Милетово схватање еутаназије

Један од најважнијих послова Предсједника РС је да „држи“ пригодне говоре, организује пријеме за „јунаке нашег времена“. Има он и једносатне монологе код Вање Фуртуле и чланове Независног синдиката новинара Републике Српске, интерпретира блиску нам историју, а све у циљу, билдања етничког идентитета у циљу јачања нашег мега, гига, турбо и ГТИ ентитета. Мене посебно […]

субота, јануар 15, 2011 / 13:01

Један од најважнијих послова Предсједника РС је да „држи“ пригодне говоре, организује пријеме за „јунаке нашег времена“.

Има он и једносатне монологе код Вање Фуртуле и чланове Независног синдиката новинара Републике Српске, интерпретира блиску нам историју, а све у циљу, билдања етничког идентитета у циљу јачања нашег мега, гига, турбо и ГТИ ентитета.

Мене посебно дојмио говор на централном пријему поводом Дана Републике и крсне славе Републике Српске, Светог архиђакона и првомученика Стефана, а посебно сљедећа реченица:

„У једном тренутку рјешење свих проблема за њих (странце прим.аут.) је било кажњавање српског народа и политичка еутаназија легалних политичких представника РС.“

Када Предсједник говори о еутаназији политичара из Републике Српске, свјесно избјегавајући да каже да су то СДС-овци и радикали, нам је више него јасно да је ситуација право зајебана и озбиљна.

Али шта је то еутаназија?

Према дефиницији Свјетског удружења љекара „Еутаназија је вољно прекидање болесникова живота, било на његов захтјев или на захтјев његових блиских сродника и неетична је“.
Имамо ли у виду ријечи нашег Предсједника и међународну дефиницију еутаназије, с нагласком на захтјеву обољелог или његових ближњих, лако је реконструисати како Додик види тај мрски процес и то на примјеру СДС.

За вријеме владавине Педија Ешдауна унутар СДС се појавила свијест да је странка неизљечиво болесна, да трпи неиздрживе болове, а све без наде је да може да дође до побољшања стања. Знајући све то руководство СДС тражи, и то више пута, од међународне заједнице да им „прекрати муке“, тј. да над њима изврши еутаназију.

Међународна заједница је спремна да помогне СДС, али тражи мишљење од још једног независног (није нужно социјалдемократског) колеге, о тежини болести СДС и неподношљивој патњи кроз коју та странка пролази. Важно је нагласити да су и међународна заједница и независни експерт били сагласни: „За СДС нема помоћи“

И еутаназија се показала као неизбјежна.

У том тренутку ОХР је још увијек неодлучан и „муче“ га етичке дилеме који прате сваку еутаназију, али је запомагање из СДС је превагнуло, па Ешдаун успављује око 50 њихових функционера, а са њима и странка је утонула у сан.

Требамо ли нагласити да је та успавана љепотица остала вјечити дужник међународној заједници, што их је послушала и прекинула њихову агонију.

Али, сви знамо да то није било тако. Та се дешавања, између СДС и ОХР, прије бих назвао „сјечом кнезова“, него еутаназијом.

А ви Предсједниче Додик, пазите како користите стране ријечи. То прије свега није патриотски и лоше утиче на креирање нашег идентитета.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *