Mеша Селимовић: Сан је оно што се жели, а живот је буђење

Људи су наша мисао и слика о њима. Ми сањамо живот и свијет. А како можемо сачувати своје и туђе снове? Други виде нас, ми видимо друге, и све се открива, као у шаљивој игри с маскама, само што ово није шаљиво. Једном се пробудимо, и погледамо се запрепаштено: шта се то десило с нашим […]

субота, март 8, 2014 / 07:58

Људи су наша мисао и слика о њима. Ми сањамо живот и свијет. А како можемо сачувати своје и туђе снове? Други виде нас, ми видимо друге, и све се открива, као у шаљивој игри с маскама, само што ово није шаљиво. Једном се пробудимо, и погледамо се запрепаштено: шта се то десило с нашим сновима?

 И Тијана ће се упитати: шта се ово дешава с мојим сновима?

Нисам јој обећавао звијезду небеску, мада се и то чини, чак се и вјерује, понекад дуго, никад до краја. Послушно сам палио свијеће о сваком празнику испод султанове слике, упљуване од муха, писао сам писма и жалбе, увијек једнаке, не тужећи се чак ни њој на тај досадни посао, до посљедње паре доносио кући малу зараду, која никако није могла да порасте, и нисам могао обећати ни њој ни себи да ће ускоро бити друкчије. А опет сам био срећан: нећемо бити богати у новцу, али ћемо бити најбогатији у љубави; не бојим се живота ни људи, бојим се само да ме се твоје срце не засити; био сам сам, сад имам свој свијет, као да сам освојио своју планету; спријечићу свакога ко хтједне да продре у наше царство, да не би угрозио наш мир.

А ето, ноћас су господара тог царства над махалском пекаром, пуном жохара, пацова, кашља и чегртања, те освојене властите планете од три метра ширине, ноћас су тог господара усрали и упишали. Ни Руси ми то не би учинили, да су ме ухватили у својој земљи; убили би ме, и то би било поштено. А наши су учинили; своји то увијек и учине. И то тако да остане траг за цио живот. Узалуд су ме прали синоћ, узалуд ћу се прати сутра, и годинама, понижења нећу моћи да сперем.

Окренуо сам главу, и лице загњурио у врели јастук: шта су учинили од мене?

И зашто?

Зар зато што сам био глуп, што сам био пијан, што сам био изазван? Зар зато што сам рекао што и не мислим? Зар зато што сам рекао оно што мислим? Кад се тако свете врапцима, шта ће учинити копцима? Шта су они? Осиони лудаци? малоумне силеџије? звијери?

Ја, црв, ситан и неважан, шта сам могао учинити њима, слоновима? Какву сам им штету могао нанијети?

Ја сам песница која је ударила у зид.

Ја сам ударац који боли оног који удара.

Ја сам пијесак под њиховим ногама, птица што занијеми кад кобац надлети шуму, глиста, коју кокош кљуцне, кад изађе из својих поземних ходника.

Ја сам мали човјек који је заборавио да је мали. Увриједио сам их што се усуђујем да мислим.

Зашто им је била потребна та освета? Да ме уплаше? Да мојом казном уплаше друге? Да ликују над слабим? Да забране мисао? Да забране ријеч?

Никаква одговора нисам могао да нађем. Јавио се у мени ужас због те бесмислене суровости. Гдје смо ми? У каквом то свијету живимо?

Или је можда и ово сан, јер је немогуће да потпуни бесмисао буде стварност?

Али, не! Сан је оно што се жели, а живот је буђење.

Јесте ли то и ви знали, десет мојих мртвих другова из дњестарских ритова? Када сте доживјели буђење, и тугу? – Све ће проћи, господине – оворио је тихи Ибрахим Паро. Али, каква је то утјеха? Проћи ће и радост, проћи ће и љубав, проћи ће и живот. Зар је нада у томе да све прође? Па ипак, проћи ће и ово, господине, и овај срам, и ова запрепаштеност, и ова мука због које бих пристао да умрем без уздаха.

Прибио сам се уз Тијану, да би ме драго створење заклонило од страха пред новим даном. Подесила се према мени, осјећајући ме и у сну. Удисао сам мирис њене косе, и шаптао без гласа, гутајући горке сузе бијеса: проћи ће и ово, мила моја. Заборави што си видјела. Не буди се из сна, ни сутра, ни икад. Биће нам опет лијепо, заборави оно што знаш. Заборавићу и ја, ако могнем.

А можда ћу настојати да не заборавим. Нећу уништити свој живот зато што постоје дивље звијери. Понизили су ме, туђом руком, они за све имају извршиоце, вјечне слуге, без савјести и без разума, какви су и сами, друкчији само по томе што имају моћ пресуђивања и власт над људима, мада никад нећу схватити како и одакле. Сви им се подсмијевају, сви их презиру, а сви их се боје.

И ја их презирем, и ја их се бојим.

Понизили су ме, испљували, упрљали, али ме неће оборити. Они су из туђе, непријатељске земље, и сам сам крив што смо се срели. Језика међу нама заједничког нема, мисли заједничке нема, живота заједничког нема.

Ја, луди врабац, пошао сам јастребу у походе. Једва сам извукао живу главу.

Било, и неће више. Грешка је сувише велика да бих је поновио.

А ако у мени остане мржња, због ове садашње муке у души, они ће бити криви.

Сјећање на књижевника Мешу Селимовића



0 КОМЕНТАРА

  1. Lijepo je osvjeziti sjecanje na naseg velikog pisca i njegove mudre misli koje izgleda nisu previse na uticale na nas.

    Jedna od njih je :
    “Boj se ovna, boj se govna a kad cu zivjeti ?”

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *