св. Пантелејмона и многе друге. Што је најбитније посједује људе који у њу долазе на литургију и тако помажу очувању наше традиције, културе и вјере у граду Сарајеву.

Приликом сваке моје посјете овој цркви ту су били и туристи. Статистике говоре да су прије последњег рата у Босни и Херцеговини ове посјете биле много бројније, али и данас ту можете видјети људе из цијеле земље и свијета.

Главни свештеник ове цркве је отац Вања Јовановић. Човјек који је по многочему занимљив и могао би бити тема једне засебне репортаже, али који свакако својом маштовитошћу, отвореношћу према свијету и иновативношћу у великој мјери доприноси томе да Стара црква не буде обична црква. Па тако нпр. у вријеме сваког великог празника у Старој цркви можете видјети нешто посебно. Нешто што ће људима приближити празник, омогућити им се осјећају пријатније. Ове године на Бадњи дан, уочи Божића, у дворишту ове цркве сте могли видјети мали тор и у њему јагњад, сламу, јасле, како представљају и осликавају мјесто и околности рођења Исуса Христа. Замислите само какав је посао и колики је труд потребан да бисте домаће животиње допремили до самог центра Сарајева.

Осим богате збирке коју посједује музеј Старе цркве, ова црква посједује и значајну збирку књига. Од службеника, требника, па до популарне литературе. За сваког заљубљеника у старине и књиге једна посебна просторија. За мене једна од љепших у којима сам се боравила. Са полицама од самог пода до стропа. Мирисом старих књига, и интересантим ентеријером ова библиотека је учинила као да се осјећам у филму из неких прошлих времена. Богата збирка књига настала је тако што су сарајевски Срби годинама поклањали и донирали Стару цркву.

Како не бих све открила, остављам нешто и вама. На овом мјесту ћете сигурно пронаћи мир и духовну обнову, уколико је тражите, а чак и ако нисте православац или сте можда апсолутни атеиста, у комплексу ове цркве ћете сигурно имати шта да видите.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *