Међународни дан менталног здравља: Моја посланица НВО-Србину

Данас дајемо другу годишњицу овом есеју, који је написан за један локални сајт, који се опет финансирао из средстава страних донација. Треба ли напомињати да није објављен?

уторак, октобар 10, 2017 / 14:51

Небитно је, као и чињеница да то није учињено из разлога што је маратонски дугачак. Стога они који не воле много да читају и теоретишу, могу мирна срца одустати већ на овом уводу.

Пише: Дани(ј)ел Симић

Написан је превасходно за интернет, па као такав и овдје васкрснут у циљу сопственог парастоса. Многи догађаји који се помињу у њему, већ одавно су заборављени. Разни појединци и институције данас имају доста другачија опредјељења и наступе. Основни тон данас није оговарајући за сијасет појмова. Ипак, осим једног квалитета који дају подсјећања и временски другачије перспективе, неке ствари које се могу наћи унутар овог саркастичног “есеја из смочаја”, и даље су врло актуелне. Увидио сам то из коментара испод мојих колумни на Фронталу, посебно у посљедњој Правда за Кенгура!!!.

То је некако и основни мотив да извучем ово штиво из дигиталног нафталина. Овај потез једновремено служи томе да се не бих понављао, те да мене као писца, уредника, јавну личност, штагод; додатно спријечи у могућем покушају заметања трагова и непријављеног мијењања неких врло јасних ставова из прошлости. Што се политичарима редовно толерише пред и послије сваких избора…

Можда ми све то и није требало, јер људи немају времена за финесе, али чекати још једну годишњицу било би вјероватно још несврсисходније. Његов оригинални наслов је био свега Моја посланица НВО-Србину, и даћемо га овдје “глот”. Само са поднасловима, без претјераних глоса, фотографија и других визуелних орнамената; како би се што више нагласила његова полемичко-теоретска неатрактивност, за коју живаца има само једна уска група људи. Довољно одрасла да се сјећа прошлости и достатно обавијештена да би алузије и сарказме уопште могла да повеже са појмовима на које се циља.

Дакле:

Моја посланица НВО-Србину

Негдје иза поноћи пребацим на ТВ Б92. И штрецне ме. У питању је редован, потрошачки, англосаксонски филм. Али, из неког разлога, буди ми неодољив осјећај настраности и непримјерености. Шта је, куд је? … Ама ћирилични титл!

Како сам когнитивни мазохиста, требала ми је вјероватно наносекунда да то уочим. Нешто дуже да, овако у кору великог мозга, откуцам шта је у питању. Сама умоболност чињенице да је то чудно, довољна је да сваком клону руке. Но, управо то је била ударна игла, да отпочнем оно што сам се одавно зарекао. Капислу, чауру и зрно – такође имам већ дуго. Али, без сумње, немам утисак да посједујем одговарајући приступ.

Напросто зато, што сваки пут кад разговарам с неким ко се у Србији самопрокламује у припадника тзв. невладиног сектора, имам осјећај да разговарам са дубоко ментално поремећеним особама.

Уствари, ваљда сам у очају развио овај одбрамбени механизам, како ја не бих завршио у таквој клиничкој оцјени. А само зато што сваки пут искрено покушавам. Али искрено! Осафуњам се да од улазних података у њихов биолошки процесор, на излазној јединици уочим икакав траг тих полазних постулата.

Права животиња. Дјеце. Жена. Људи. Биљака. Грађана. Демократија. Заштита потрошача. Самоопредјељење. Суживот. Отворено друштво. Транспарентност. Владавина права. Родна равноправност. Кикирики. Кокице. Заштита мањина. Слобода вјероисповјести и сексуалног опредјељења. Екологија. Сјеменке. Аутономија универзитета. Дјеца са посебним потребама. Мултиетничност. Мултикултуралност. Мултивита. Борба противу насиља у породици. Алкохолизма. Дроге. Духана. Рака. Говора мржње. Шећерне вуне. Суочавање с прошлошћу. Суочавање са суочавањем. Са стигмом према инфицираним ХИВ-ом. Обољелим од менталних болести.

Е, ово посљедње ме посебно погађа. Па, кажем, ред је да се прекине са зајебанцијом. Искрено, браћо Срби, можда је стварно грешка до мене? Признајем да сам можда ја негдје погријешио у предзнаку. Ксенофобичан, необразован, сексуално настран, примитиван, цивилизацијски затуцан и са индексом тјелесне тежине 25.2. Можда сам, искрено, нешто пропустио у овој једначини; али мени непрестано (од свега што се у њу убаци) испада:

Златно прстење. Сребрни есцајг. Бронзани споменици за банална дјела и људе.

Признање проблема је први корак до рјешења

Е, да: обољели од менталних болести. Рекох да ме то посебно погађа. Рачунам да сам један од њих! Просто, јер сам истовремено и један од оних који функционишу по принципу: Када ти три човјека кажу да си пијан – а ти лези па се ваљај.

Драга браћо и сестре, посједујем некакакав истанчан облик обољења, који можда није лако примјетити када ме сретнете у сусједној траци на семафору. Међутим, то је баш тако. И да би спријечио самог себе (који, као и сви ментално обољели, у одређеном тренутку преузима контролу над самим собом), ријешио сам да се временски ограничим.

Одлучим да ово почнем 05.10.2007. и завршим 10.10.2007. Тако да сте ви, драги читаоци, подвргнути једном дубоко узбудљивом покусу. Наравно, само уколико ми вјерујете да ово пишем у поменутом временском размаку. Али, кога још на интернету за вјеродостојношћу боли дупе?

Рачунам да Декарт није био надахнуће за ове датуме, пошто бих јамачно сачекао још три године. Уосталом, Декарту се све то и десило, јер се палио на рат. Провиђење његовог филозофског сустава, указало му се у некаквој полузагашеној пећи, док се скривао од зиме и непријатеља. А ми се гадимо на рат и остале неурбане недојебарије. Пу, пу, пу. Једном ријечју: Фуј!

Дакле, ја сам крив.

Ова изјава заслужује посебан пасус, пошто ни Декарт нема претјеране везе са декадним системом. Осим што је, уз дугогодишњи позив плаћеника који убија људе за новац, био и математичар. Декадентни систем.

Ментално здравље у заједници

Надахнуће за датуме, припадницима НВО сектора у Србији уопште не треба објашњавати код улазне јединице. Међутим, код излазне јединице и поред све хуманости, тешко да би ко ван циљне групе знао да је 10.10.2007. – Дан менталног здравља.

Отуд бих и ја да оздравим.

Без посебног пасуса. Само да оздравим. Волио бих да оздравим међу свим припадницима друштва. НВО и не-НВО. Да се на мени примјени концепт менталног здравља у заједници. Небитно шта је то. Нека се примјени, јер звучи фенси. Но, прошло је 4.208 словних знака откако сам вам ово почео писати, па треба прећи на видљивију поенту. Олити терапију.

Моје обољење се, лаички, вјероватно може квалификовати као неспособност да се измијени или заборави чињеница. Садо-мазохистичка навика да постављам питања, за која уображавам да су логична. Постоји ли ико ко ово чита након шеснаест година од почетка рата у СФРЈ, коме није јасно шта су ти НВО-прицимрцибићи? Наравно, мисли се на ове са српске стране. Чисто сумњам.

То су људи, за које сам на једном мјесту рекао како проповједају да се: Прво извади кашичица за сладолед из свога ока, па тек онда пакет петарди из ока брата својега. Но, биће да је ова дефиниција исувише апстрактна, поготово кад разговарате с неким шеснаестогодишњаком који вас пита: Јел` има негдје да су и нас убијали у овом рату? Тако ћу, само на брзака, да дам један овогодишњи примјер.

Примјери и цитати

Хрватски Хелсиншки одбор најавио тужбу за учеснике коференције о Јасеновцу у Бањој Луци (због реинтерпретације историје), док је са друге стране на челу Хелсиншког одбора у Србији, особа која једино успјешно поправља шишке.

Једнако као што је чудно видјети ћирилични титл на телевизији са националном покривеношћу у Србији, тако би било и чути неког НВО-работника да помене Јасеновац. Наравно, у контексту који се не слаже са Владом Хрватске. Нпр. да замјера Хрватској бројку од 69.842 жртве, јер је у документу Злочини у Логору Јасеновац, бр. 4547/45 од 15. новембра 1945. године, потписаном од стране др Анте Штокића и др Венцеслава Целигоја (предсједник Владе) комисија Народне републике Хрватске израчунала између 500.000 и 600.000 хиљада. Дакле, док је још било свјеже, без озбира да ли и тачно.

Замислите Израел, у којем је кажњиво причати о Аушвицу, Дахауу, или истом том Јасеновцу? Колико ли је тек перверзно ако би се неки Јеврејин, уколико отпочне овакву тему, једновремено почео осјећати непријатно? Или још горе, да у сопственој земљи и медијима искуси харангу, гдје се прозива као говорник мржње, ратни хушкач, националиста, па чак и фашиста?

Е, ја се осјећам непријатно. Поготово кад ме опет тај шеснаестогодишњак пита: Па ако су и нас убијали, што нема нико са наше стране да то каже? Логично вопрашаније, морам признати, мада је мало морбидно да се један тинејџер бави овим питањем. Тад мене, као старијег, обично буде срамота. У немоћи, посегнем за новим цитатом самог себе:

Сад, кад је просјечан Србин далеко информисанији о злодјелима сопствене нације, они тврде да то треба репризирати и даље. И то: због себе, а не због других.
Тај трун у оку их брани од осјећаја нелогичности, кад дају истовјетне политичке изјаве као Месић или Санадер, Силајџић или Тихић, Харадинај или Тачи. Не колеба их чак ни што људскоправне колеге са друге стране, не слиједе њихов примјер. Хуманисти из Сарајева и Загреба су још племенитији! И они говоре само о српским злочинима због нас. Никако због других!

Јер, лако је паламудити о сулудим ратовима, који су нас довели на руб биједе; ако се на тој биједи дебело зарађује. Док су неки полагали шапу на нафту, шећер, уље, или цигарете; ови алтруисти су се богатили држећи монопол на биљежење људске патње.

Направили су атмосферу гдје сваки напад на њих лично, критичара аутоматски представља као полуписменог затуцанка. Који удара на танане нити напретка, и угрожава раст крхке биљчице реформи. Вјешто су личне потребе за чврстом валутом, прогурали као насушно требовање заједнице. При том потпуно ретардирани за општељудска питања, која превазилазе оквире њиховог шпајза.
Изаткали ореол великомученика, жртвујућих за цивилизацијске тековине, како би сакрили менталитет сељачина са пивске гајбе. Који чуче пред драгстором страних агенција, и шене да им се баци корица донације. А кад је добију, дуго и захвално лају на сироту штенару из које су потекли…

Кажем, обично посегнем за неким оваквим описом, али сада нешто не бих да причамо у том тону. Већ сам вам се повјерио гледе мог менталног здравља, па бих вас молио да ми не замјерите овакве испаде. То болест говори из мене. И толико је она била узела маха, да сам се раније чак знао и претварати. Тобоже желим разумјети оне са другачијим ставовима, па бих говорио нешто типа:

Неки кажу, да не треба бити толико оштар према овим ненавидницима. Људи раде свашта, кад нијесу способни да зараде новац као остатак друштва. Краду, варају, отимају, курвају се, снимају порниће. И стварно, не би било ништа спорно; да лијепо признају како желе купатило са подним гријањем, а да не дижу ништа теже од мобилног. Невоља је што они једним оком гледају у италијанске плочице, а другим право у вас. Медећи тугаљиво, како су они само заточници Космичке Правде. Њихова правда није слијепа, него разрока!
Е, то је тај говор спрдње који бих желио да избјегнем у овој другарској самокритици. За говор мржње нијесам расположен одавно, можда још од 1999. године. Тада сам га, додуше, само слушао. И то углавном на мој рачун.

Но, већ сам неколико пута поновио како сам се сад свјесно изголооточио, и признао да имам проблем. Схватите ово као групну терапију, у којој ја први износим своје искуство. Замолио бих све, који то могу, да ми помогну побиједити ову ужасну болест. О, худа судбино! Својим сивим рукама, стегла је небројене душе и многе пукове на овом шару земаљском… Ах. Ах…

Право кажу кад говоре да је она куга 21. вијека. Од ње ме, дакле, може спасити само конструктиван приступ и сухи аргументи, а не шлагворти из драма романтичарске поетике. Тешко је носити ову стигму, те бих замолио да ми се не ругате, јер ће то само погоршати моје стање и онемогућити ме да потпуно отворим душу. Зато бих ја, ако се слажете, изнио свој проблем.

Коријени дијагнозе

Први пут сам то примјетио одмах послије рата, негдје 1995. године. Појавила су се у Бањој Луци и Београду возила са Зеничким, Сплитским и сличним регистарским таблицама, а да им нико није разбијао вјетробране и бушио гуме. Ипак, ја и данас имам параноичне наступе. Тако у Загреб никада не идемо аутом србијанских таблица, него гледамо да буду општеентитетске (000-А-000), и да прије паркирања провјеримо да се негдје не види ћириличи натпис или нешто слично. Никако не могу да побиједим ту анксиозност, па усљед обољелости Глобус у Београду купујем на киоску и држим га на столу у кафани.

Затим, код нас су се још за вријеме рата на радио и тв станицама пуштале пјесме из Хрватске и Федерације БиХ (поготово у Србији), док је у марту ове године под пријетњом насиља отказан народњачки концерт на Загребачком Велесајму. Мене је то из неког разлога погађало, па сам се упињао да нагласим како ја ту музику не слушам (баш ми је, однекуд и дупеувлакачки, било стало то да нагласим), али да ми се чини да она по својим идеолошким постулатима није ништа другачија од Шакире, Рикија Мартина, Џенифер Лопез или Енрикеа Иглесијаса.

Исто тако од производа направљених у Србији, у Хрватској могу купити само Смоки и Манчмалоу. Усљед болести о којој говоримо, ја сам и у Београду озбиљно схватио упозорење Владе Хрватске. Када је на овогодишњем таласу отровних Колгејт пасти за зубе, увезених из Кине, и Манчмалоу из Србије испливао као кваран.

Ове халуцинације су биле јасни показатељи да се болест развија, али их ја, нажалост, нијесам препознао на вријеме. Тренутак када сам увидио да самном нешто заиста није у реду у односу на заједницу, било је када сам почео да се бавим јавним радом. Сваки мој покушај да било шта од горе наведених запажања објавим, завршавао се крајње неславно. Већина таквих чланака је одбијена за штампу, и сличне изјаве би остајале неемитоване. Готово да нема објављеног чланка ове тематике, који није бар на неки начин био скраћиван.

Уредничка логотерапија

Тада нијесам схватао, да су уредници препознавали моје обољење много боље од мене. Њихова правдања како се слажу са свим што сам написао, али како то не могу објавити јер ће изгубити донатора, да ће их тужити нека НВО, или ће их Високи представник тако скупо и оштро казнити, па ће морати ставити катанац на фирму; била су заправо само добронамјерна заваравања, како би ме приволили на лијечење.

Ех, да ми је сад тадашња памет…

Убрзо су ми колеге отворено почеле говорити да сам будала. Што нијесам ишао на МТВ да ја примим награду Фри јоур мајнд, него сам учествовао у и смјењивању декана Маројевића и одстрањивању Отпора са Филолошког факултета (Студентски трг 3, 11000 Београд). Што не шутим када се прича како су Срби почели рат, да су агресори, да су планирали истребљење других народа, како су затровани национализмом, како су то деценијама спремали…

И били су у праву.

Они су шутили, и без гласа и паре путовали по богатим земљама, које су их прије само пар година донирале авиобомбама. Семинари, радионице, едукације. Ма, укратко: зезање! Уколико су причали како се тешко, али успјешно суочавају са српским злочинима, или барем о неопходности смјене недемократских режима, утолико је било још и боље. – Јебе се мени шта паламуде странци. Ја мислим шта мислим, не морам то рећи јавно као ови из Загреба и Сарајева. Они то добро знају. Знају да се правимо луди, а опет нас зову на семинар и све нам плате. Они кењају, а ми се проводимо. Сад ти мени реци ко ту кога искориштава? Говорили су ми, али их ја нијесам слушао.

На моје пројекте донатори нијесу одговарали. Нијесу ме звали на семинаре, нијесу ми давали стипендије, све док нијесам сасвим престао да им пишем и трудим се. Но, ни тад нијесам пао најдубље.

Дотицање дна поређењем

Постао сам савим неповезан. Оптуживао невладин сектор у Србаља, да бране људска права само тамо гдје има пара. Лупао о томе како је то крајња подвала. Да колаборационистичком шутњом дају легитимитет закључцима тих малигних семинара, и да ја у томе нећу да учествујем. Да нема тих виза, пара, хотела, познанстава, позиција; а које би могле то да плате. Да су људска права само параван, да се идејно и културолошки покори нација која се не уклапа у поданичку структуру окружења. Ишао сам чак дотле, да тврдим како се над Србима проводи културни геноцид. Да (ни) Дејтонски споразум не допушта Високом представнику, избацивање Орања Марка Краљевића из уџбеника за основну школу.

Поредио сам, непрестано поредио, не увиђајући да је то један од главних симптома овог обољења…

Да поступање према праву на аутономију и самоопредјељење, не може бити исто у Босни и на Косову. И Херцеговини, и Метохији. Да приступ политике, медија и јавног мнења, ни близу није био исти при покушајима да капитал из сусједне земље приватизује Сомборски Сомболед, као што је био ове године, код истовјетног сценарија за Карловачки КИМ.

Да то што власти у Хрватској не обештећују имовину и хапсе Србе који покушају да се врате својим кућама, заправо нема везе са повратком имовине и станарског права у РС, или са тим што у Србији нијесу ни одузимани. Нијесам увиђао да није никакав лош приступ, ставити све који су били у Војсци Крајине на потјернице Интерпола.

Да су србијанске читанке из 1995. године изгледале исто као и хрватске из 1981. (хрватска књижевност, па књижевност осталих јужнословенских народа). Да НВО сектор и Б92 прогоне ћирилицу, док је посљедњи часопис тискан ћирилицом изашао у СР Хрватској 1971. године.

Да то што су Срби избрисани као конститутивни из Устава у Хрватској још 1990. године, нема везе са од Високог представника наметнутим амандманима на Устав Републике Српске, а који говоре о конститутивности сва три народа. Да то што по Војводини има чак по шест-седам језички и алфабетски различитих ознака на улазима у државне институције, а читава Србија има најмање двописмене путне ознаке (уколико нијесу само латиничне); нема никакве везе с тим што бар Книн и Вуковар немају натписе и на ћирилици. О Сарајеву да не причамо. Тамо нема ни латиничног путоказа куда за Бању Луку, али има спомен плоча на којој и данас убијају “српски злочинци”.

Баш ми је било разгњевљујуће што клерофашистичке идеологије и државну репресију над мањинама негдје награђују чланством у царинској и монетарној унији, а негдје отимањем територије и укидањем права прописаних мировним споразумима.

Могао бих ја овако до сутра, али мислим да је и ово довољно, да схватите у каквом сам се акутном стању налазио. Искрено, помало ме и страх да ми се, уколико наставим, нећете смијати. Изругивати ме или чак каштиговати. Каменујући ме етикетама да сам ксенофобични параноик шовинистичке провенијенције, који једе месо и носи обућу од животињске коже.

Ја искрено желим помоћ.

Зато ни нећу ићи дотле да помињем шире околности и поступке великих сила, или социокултуролошке теорије о томе како су НВО употребљене широм свијета, као вирус за растакање система вриједности земаља ненаклоњених НАТО. Стварно нема сврхе да то чиним, јер ме је моја одлука да се саберем оспособила да видим сву неистинитост и заведеност таквих ставова.

Шта сам све схватио

Данас ми је јасно да вам не бих имао ништа смислено рећи, и да бих понављао супаметне недотупавности. Да моји ставови нијесу ништа друго него чиста деменција прекокс, која се развија у сумануте теорије завјере, од којих је данас најочигледнија она кад сам тврдио како су САД и ВБ напали Ирак због нафте, а не да би свргли диктатора Садама Хусеина. Који је, заправо, газио светињу људских права и развијао биолошко и нуклеарно оружије, како би се у својој зликовачкој намјери злобно церекао, док прстом притишће дугме које ће уништити читаву планету.

Данас знам да је из истог разлога у Хаг отишао и Милошевић, и сви остали. Да би се заштитила демократија, наш начин живота, и лидерска позиција коју читав слободољубиви свијет очекује од нас.

Нажалост, ја сам наставио да сабирам јабуке и крушке. Правдајући се, можете ли вјеровати, изопаченом логиком по којој су воће? Ипак мислим да је мој највећи гријех почињен у свој овој јуродивости, тај што сам се дрзнуо да дирнем најсветије синове наших народа и народности. Династију Невладинића.

Ку`ш на Невладиниће, Бог те у шуму окрен`о?

Оправдање за то, налазио сам у томе да су то обично ситни провинцијални шупчићи, који би да продају сопствено дупе Западу, при томе се додворавајући тако што растачу саму срж своје националне бити. Оно, што у основи не разумију. А не разумију, прије свега због духовног провинцијализма. Тврдио сам како су дијалошке способности поменутих, елоквенција уопште, на тако ниском нивоу; да је јасно како у равноправној утакмици са карактерно чврстим, не би имали шансе. Отуд и донаторске штаке.

Изналазио сам да су експоненти ове антиратнопрофитерске династије, потомци тоталитаристичких титоиста и љубоморних, друштвено привилегованих једнопартијаца; које су са трона на Осмој сједници свргнули припадници истог племена, само сад окупљени око Слободана М. Душан Чкребић је ватрено критиковао Стамболића, јер је исти баш њега замијенио на мјесту Предсједника. Стога је јасно да су Невладинићи њихови потомци. Идеолошки свакако, али већином и биолошки.

У свом фантазмагоричном уму, налазио бих да је Србија једина постсоцијалистичка земља, која није имала никакав облик лустрације носилаца власти у ненародним режимима. Да је само захваљујући томе, и њиховим вишегодишњем камуфлираним дјеловањем кроз НВО, могуће да се данас у парламенту појави политичка струја, која дјелује противуставно. Одриче дијела своје територије и, што је још занимљивије, позива на лустрацију.

Када човјек тако тешко оболи, оправдања налази у свему. Напримјер у безазленом прилогу ТВ Б92, која поводом увођења фискалних рачуна прави репортажу, по којој су грађани забринути што се на рачунима појавила ознака са оцилима (крстом и 4С). Па их још министар за трговину и прими, и одговори им на питање зашто баш тај симбол, а не неки други. (?!?)

Јада се он како Србија још увијек, 2004. године, усљед свег национализма, ратова и геноцидних покушаја припреманих деценијама раније – има социјалистички грб са петокраком. Како су они израчунали да, ето, не би било исплативо, пошто ће се исти највјероватније ускоро мијењати (а у питању је један опсежан и далекосежан процес фискализације), да стављају на рачуне комунистички грб.

Рачунали су, смјешка се нелагодно исти причајући баш о рачунима, да је то симбол који све у иностранству недвојбено подсјећа на Србију, па тако омогућује страним држављанима да им се врати плаћени ПДВ при напуштању земље. Ама како подсјећа, питам се ја сад, кад су грађани забринути?

Уопште, развио сам краје агресивну фиксацију према овом медију, само зато што је пуштао готово искључиво прилоге који су тврдили да су Срби (једини) злочиници у посљедњем рату. Фасовао опсесију једном крајње слободном институцијом, гурајући уско националне и понекад сасвим личне потребе за преживљавањем, испред општечовјечанског бољитка.

Љутио сам се што Бернар Анри Левија и његов филм нијесу исјецали, а мене јесу. Када сам на трибини у њиховој локалној и ратнохушкачкој фази, опет, (видите ли ви те непоправљиве лудости) те исте Левијеве вечери причао о Јасеновцу, издајничким НВОовцима и ћирилици.

Леви трепће, они сијеку.

Све оно што данас знам

Тад сигурно не бих могао да схватим, као што сада, 5. листопада када ово све и почињем писати, схватам прилог ХРТ о дочеку играча Динама. Извјештај, представљајући га као будалу, цитира изјаву Здравка Мамића: Сада сам вани видио 5-6 делинквената (навијача Динама) и жао ми је што сам им морао рећи да су Срби моји пријатељи, да су Муслимани моји пријатељи…

Да сам још у том делиријуму, сигурно бих сад причао како су 7. листопада (сад већ пишем мало касније) у Новом Саду исти ти Невладинићи у садејству са Лезиљебовићима, испровоцирали шаку кукавних дркаџија са ниским квоцијентом социјалне адаптације и интелигенције. Само у циљу измишљања фашизма у Србији, како донације не би престале да дотичу, а они и даље имали имагинарног (не)пријатеља да се с њим играју. Он им треба, јер би се у противном испоставило да су они ти који имају једнако маргиналну и насилну идеологију. Улизиштва и издајништва.

Ја бих се вјероватно и питао (инсистирам на томе да би схватили тај измјештени и нездрави начин мишљења), зашто су ти неонацистички покрети, код припадника свих народа и народности, најбројније заступљени у Војводини? Онда бих рекао како је то због вјештачког потенцирања разлика, нефорсирања заједничког идентитета кроз званични језик, грб, и химну државе Србије; и његовог титоистичког разводњавања у неевропска и нестандардно висока мањинска права. Која су, као и сама покрајина Војводина, служила само разбијању утицаја Срба у СФРЈ. Који су у њој, и поред геноцида који је проведен у два свјетска рата, и даље били најбројнија и најраспрострањенија нација.

Наметао бих читаоцима индуковану психозу да ће, уколико се из страха од оптужбе за репресију над мађарском мањином толерише (фашистички) Омладински покрет 64 жупаније, то поново дати крила међу Србима сасвим презреним и спрдљивим нацистичким дружинама.

Да не говоримо о запјењеним, клерикалним и националистичким јаранлуцима, према којима сам се ја, без обзира на обољење, упињао јавно очитовати у свјетлу неслагања и неприпадања. Чак сам, мада нијесам сигуран да то није било из лудачке префриганости, говорио како ни сви припадници НВО нијесу злице. (Нпр. волонтери који празне ноше на геријатрији, еколози који без накнаде глуме смећаре, хуманисти који носе главу у торби, носећи истовремено помоћ људима у енклавама).

Ишао сам чак до тог степена блентавила, да сам говорио како их заправо ни не треба звати издајницима, јер да би био издајник прво нечему мораш припадати и вјеровати, па то онда напустити. А да они немају ништа од тога.

Ево, увидио сам све то. И, признајем, стварно ме срамота. Крајње сам свјестан, шта ми је такво мишљење и поступање донијело. У односу на моје исписнике, потпуно ме упропастило. Углавном финансијски, али то није оно најбитније!

 

Шта више никад нећу радити?

Најбитније је да нећу више тврдити, како је тачка гледишта кључни појам човјечанства. Како одређени народи, у циљу самоодржања и против урушавања система у грађански рат и националне и вјерске сукобе, некада морају његовати уређења која потпуно сузбијају права појединца. Барем онаква права, каква су формално на снази у развијеним и богатим земљама Запада.

Да тренутно примјењивање принципа које прокламују наши Невладинићи, доводи до позитивних појава као што је висок стандард и стабилна војнополитичка ситуација у земљама бившег СССР деведесетих. Док је, на другој страни, ригидни ауторитарни режим у Кини, постигао највећи раст привреде откако се та ствар биљежи. Готово војну недодирљивост, самостални излет у космос и највећи мигрантски (односно освајачки) вал у новијој историји.

Гледајући слике из западноевропских градова, гдје се кука и мотика дигла против хегемоније Џорџа Буша, осјетио сам како се истовјетан одлив смисла у животу не дешава само мени, већ и нацији којој припадам. За неких десетак година, слијепи послушници америчког диктата, постали су њени огорчени противници. Спремни, чак, да и српском народу спочитавају вишак наклоности ка САД.

Осјетио сам да ми треба подршка.

Сада, када је поклекнуо зилотски одлучан инквизитор у борби против тзв. народњака, шунда, кича, и свега онога што сматрају за заглупљивање нације. Они данас поносно емитују симпатично-Орвеловски шоу по имену Велики Брат, а ни на памет им не пада да преносе популарнији риалити шоу из студија у Хагу. Ваљда серијал са Милошевићем није наишао на одговарајући пријем код циљне групе, а за Шешеља нећемо моћи гласати да до краја остане у кући Великог брата. Да, сестре Српкиње, опет мислим на Б92. Не на Пинк БХ.

Више ми неће пасти на памет да тврдим такве глупости. Да се војна хунта из Бурме у НВО-круговима ових дана промовише као нехумана, само јер блиско сарађује са Кином и Русијом. А да иста, а можда и гора у Пакистану, слови као фактор стабилности јер је савезник САД.

Доста је било! Усвајам систем вриједности, какав ми год одредите за терапију.

Јако цијеним што сте ме све до сада саслушали, и за крај бих, као човјек који се лијечи, желио упутити поруку свим младим људима, који се можда налазе у сличној дилеми какву сам ја имао некада.

Наравоученије новим нараштајима

У роману Шала Мирослава Кундере, човјек оцинкарен за најобичнију љубавну и љубоморно мотивисану шалу, завршава у најцрњим затворима и радним логорима. Као непријатељ режима у који је младалачки вјеровао, и којем је искрено припадао. Након година мука, он настоји да се освети оном који га је упропастио на кобном партијском састанку, и то тако што ће спавати са његовом женом.

Када обезбједи све да то и учини, испоставља се како је његов чин потпуно безвриједан, будући да поменути већ одавно не живи у слози са супругом. Поред тога, од некадашњег партијског тврдолинијаша (Мирослав Лајчак), који је каријеристички слијепо извршавао све постављене задатке, апаратчик је постао либерал. Омиљен међу факултетском омладином (посебно омладинкама) и огорченим противницима стаљинистичког режима.

Џелат се преметнуо у дисидента. Постао идејно исти као и његова некадашња жртва. Како се њене небитне животне приче нико не сјећа, он може само да му завиди. Тиме његова судбина бива још трагичнија, а животни мотив труо.

Проблем је само, што сам ја овај роман читао много, много година прије него што ово пишем. И у свјетлу те спознаје, потрудићу се једном реченицом пренијети своју реконвалесцентску поруку младим људима; као што некад у школу доведу бившег наркомана зараженог сидом, да помогне омладини при животном избору. У овом случају, то је поводом тих алтруистичких и натчовјечанских напора да мене и њих династија Невладинића цивилизује, односно ефекта који је њихов шеснаестогодишњи рад оставио на мене.

Тешко је изабрати само једну реченицу, али одлучујем се за:

Џаба сте кречили!

 

Дани(ј)ел Симић

 

П.С.
Био је то мој мали, непрофитни допринос, обиљежавању Међународног дана менталног здравља. Апел ка провођењу система Менталног здравља у заједници. Хвала на пажњи, устајем са канабета, и препуштам вас уџбенику:

Параноја је психоза, за коју су карактеристичне болесне идеје величине и прогањања, док је интелигенција особе очувана. Зато се ова болест понекад назива разумно лудило. Емил Крепелин каже да је параноја суманутост која се карактерише спорим и подмуклим развојем трајног и суманутог система са очуваношћу јасноће и реда у мислима, вољи, дјелању. Параноик најчешће логично расуђује, односно изводи коректне закључке, али из погрешних премиса.

Имајте то на уму, уколико пожелите да ово још једном прочитате.

 

ПО: 10.10.2009.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *