Милосрдни анђео усмртио 3.500 људи

У Србији се обиљежава Дан сјећања на жртве напада НАТО снага у којима је пре 12 година убијено 3.500, а рањено и повређено више од 12.500 људи.  Ваздушна кампања 19 земаља чланица западне војне алијансе под називом "Савезничка снага" почела је увече 24. марта 1999. За 78 дана, колико је трајала, убијено је 2.500 цивила, […]

петак, април 15, 2011 / 21:45

У Србији се обиљежава Дан сјећања на жртве напада НАТО снага у којима је пре 12 година убијено 3.500, а рањено и повређено више од 12.500 људи.

 Ваздушна кампања 19 земаља чланица западне војне алијансе под називом "Савезничка снага" почела је увече 24. марта 1999.

За 78 дана, колико је трајала, убијено је 2.500 цивила, међу њима 89 малишана и 1.031 припадник војске и полиције.
Теже и лакше је рањено око 6.000 цивила, од тога 2.700 дјеце, као и 5.173 војника и полицајца, а десетак особа се и данас воде као нестали, ратни губици Алијансе у људству и техници никада нису објављени.

Више од половине страдалих у нападима НАТО на СРЈ су албански становници на Косову и Метохији, мада су западни савезници тврдили да је интервенција неизбјежна како би управо њих заштитили од наводне хуманитарне катастрофе, па су је јавно назвали "Милосрдни анђео".

Одлука о агресији на бившу СРЈ донета је први пут у историји без одобрења Савета безбједности УН, а наредбу је тадашњем команданту савезничких снага, америчком генералу Веслију Кларку издао генерални секретар НАТО Хавијер Солана.

Кларк ће касније у својој књизи "Модерно ратовање" признати да је планирање ваздушне операције НАТО против СРЈ "средином јуна 1998. већ увелико било у току" и да је завршено крајем августа исте године.

СРЈ је, међутим, нападнута седам мјесеци касније под изговором да је кривац за пропаст преговора у Рамбујеу и Паризу о будућем статусу њене покрајине Косово и Метохија, пошто су српске власти са предсједником Слободаном Милошевићем на челу одбиле да прихвате војни анекс уговора који би, како се тумачило, значио окупацију земље.

Пошто је одлуку о неприхватању страних трупа потврдио српски парламент, НАТО снаге су 24. марта 1999. године у 19:45 минута започеле ваздушне ударе крстарећим ракетама и авијацијом, по цијелом подручју Србије и Црне Горе.

Напад је трајао до четири сата ујутро и тежиште удара су били објекти Ратног ваздухопловства, Противваздушне одбране и војне индустрије, а прве мете војни аеродроми у Приштини, Подгорици, Батајници и Ужицу, као и циљеви у Куршумлији, Новом Саду, Панчеву, Крагујевцу и Лучанима.

Готово да нема града у Србији који се током 11 недеља напада бар неколико пута није нашао на мети, а Црна Гора је углавном била поштеђена масивних удара.

НАТО снаге биле су распоређене у 59 база на територији 12 земаља, а дејствовале су највише из четири ваздухопловне базе у Италији, с бродова на Јадрану, док су у неким операцијама учествовали и стратешки бомбардери који су полетали из база у западној Европи, па и у Америци.

Током операције извршено је 2.300 ваздушних удара по 995 објеката широм земље, а 1.150 борбених авиона лансирало је близу 420.000 пројектила укупне масе 22.000 тона.

НАТО је лансирао 1.300 крстарећих ракета, изручио 37.000 "касетних бомби" од којих је погинуло око 200 особа, а рањено више стотина и употребио забрањену муницију са осиромашеним уранијумом.

Тако је већ 30. марта, гранатама с радиоактивним примесама бомбардовано шире подручје Призрена, а према подацима ВЈ избачено је око 15 тона муниције с осиромашеним уранијумом на 112 локација широм земље, највише на Косову и Метохији.

Пошто СРЈ није "поклекла" за три до седам дана, како су веровали планери НАТО, од почетка априла на мети су се нашли и цивилни циљеви, а људске жртве НАТО је објашњавао "колатералном (успутном) штетом".

Тада су интензивирани напади по снагама копнене војске на Косову, а отпочели су и стратегијски напади на објекте у српској престоници.

Београд је нападнут првог дана операције ракетирањем Јакова и аеродрома у Батајници у 20:05 часова. Било је то његово пето бомбардовање у 20. веку.

У операцијама НАТО уништени су скоро сви предајници РТС-а, укључујући торањ на Авали, а 23. априла у 02:06 минута погођена је и зграда националне телевизије у Абердаревој улици, где је 16 радника убијено, а четворо теже повређено.

Погођени су пословни центар "Ушће", комплекс зграда Министарства одбране и Генералштаба ВЈ, затим здање МУП-а Србије у улици Кнеза Милоша, а разорена је и резиденција председника Србије.

Старадале су болница "Драгиша Мишовић", гдје је погинуло седам гардиста и три цивила, као и кинеска амбасада, када су живот изгубиле четири особе, а пет је тешко повријеђено.

Послије рушења новосадских мостова, Београђани су упркос ризику, своје мостове штитили масовним окупљањима, а свакодневно су протествовали на Тргу Републике, где су изводили антиратне перформансе под знаком "таргет" (мета) који је свијету слао поруку о страдању цивила.

У више градова и места – Алексинцу, Куршумлији, Цхуприји, Нишу, Новом Саду, Мурину, Ваљеву, Сурдулици – порушене су читаве стамбене четврти у којима је погинуло и рањено на стотине цивила.

Бомбардоване су и избјегличке колоне и избјеглички камп Корише на подручју Косова, путнички воз у Грделичкој клисури, мост у Варварину, а на пијаци у Нишу од касетних бомби страдало је више десетина људи.

У бомбардовању СРЈ уништено је и оштећено 25.000 стамбених објеката, онеспособљено 470 км путева и 595 км пруга. Оштећено је 14 аеродрома, 19 болница, 20 домова здравља, 18 дечјих вртића, 69 школа, 176 споменика културе и
44 моста, док је 38 разорено.

Уништена је трећина електроенергетског капацитета земље, бомбардоване су две рафинерије – у Панчеву и Новом Саду, а снаге НАТО су први пут употријебиле и такозване "графитне бомбе" за онеспособљавање електроенергетског система.

Разарањем привредних потенцијала земље без посла је остало пола милиона радника, а угрожена је егзистенција више од два милиона људи. Укупна материјална штета процењена је на 100 милијарди долара.

У оружаном сукобу са немјерљиво надмоћнијим непријатељем, српска ПВО успела је да обори супермодерни "Невидљиви" авион Ф-117, понос америчке авијације, бомбардере Ф16 и Б2, хеликоптер "Апач" и зароби три непријатељска војника.

После више дипломатских притисака, бомбардовање Србије окончано је потписивањем Војно-техничког споразума у Куманову (Македонија) 9. јуна 1999. да би три дана касније почело повлачење југословенских снага са Косова и Метохије.

Пошто је генерални секретар НАТО-а 10. јуна издао наредбу о прекиду бомбардовања, посљедњи пројектили пали су на подручју села Коколеч у 13:30 минута.

Истог дана је Савет безбедности УН усвојио Резолуцију 1244, којом потврђује суверенитет Србије на КиМ, а у покрајину је упућено 37.200 војника Кфора из 36 земаља, са задатком да чувају мир, безбједност и повратак избјеглица док се не
дефинише најшири степен њене аутономије.

Привремена управа УН и снаге Кфора нису успеле да остваре ову мисију, јер је у њиховом присуству с КиМ протерано око 350.000 Срба и других неалбанаца, а преосталих 120.000 и данас живи под притисцима и пријетњама и без основних права и слобода.

Противно Уставу Србије и Резолуцији 1244 СБ УН, албанска мањина на КиМ је 17. фебруара 2008. извршила сецесију и уз подршку западних сила спроводи нелегални план Мартија Ахтисарија о независности, због цега је Србија водила спор пред Међународним судом правде.

Тај суд је 22. јула прошле године утврдио да једностраним проглашењем независности Косова нису прекршени међународно право, резолуција 1244, ни међународни правни поредак на Косову. Саветодавно мишљење МСП не обавезује државе.

Почетком септембра 2010. Србија је доставила Генералној скупштини УН нови приједлог резолуције о Косову, усаглашен са ЕУ, који је усвојен наредног дана акламацијом, без гласања.

Том резолуцијом отварају се врата почетку дијалога Београда и Приштине и поздравља спремност ЕУ да посредује у преговорима. Први састанак делегација Београда и Приштине одржан је 8. марта у Бриселу.



0 КОМЕНТАРА

  1. Никада не смијемо заборавити! Нису они само бацили бомбе на Србију, бацили су и Тадића и компанију, који су миц по миц одрадили оно што бомбе нису успјеле- сломили су дух, уништили народ, убили вољу и на крају пустили Косово без велике борбе.

  2. Далекосежно погубно бомбардовање, зачињено нато интервенцијом, што је подразумијевало и промјену система, у ствари поробљавање нације!

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *