Ми смо испред зграде

Пита нас човјек који је запослен на мјесту гдје се помоћ организовала: "А испред чега сте ви?". Алудирајући ваљда на партију, организацију, неко министарство. "Испред зграде", рекох му. Пише Јелена Деспот Ја сам волонтирала. Није ме срамота да то кажем. Није ме страх они који ће то презрети, рећи да се хвалимо и фотографишемо. Нисам […]

среда, мај 21, 2014 / 12:39

Пита нас човјек који је запослен на мјесту гдје се помоћ организовала: "А испред чега сте ви?". Алудирајући ваљда на партију, организацију, неко министарство. "Испред зграде", рекох му.

Пише Јелена Деспот

Ја сам волонтирала. Није ме срамота да то кажем. Није ме страх они који ће то презрети, рећи да се хвалимо и фотографишемо. Нисам се фотографисала, а ни снимала. Ни једног момента на друштвеним мрежама то нисам написала због своје промоције. Написала мислећи да ће неко када види рећи: „Идем и ја“. Људи нису знали гдје се све може волонтирати. Није се имало времена попуњавати глупе упитнике и чекати да те неко позове. Зашто да нас зову, видимо и сами да помоћ треба?

Ако ће неко помагати зарад промоције, док год заправо и помаже, ни то ме није брига. Битни су људи. Како им је помогнуто то је сад мање битна и тривијална ствар. Постојало је много нелогичности у начину како им се помагало. Како споро, глупо, оптерећено бироктратијом. Како се мора чекати двадесет позива да би помоћ која је већ стигла кренула тамо гдје треба.

Када смо ми дошли на мјесто са којег се помагало онако под адреналином питајући шта треба и да ли нешто треба, дочекала нас је шачица сморених људи која нас је блиједо гледала. Слегли су раменима. Досјетила се једна госпођа: „Идите у ходник и чувајте конзерве, неко краде помоћ“. Шта рећи? Глупо је рећи било шта. Глупо је мислити о томе, али док је пола државе под водом, док људи гину, док су путеви тек тај дан постали иоле проходни, ја чувам конзерве! На страну то да неки монструм може да краде те конзерве, али зар је од све потенцијалне помоћи која се морала и требала организовати најпотребније да неко чува конзерве!!!

Нећу да кажем гдје је то било. Не зато што желим да их штитим, већ зато што људи траже најмањи могући изговор да заправо не помажу. „Помоћ се краде, ја више не помажем“! Рећи ће многи. Није то рјешење. Рјешење је да нађете начин који неће моћи бити злоупотријебљен. Знам да ће се сада сигурно јавити нека паметна глава која ће опет рећи како филозофирам, шупљирам и сл. Али вам могу рећи да су дјевојке дизале по 10кг терета док су мушкарци сједили у кафићима у Господској. И са друге стране ни то ме није брига. Да бих помагала, не треба ми подршка. Са таквим људима свакако не желим да се поистовјећујем, нити солидаришем.

Радници који су ту запослени и примају плате да утоварају камионе су ноншалантно шетали и испијали кафе у неким просторијама. Једна госпођа се чак пожалила како смо јој са пеленама затрпали пут до лавабоа па сад не може да узме воду за кафу. У том моменту не размишљате о томе. Дајете све од себе да заправо радите, а онда вам ујутру буде жао што јој главу нисте разлупали од тај лавабо.

Док смо помагали неко је рекао да апелују на волонтерке у граду да не долазе у високим потпетицама и неприкладно одјевене. Мислила сам да ме неко зеза, и да је то још само једна гласина. Онако, да се има о чему причати. Недуго након тога зауставља ме дјевојка, већ у себи мислим да ме пита гдје може да остави помоћ и почињем да јој објашњавам. „Не, не, ја бих да волонтирам“, каже она. Поштујем. Али не знам баш какву би помоћ она могла понудити у сукњици, чизмама на пету (од отприлике 10цм) осим да можда подигне морал екипе. Ни то није за одбацити. Међутим, није било довољно гламурозно, па се дотична дама убрзо изгубила.

Стигле су и камере. Сви ми који смо били ту цијели дан смо се наравно склањали. Ем смо били прљави, ем потрпшени и физички и емотивно да бисмо могли било шта смислено рећи. Сви они који су испијали кафе су се наједном нашли ту. Мували су се испред камере, премјештали већ упаковане пакете. Ми смо се смијали. То је био први моменат тог дана када сам се без прекида смијала 15 минута.

Каквих је све још бљувотина било ту, не могу ни да напишем. Нећу! Није битно! Само могу да кажем да се и овај пут на дјелу показала она народна: „Сит гладног не разумије.“

Разумијем ја да ми немамо сви исти степен саосјећајности. Да нисмо сви исти, нити желим да апелујем на то да будемо. Али, нико од нас сутра не зна чега може постати жртва. Људске судбине су непредвидиве. А путеви чудни.

На крају врхунац дана. Пријатељ и ја сједимо, и чекамо неки наредни задатак. Он из Бихаћа, ради у Бањалуци, и показао спремност да помогне тај дан. Пита нас човјек који је запослен на мјесту гдје се помоћ организовала: „А испред чега сте ви?“. Алудирајући ваљда на партију, организацију, неко министарство. „Испред зграде“, рекох му.



0 КОМЕНТАРА

  1. Свака част на коментару, а посебно на одговору поменутом чикици :). Сад видим да још увијек има људи који су спремни да помогну и да воде рачуна о матерњем језику.

    Елем, било је интересантно у недељу у Буџаку. Дођоше момци СНП 1389 са лопатама, грмаљи ко од стијена одваљени. Прошеташе се они са лопатама, видјеше да нема ништа од лопатања,већ да је остало кичмање и одношење намјештаја и др. Покупише се као што су и дошли. B-)

    Сунце ти пољубим на шта спадосмо x-(

Оставите одговор на van pameti Одустани од одговора