Међу јавом и међ сном

Прије неки дан деси ми се оно исто што и покојном, а вазда живом Радоју Домановићу… Наиме, тога дана добро ручам, без потребе прочачкам зубе, попијем чашу воде, па онда мало и прилегнем, те тако испуним све своје грађанске обавезе и дужности. Окренем на РТРС, како бих се препустио спокојном дријемежу, јер су тамо само […]

петак, март 26, 2010 / 13:07

Прије неки дан деси ми се оно исто што и покојном, а вазда живом Радоју Домановићу…

Наиме, тога дана добро ручам, без потребе прочачкам зубе, попијем чашу воде, па онда мало и прилегнем, те тако испуним све своје грађанске обавезе и дужности.

Окренем на РТРС, како бих се препустио спокојном дријемежу, јер су тамо само лијепе вијести и још љепше Премијерове слике на јавном ми сервису…

И тако, уљуљкан свим благодетима и благостањима која до мене допираху, неосјетно утонем у неки веома чудноват сан.

А у томе сну  све бијаше исто: град и даље бијеше испуњен тајкунским зградуринама укљештеним између пропалих ћепенeка, а људи и даље туробни и тешки, осим када се убрзано склањаху са улица којима су непрекидно пичиле колоне црних лимузина са упаљеним ротацијама, сиренама, трептачима и осталим, властима припадајућим сокоћалима…

Али, у једном од Зекстриних излога, у сада истински Господској улици, примјетих да само ја нисам исти: богами сам  млад и витак, са све косом и шишкама…

Но, једино што ми је од оног старог преостало, била је праисконска празнина у џеповима.

Али сан не би био сан када одмах не би понудио и рјешење: одмах поред излога бијаху и врата агенције за истраживање јавног мнијења, а на  њима и оглас којим траже баш мене за сарадника, уз напомену да је пос`о добар, а пара лака.

Уђем, а тамо ми објасне да треба направити неку предизборну анкету, и одмах ми увале бунт упитника, уз наглашено очекивање да их назад вратим са лијепо и уредно прикупљеним  мишљењима случајних пролазника.

Пун свачим изазваног ентузијазма, излетим на улицу и упитник потурим под нос првом пролазнику…

Његов одговор није пристојно овдје написати… само ћу  рећи да подсјећа на скраћеницу једне међународне мисије, која гласи ЕУПМ…

Но, како нисам склон лаком одустајању, наставим и даље, код сљедећих… што је за узврат произвело енергична одмахивања, пар режања и пљувања, а неки су ми поменули фамилију, са најљепшим јој жељама…

Даље погађате и сами: руковођен девизом "зарада или смрт", одем до свих оних које познајем, а који примају плату у институцијама система… Де, сад бајо, покажи пред колегама да нећеш да испуниш  и тако подржиш оне који су те ту ухљебили…

Наравно, укључили су се сви које сам тамо затекао, чак су се и потукли ко ће први.

Епилог:

Ишао сам још безброј пута по још упитника. Неколицина њих је инсистирала да се  потпишу пуним именом и презименом – да се зна, неки су испуњавали и по два упитника – за сваки случај, а било је чак и оних који су тражили да своје мишљење однесу лично.

И сви бијасмо презадовољни: анкетирани зато што су се још једном слободно, пред  свједоцима и уз заклетву, изјаснили, агенција зато што је добила неколико десетина хиљада упитника испуњених према жељи наручиоца, а ја због тога што је благајник почео са коначним одбројавањем мога хонорара…

Гледам и чекам: човјек броји, па броји, па броји…

И ту се, наравно, пробудим у круцијалном тренутку… сав презнојен и гушећи се…

А на телевизору и даље РТРС и на њему набрајање свих, до сада незапамћених успјеха Владе и пратећих јој институција…



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *