Милко Грмуша: Нови амбијент

Често се говори о томе да је овом друштву потребан нови амбијент и нова енергија како би ствари кренуле напријед. Ту се, опет често, додаје и да су ту потребни нови људи, а најчешће се као област којој су ове новине понајвише потребне помиње политика. Међутим, било да је ријеч о политици, било о нечем […]

четвртак, септембар 15, 2011 / 06:56

Често се говори о томе да је овом друштву потребан нови амбијент и нова енергија како би ствари кренуле напријед.

Ту се, опет често, додаје и да су ту потребни нови људи, а најчешће се као област којој су ове новине понајвише потребне помиње политика. Међутим, било да је ријеч о политици, било о нечем другом или трећем, превиђа се проста чињеница:

Ми у Републици Српској имамо милион и по људи. Они имају одређене карактеристике. Они су ту, такви какви јесу. Не постоји неки чаробни резервоар људи, одакле можете да извадите оно што вам се чини пожељно.

Дакле, празна је флоскула да ми имамо, ето, ту негдје те „нове људе“, који само чекају да буду откривени и да им се да шанса, па ће силна чуда да учине. У реду, стоји да, конкретно у политици, постоји једна дугогодишња гарнитура истих лица. Али, и да сад све њих замјенимо потпуно новима-да ли бисмо заиста учинили било шта више сем простих персоналних замјена?

Наравно да не бисмо

Предрасуда је да ми имамо много боље од оних који су актуелни. Кад се и деси да се појави неко ново име, врло брзо се појави мноштво оних који ће да га попљују, ако ништа друго зато што их нервира што они нису на његовом мјесту.

С друге стране, будимо реални, нема међу нама неког посебног генија или моралне вертикале, па да је неком таквом много тешко наћи неку флеку. Имајући то у виду, увијек и свако свакога може да нападне, што се овдје стално и дешава.

Заправо, баш се о томе и ради: вријеме и енергија се троше на то да се други униште. Ми трошимо своје кључне ресурсе не како би се унаприједили, него како се никад не бисмо помјерили с дна.

А онда се питамо зашто нам је тако како нам је. Не може другачије да буде. Ми смо фокусирани на друге у смислу да им завидимо или да их потцјењујемо, а не да бисмо са њима остваривали равноправан и пун уважавања однос, што генерише веома лоше међуљудске односе у заједници. С друге стране, ми се бавимо личним комплексима и страховима у својим личностима, при чему нас воде страсти и сујета, а нисмо спремни да радимо на сопственој еманципацији, што доказује да немамо добар однос ни сами са собом. Према томе, немогуће је мјењати стање у друштву простим супституцијама.

Човјече божји, шта да мјењаш и са ким?

Треба се коначно ослободити тих илузија. Револуција није могућа, еволуција је природна и логична. Немогуће је да промјенимо стање у заједници тако што ћемо једне људе замјенити другима, при чему су и једни и други исти, већ се као услов промјена намеће потреба да сами људи квалитативно еволуирају, односно да се едукују и еманципују. То је кључна ствар.

Политика мора да прати овај процес. Кључни политички фактори, као и они који претендују да постану таквима, морају да схвате да није поента у томе да користе задато стање како би лакше долазили до власти. И није ово само неки морални апел, не-овдје је ријеч о чистом рационалном интересу.

Власт значи да имате одређену моћ да управљате друштвеним процесима. Уколико је само друштво на све нижем степену развоја и снаге логично је да је и моћи која би властима била на располагању све мање. А данас је ријеч управо о томе-лоше стање у заједници довело је до тога да грађани живе све горе, друштво је у фази сталне регресије, држава је у дебаклу, власт је све немоћнија, а суверенитета нема ни у назнакама. Сви смо на губитку.

Потребна је, стога, промјена перцепције. Све је више оних који схватају да сама промјена власти, без промјене вриједносних образаца, неће ништа суштински да промјени. Ако је сам механизам фелеричан потпуно је небитно ко њиме привремено управља. Ако ауто стално иде у истом смјеру и стално удара у исти зид, није довољно да само промјените возача-возач мора престати да вози у том смјеру. Ништа вам не значи да се промјени и њих пет-ако сви возе на исти начин, опет ћете да звекнете у исто.

Зато је потребан нови амбијент

А за нови амбијент потребан је нови фокус. Ми немамо друге људе сем ових које имамо и ту нема простора неким посебним иновацијама. „Сјаши Курта да узјаше Мурта“ принцип већ је више пута испробан и није дао ефекте. Људи које имамо могу да промјене фокус својих интересовања и промишљања.

То једино може да значи да ћемо озбиљно да почнемо да мјењамо одређене ствари. И то, свакако, неће ићи ни лако ни брзо. То мора бити процес, систематичан и континуиран. Промјене у фискалној политици није могуће доносити чисто административним путем-оне морају бити резултатом анализе реалних потреба привреде, с једне, и основних макро-економских и социјалних импулса, с друге стране.

Ту, просто, нема мјеста експериментисању. Иста ствар је и са образовањем, правосуђем, управом. Сви ови сектори морају бити стављени у процес промјена који ће значити њихово прилагођавање потребама и интересима оних којима и служе, односно који их плаћају. Ништа није могуће учинити преко ноћи, али то не смије бити изговор за нечињење.

Суштина је да јаке Републике Српске нема без развијеног друштва и материјално ситуираних и вриједносно стабилних грађана, те да је свако извртање овакве поставке одраз непознавања приоритета или, пак, незаинтересованости да се са ријечи (јака Република Српска) пређе на дјела.

Нови амбијент значи да старе теме више нису одједном постале потпуно неважне, али да једноставно нису примарне. Велика државна и национална питања, показало се, неће се ријешити тако што ће се о њима стално и много причати. У супротном, до данас би сва та питања поодавно била ријешена.

Ми ћемо своје стратешке интересе ријешити тако што ћемо лоцирати успјешног трговца, успјешног пољопривредника, успјешног сваког другог човјека, који ће бити путоказ и који ће добити шансу да генеришу развој бранши у којима су се претходно већ доказали. У принципу, рад као основна људска вриједност и одлика мора постати топ приоритет у политичком и сваком другом сегменту нашег друштва. Рад и развој.

Потребно је градити што шири консензус око тих вриједности које морају полако долазити у први план. Ми данас мислимо да су рад, поштење, знање и одговорност начела која се подразумијевају. Да, вербално је тако.

Али, сви знамо да то није тако

На сваком мјесту и у свако вријеме свако од нас може да афирмише те вриједности. Некад је за велики резултат потребан сасвим обичан, али позитиван импулс. Људима треба да виде да други чине добре ствари. Чишћење парка, нека хуманитарна акција-све су то скромне, али добре поруке. Људима треба осјећај конструктивности, сврхе, јер су општа апатија и безнађе потпуно паралисали сваку жељу да се из те учмалости изађе.

Зато се не треба подсмијавати тим „ситнијим“ акцијама-оне можда нису спектакуларне, али нека свако онај ко их омаловажава учини нешто више и тако покаже шта и како треба да се ради. Нека уради, не само да критикује.



0 КОМЕНТАРА

  1. Grmuša se već dugo vrti u jednom te istom krugu. To i nije toliko loša fora ako si režiser ili pisac i ako se na taj način obračunavaš sa nekim svojim ličnim demonima i muzama.

    Ali… u ovom blogerskom svijetu pomalo je zamorno uvijek i iznova čitati jednog te istog Milka Grmušu.

    Jedina novost i jedina konkretna stvar jeste ovaj prijedlog o čišćenju parka… to je OK. Kontam da ćemo pred izbore naše politikante redovno gledati u tim komunalnim nespektakularnim ulogama.

    P.S. Drugarski prijedlog za Milka – konkretizuj!

  2. Једне прилике питали француског нобеловца зашто понавља једну те исту ствар више пута. А он им одговорио: „Па зато што људи не слушају.“
    Тако и овај наш екс-1978. Досадио му Милко. Иако се не ради о томе, него о једном од наведених разлога у тексту.
    Са доста тога се слажем што је написано: да је еволуција природнија од револуције које избацују на површину шљам и опанчаре, да су људи занесени својом сујетном природом и предрасудама па не виде ништа осим себе, да је сваки други човјек сметња или препрека мојим амбицијама, да се огромна енергија троши на празне ствари, а да нам одличне идеје и људи промичу испред носа, да и у наизглед малим и непектакуларним идејама могу бити боља рјешења од ових од којих се дише велика дрека па се ништа и не чује… али бојим се да је мало оних који то разумију. Зато Милко понављај, шта ћеш, није лако са нашим природама.

  3. Него Милко, како је на сећији код Младена Босића? Милко, Милко, па гдје баш у ове напредњаке, када ти који критикујеш и видиш ного тога око себе, не видиш да су ови напредњаци, убједљиво највећи назадњаци на политичкој сцени РС у задњх пар година. Добро, можда се једном дође до неког краја, па кренете напријед. Потрошићете лопови, онако из гушта и потребе, а онда. Онда ће сви престати читати и твоје колумне. Пусти ову политику Милко, немаш с ким, немаш за кога, а по избору партије рекао бих да ни ти као ни многи раније не знају ускладити каиш и одијело са фантастичним ципелама, које се у погрешној комбинацији брзо излижу, а да нису никада ни засијале до краја..

  4. Ова тема је најважнија за нашу будућност и добро је да се врти на више начина. Они који читају његов блог знају да Милку не недостаје маште при избору тема.
    Тачно је да се требамо сви ангажовати да уградимо свој каменчић у заједнички напредак, али јако тешко изводљиво.

    Нпр. у згради у којој живим са још 100 станара никоме није сметало што се канализација излијевала у подрумске просторије. Сви су свакодневно трпили смрад мјесецима, свима су гости приговарали да осјећају непријатне мирисе при уласку у зграду, неки су и сами гунђали, али нико није био спреман да се ангажује на рјешавању проблема. Додуше, проблем је био и материјалне природе, јер смо од појединца који је водио зграду наслиједили много проблема, а мало урађеног, па смо морали 27000 КМ уложити у реконструкцију крова.
    Прије неколико мјесеци смо замјенили и канализационе цијеви, али је проблем био да се очисте подрумске просторије. У три наврата сам огласом позивао људе да очисте своје подрумске просторије, да им се дјеца не заразе, да то све опере чистоћа, али је мало ко био заинтересован.
    Сви чекају на мене да нешто урадим, зато што су навикли да ја све одрађујем, мада је свима пријатно да лијече своје комплексе из дјетињства чињеницом да су у неком управном одбору, па макар и зграде. 95% иницијатива су моје и сваким даном помало напредујемо. Сваки мјесец се види нешто ново. Поставио сам јасне краткорочне, средњорочне и дугорочне планове, али само један човјек ме повремено у томе прати. Готово 100 људи чека да им неко други ријеши проблем.
    На крају сам одлучио да ангажујемо људе и да их платимо да нам очисте подрумске просторије. Одабрао сам људе, који примају 41 КМ социјалне помоћи, који су од рођења до пунољетства одрасли у дому „Рада Врањешевић“, а онда их је држава препустила центру за социјални рад. Један од њих живи у подруму стамбене зграде у Обилићеву. Одрадили су врхунски посао, 5,5 сати без одмора и наградили смо их са по 50 КМ дневнице, и још ћемо их додатно ангажовати. Прије њих смо ангажовали неке Роме да изнесу смеће и покупе себи жељезо ,али су напола оставили посао. Интересовало их је само жељезо, мада смо им хтјели доплатити још 150 КМ. На крају изнесено смећа и отпада за 3 камиона. Тај отпад је стајао на улазу у зграду један дан док није дошао камион из чистоће да га одвезе. Рекао сам комшијама да нам је то слика у огледалу и позивао комшинице да се сликају поред депоније за ФБ профил.

    АКО НЕКО ЖЕЛИ АНГАЖОВАТИ МОМКЕ КОЈИ СУ ОДРАСЛИ У ДОМУ ЗА НЕЗБРИНУТУ ДЈЕЦУ, КОЈИ ЖИВЕ У ПОДРУМУ СТАМБЕНЕ ЗГРАДЕ, СА 41 КМ СОЦИЈАЛНЕ ПОМОЋИ, НЕКА МИ СЕ ЈАВИ НА [email protected]!
    Moмци цијепају дрва, купе шљиве, раде физичке послове и сл.

    Ако се свако помало ангажује, биће нам свима боље.

  5. Не могу на Фронталу, никако да пронађем ову вијест о хапшењима неких дилера дроге, припадника, сипе, мипе, осе, мупа, пупа, к.ца, палца,..па реко ‘ајд да овдје напишем ком. можда би Милко или онај наш новинар из Требиња Вукановић нашли за сходно да дају неку анализу, пошто су новине препуне тих чланака црне хрнонике и криминалаца, ко највише учествује у тим криминалним радњама?

    Свака вијест помиње или бившег или садашњег припадника мупа, испада здраворазумски гледано да окосница криминала у нашем друштву баш потиче из државно безбједоносних структура, све криминалне везе су уско повезане са тим структурама. Што значи да је држава вучја јазбина, политичари черече привредне субјекте и пљачкају грађане на велико, док ове ситне мрве и криминал препуштају својим заштитницима, полицајцима бившим и садашњим!

  6. Kad pročitam ove muke po Draženu, tačno mi drago što sam seljak čovjek.

    Kod mene u selu neka budala odlučila da baš sada uređuje oko magistrale, da nabaci trotoar i rasvjetu. Ogromni betonski stubovi za rasvjetu mu na metar od kolovoza i prosto pozivaju da se auto sa njima susretne, očeše ili zabije. S obzirom na brzine kojima se vozi, sumnjam da će biti preživjelih posle tih bliskih susreta. Špaklama ćemo strugat sa tih stubova alkoholizirane mozgove.

    Nije to ni po muke, nego je fukara raskopala oko puta, razapela one trake k’o fol radovi u toku i normalno obustavila te iste radove. Sad djeca kad idu u školu moraju se kretati po kolovozu jer ne mogu hodati po onim rupama i iskopinama. Radovi obustavljeni, školska djeca nagrnula na cestu a od građevinaca ni traga ni glasa. Čitav raspust su čekali da započnu. Nisu pošteno ni započeli – obustavili su.

  7. екс’1978
    Немогуће је било шта рећи што неће бити дочекано са препознатљивом иронијом или цинизмом која је многима она конформистичка дистанца у стилу „лакше је критиковати, него се потрудити да се нешто уради“. И у праву је Милко. Ко је тај ко ће нешто да уради или промијени? Ми смо се овдје једно вријеме навикли да су то странци, па ће као они ријешити оно што ми нисмо у стању. Све ће неко други за нас, а ми ћемо лагодно коментарисати, нападати и кукати. Е нема тога, па како нам је тако нам је, са нама самима, оваквим какви јесмо. А политичку елиту и власт ми бирамо и она је баш таква какви ми јесмо.

  8. ex-1978,

    а за који клинац смо увели ту комуналну полицију, за посао на лицу мјеста?
    ако је извођач неодговоран, онда њему иде казна, а тај ко је инвестиро мора раскинути уговор и довести правог извођача, а не овог „рођиног рођака“, ето видиш да је сва трулеж из државних ексинституција!
    Не очекујеш ваљда да сами ђаци склањају те бетонске стубове, или родитељи још боље…гррррррррррр…x-(

  9. Ни сам се амбијент неће промијенити од себе. Мора мурта бити мало бољи од курте, мало нешто промијенити, дати наду младима да има смисла борити се, пошто су сад сви у апатији. Или да се око нечега сви ухватимо, али то ј е тешко јер курта држи све.

Оставите одговор