Мирослав Бундало: Како смо преживели 9. децембар

Би и тај девети децембар. Ево, протеклих дана пипам ствари око себе, ослушкујем звукове, проверавам да не сањамо неки улепшани постапокалиптични сан. Не, заиста смо, неким чудом, преживели. А не добисмо кандидатуру.  Није, богами, тако изгледало, макар судећи по садржају србијанских медија. Поготово оних што се некада називаху независни. (На политичаре који припадају завереничкој организацији […]

четвртак, децембар 15, 2011 / 08:05

Би и тај девети децембар. Ево, протеклих дана пипам ствари око себе, ослушкујем звукове, проверавам да не сањамо неки улепшани постапокалиптични сан.

Не, заиста смо, неким чудом, преживели. А не добисмо кандидатуру. 

Није, богами, тако изгледало, макар судећи по садржају србијанских медија. Поготово оних што се некада називаху независни. (На политичаре који припадају завереничкој организацији „ЕУ или смрт“, који су ритуално мантрали о крају српске историје у случају недобијања бриселских благовести, овом приликом не бих трошио превише карактера. Не оправдавам их, али разумем. Ипак су фотеље у питању!) Међутим, иако сам мислио да је то немогуће, средства информисања ме наново изненадише и наједише.

Кажу паметни људи да без поузданих, професионалних, што би требало да значи, објективних медија, нема ни развоја демократије. Они би требало да обезбеде плуралитет мисли што је, теоријски гледано, услов слободне потраге за истином, а ова па услов слободног избора.

Кад оно, осим часних изузетака, медијски простор Србије, претходних недеља, захватио је необјашњив синдром једноумља, једнонадања, да је изгледало да је на помолу стварање нове религије. Сви углас пророковаху Армагедон. Не само да нико није доводио у питање политику приближавања, односно додворавања Европи, пардон, Немачкој, него се о дану после деветог уопште није размишљало. О кандидатури се говорило хамлетовски: „Бити или не бити!“ На јавном сервису, само тај пример да наведем, емитована је емисија чија је тема отприлике била како умилостивити, умолити Немачку. Поверовао бих у трач да су неки тих дана призивали духове, само да одгонетну неизвесну будућност.

У многим сличним ситуацијама даване су процене и анализе, реалисти су бојажљиво исказивали песимизам, а новинари су забринуто слушали, не желећи да поверују у ту страшну могућност. Чинило се, језа се увукла у грађане Србије који су, не зна се како, ипак успевали да сузбију страх и сумњу. Са неком зебњом сам се пробудио тог петка и размишљао да се помолим Светом Алимпију Столпнику да, шта год у Берлину одлучили, некако ипак дочекамо суботу, па ће после ваљда доћи и недеља, итд.

У таквом јадном стању, дочекасмо, испало је, очекиване вести: „Добри сте ви, али Косово још нисте признали. Хајде мало да размислите, месец-два, поправите регионалну сарадњу, па ћемо да видимо…“ Тако се наше јововске муке настављају. А од свега шта би?

Причам тог дана на слави са људима, што би се рекло, коментаришемо вест, и шта чујем. У глас вичу да их је брига за Европу, да се гневе што их нико за то не пита, да су једва дочекали да прође девети како би се завршила та гњаважа и пратеће понижавање. Нигде очаја, нигде беса, нигде жаљења за одбеглом кандидатуром. Онда се сетим да се заправо у дужем периоду бележи пад евроентузијазма, а да су последња истраживања показала да је тек мало више од половине

грађана који би се придружили Европској унији. Јасно је да ће последњи догађаји тај проценат још више омршавити. Па се питам да ли ће се и даље наставити са игнорисањем мишљења гласача, а јавна сцена додатно идеолошки тоталитаризовати, чак и онда када подршка путу у Ханан буде осетно потполовична.

Када то раде политичари, мање је опасно. Прво, они имају право да мењају већинско мишљење, а друго, смењиви су. Када, међутим, ова болест захвати медије, ето фашизма. А то је тако неевропски.

А од свега, шта би? Поднео Божа оставку. Аха!



0 КОМЕНТАРА

  1. Božidar je bio dosledan svom obećanju.Pokušao bar malo da spasi svoj obraz.Šta je sa ostalima?Zašto se pošteno ne kaže da je uslov za ulazak u tu njihovu Evropu,koja se uzgred raspada,priznanje Kosova.Kada bih se kojim slučajem i to desilo onda bih stigla nova uslovljavanja i tako u nedogled.U ovakvu Evropu,ne hvala.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *