Meдведев: Русија није Совјетски Савез

У разговору за телевизијску станицу „Раша тудеј“, предсједник Руске Федерације, Дмитриј Медведев, присјетио се своје прве посјете Њујорку и САД. Говорио је и о сличностинма реформи и њихових противника у Русији и САД, о препороду стаљинизма, али и о смољенској трагедији. Преносимо дио овог интервјуа.   Разговарала: Маргарита Симоњан   Тренутно сте у Вашигтону. Како […]

понедељак, април 19, 2010 / 18:56

У разговору за телевизијску станицу „Раша тудеј“, предсједник Руске Федерације, Дмитриј Медведев, присјетио се своје прве посјете Њујорку и САД.

Говорио је и о сличностинма реформи и њихових противника у Русији и САД, о препороду стаљинизма, али и о смољенској трагедији.

Преносимо дио овог интервјуа.
 
Разговарала: Маргарита Симоњан
 
Тренутно сте у Вашигтону. Како гледате на реформу здравства, коју је недавно промовисао Барак Обама. Многи критикују тај програм тврдећи да он противријечи инерцији развоја земље. Ви у Русији предлажете модернизацију, говорите о иновацијама, док конзервативно расположени  пружају прећутни отпор томе. Често слушамо да критикујете чиновнике јер су лијени и немају жељу да гледају у будућност. Колико је тешко преламати ту инерцију и убјеђивати људе да је модернизација неопходна и могућа?
– Што се тиче америчке економије и иницијативе предсједника Обаме о модернизацији система здравства, мишљења сам да је то храбар поступак. Чак бих рекао да је он храбар и за самог предсједника зато што се такве одлуке доносе с муком. Прије годину дана ме Обама питао: „Да ли знаш шта је наш велики унутрашњи проблем?“ Мислим да је он постигао велики успјех. Не знам колико ће бити успјешна реформа, али, површно гледано, веома је занимљива јер ће се њоме успоставити правичност. С друге стране, знам да противници реформе сматрају да она противрјечи основама политичког система САД. Знам да су многи у земљи против – можда је то нормалан демократски процес, али је по мени то храбар поступак. Мислим да ће реформа бити успјешна и да ће предсједник Обама ући у историју не само због својих спољнополитичких достигнућа.  

Колико све то кореспондира са нашим идејама о модернизацији?
– Кореспондира, наравно, Зато што модернизација значи мијењање . Не могу рећи да је нашој влади теже, али наши задаци нису толико сегментирани као у Америци. Не ради се само о здравству – у нашем систему такође постоји проблем, али то није наш једини проблем. Модернизација технологија, развој нових грана, прелазак на иновативне технологије, развој нових извора енергије, космос, фармацеутска индустрија – велики је то обим задатака.  
Што се отпора чиновника тиче, он увијек постоји, и постоји у сваком друштву у сваким промјенама не зато што су оне лоше, већ зато што се ради о конзервативном мишљењу. Људи навикавају да живе у одређеном систему координата. Неког морамо убеђивати, неког ломити. Тако је уређен живот.  

Ви сте живјели у совјетско вријеме. У совјетско вријеме било је прихваћено да се не верује Америци, да се бојимо ми њих и они нас. Можете ли се сјетити, кад сте први пут дошли у САД, какве сте представе стекли о њима и је ли се нешто промијенило?
– Наравно да се сјећам првог доласка у Америку. Веома ми се допао Њујорк. Прије тога сам обишао Европу, и зато не могу рећи да сам у Америци видио нешто што нисам већ видио. Поштено говорећи, Америка ми се учинила приближно таквом каквом сам је замишљао, са свим вриједностима и манама. Али Њујорк је на мене оставио снажан утисак због своје енергије, обиља пословних људи, али и рутине живота. Таквог нечег у Европи нема. То ме импресионирало. Тада сам био обичан грађанин и могао сам шврљати улицама, залазити у продавнице и ресторане, гледати како ради Вол Стрит, који тада нису још критиковали као данас.  
За цијели живот сам тада упамтио лијепо обучене младе људе, очигледно ситуиране и успјешне, који су стајали поред својих небодера и конзумирали хамбургере пијуцкајући кока-колу. То ме изненадило јер у другим земљама богати људи обично иду у ресторане или се хране код куће. Али то америчку нацију разликује од других.  
За совјетског човјека сваки први одлазак у иностранство представљао је шок, наравно. Иза гвоздене завјесе сте се нашли у апсолутно другом свијету, почев од демократије, па до јела.   
Недавна трагедија код Смоленска, у којој су погинули пољски предсједник и много представника пољске политичке елите потресла је цијели свијет… 
– То је збиља страшна трагедија у првом реду за пољски народ, за цијели свјетски поредак уопште, а да не говоримо о породицама погинулих. Када предсједник и значајан дио политичара погине у катастрофи, у неку руку је то искушење и за друштво и за цијели систем међународних односа. Зато је таква и била реакција читаве свјетске заједнице и руске државе. У томе има и нечег мистичног, али и рационалних разлога, а истрага треба да утврди шта се догодило. То је веома важно.  
Они су кренули на мјесто друге трагедије, на мјесто гдје су убијени пољски заробљеници. Уочи годишњице побједе у Другом свјетском рату на Западу многи пишу да Стаљинова фигура још увијек изазива спорове и да код нас долази до некакве ревизије историје. Шта ви мислите, колико ће дуго трајати спорови на ту тему? Можемо ли најзад затворити то поглавље наше историје или ћемо још покољењима објашњавати ко је у праву, а ко је крив?
– То је веома сложено питање. Ми смо дуго ишли ка томе, превалили одређени пут. Оцијењена је катињска трагедија и та оцјена је била објективна. Савршено је очигледно да се то догодило кривицом тадашњих лидера, укључујући Стаљина. Фигуре његовог формата увијек ће изазивати различите реакције у друштву. То није питање менталитета ове или оне стране, слободног или формираног у периоду тоталитаризма. То је прије питање личне перцепције људи, то није државно питање. Можда је чудно, али се позитивна или негативна оцјена може мијењати временом. Али то не значи да ми треба да црно називамо бијелим, а бијело црним. Што се тиче Стаљина и блиских му људи, као и других совјетских лидера, апсолутно је очигледно да су они извршили злочине. Злочине против народа у првом реду, и злочине против историје, у неку руку.  
Не сумњам у то да ће се дјело Стаљина и његових ближих сарадника увијек оцјењивати на различит начин. Питање је у томе које ће гледиште превладати. Мишљења сам да се током посљедњих година у нашој земљи у односу на ту тему ништа није промијенило. Када чујем да код нас долази до препорода стаљинизма, то ми изгледа сасвим измишљеним. Неким људима се допада Стаљин и све што је с њим у вези. Нека им Господ суди, што би се рекло.

 

 

Међутим, савремена оцјена тог периода није се промијенила. Мишљења сам да се ради о претјеривању и вјероватно покушају да се објасни ова или она ситуација у нашој земљи кроз призму прошлих догађаја. То није исправно јер Русија није Совјетски Савез. И надам се да се људи на челу Русије веома разликују од Стаљина и његових присталица. Не говорим о себи, говорим о новом покољењу лидера у цјелини. Вриједности, идеје о држави, о друштву, о људским правима, а и сами људи су се радикално промијенили посљедњих година, у новој руској епохи. То се мора видјети.

 


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *