Mито Травар: Хемороид је стање

Mиту Травара знате, то је онај који у својим прилозима на телeвизији не сакрива иронију, која се ћути већ из самог његовог тона.

Дубље испод, он прича причу о томе како је човјеку у овом времену и овдје и због чега му је тако. Оно што новинарство не дозвољава, Мито претаче у племенитију и старију форму изражавања – пјесништво.

Његова збирка – првенац Поздрав из сунчаног хеморида награђена је наградом Мак Диздар за 2011. Годину.

У једној од пјесама "прозиваш" слободом пренапрегнутог Алексу Шантића да је погријешио када је звао да останемо овдје. Ко је Шантић – један од свијетлих пјесничких претходника, или само улуди пјесник и будала ?

Будући да су нам га сервирали у средњошколским читанкама и да његово “Вече на шкољу” наизуст знам у пола ноћи да ме пробудиш, не вјерујем да је био већа будала од мене који ћу, све су прилике, овај драги ал` скромни тираж улудо подијелити по киосцима и бензинским пумпама.

Како је настала збирка Поздрав из сунчаног хемороида. Одједном, или си од многих написаних слова морао одабрати нека?

Тешко и мучно се тај процес код мене одвија. Од почетне мегаломански замишљене ненадјебиве поетске конструкције мало тога се оваплоти, па се задовољим неком сведеном формом.

Шта је Мито Травар прво био, пјесник или новинар и да ли ти "писање" у медијим смета или те тјера у ово поетско?

Писање у медијима ме често, у дугим и бесаним зимским ноћима, баца у очај и наводи на размишљање да хитно промијеним посао, јер од њега једва крпим крај с крајем. С друге стране, било би ми криво да одустанем од својих поетских хтјења, јер би то био злочин против сопствене човјечности која је, надам се, и творила новинара.

Шта чита тај Мито Травар?

Више поезију од прозе. Тренутно: „Принц без хорса“ Александра Стојковића Ст-а, фронтмена „Горибора“. А тек тај што је будала…

Гдје се налази Сунчани хемороид?

Ту је он, око нас, у нама. Свепристутан. Тешко изљечив. И није то само облик и географска одредница, као што неки мисле. Он је и стање. Налази се и у празним фрижидерима, у намјештеним тендерима и купљеним дипломама, у неписменим и незајажљивим грађевинским гнусобама, у одвратним кумовско-партијско-завичајним матрицама свих процеса и односа, у честитим и пониженим људским олупинама које живе од сјећања на социјално праведнију прошлост, у неповратно сјебаним младостима, у кукавичким и самозадовољним откуцајима наших срдаца, махом навикнутих на лоше и неспремних за боље…

Види ли се из Сунчаног хемороида то Сунце тамо или је са њим и с нама свршено, тако хемороидним у мрачној задњици?

Све док постоји „Faktu“ маст, постоји и нада у свенародно спасење и срећнији живот у ренесансној нам републици. Под условом да се намажемо и по глави, у складу са препорукама уваженог господина Милана Тарота.

Да ли је већ било неких критика упућених ка Сунчаном хемороиду?

Оно што сам до сада чуо изненадило ме и забринуло јер не могу да вјерујем да сам ја овакав, самоникао, до сада добио углавном похвале. Али, свечано се закљињем да се нећу ражестити ни ако неки врли књижевни „стручњак“ одлучи да мало уринира по мом уратку.

Да ли је ово први конкурс на који си слао пјесме и кад ће друга збирка пјесама или можда прича ?

Није био први конкурс, слао сам којекуда, ал` да не би „Мака Диздара“ и мултиетничког жирија у Стоцу (којем овом приликом неизмјерно благодарим), не би било ни прве збирке. Биће још пјесама-надам се не више хемороидалног карактера.