Матурски растанак ни у Рогатици није лак

Ваљда ни једног другог дана у години толико грађана Рогатице не нађе се у исто вријеме на главној улици као на матурском дефилеу.

Синоћ, прве јунске вечери 2013. године рогатички матуранти, прелијепи млади људи једном ногом још увијек у дјечјим патикама а другом у бригама одраслих, прво су се провозали аутомобилима кроз улицу „Српске слоге“. Са препуних тротоара поздравили су их родитељи, комшије, стрине, тетке, стрике, баке, деке… сви су се гурали да махну своме матуранту, па полицији није било уопште лако да их задрже изван коловоза.

Од њих деведесет петоро из четири одјељења, два економске и два гимназије, троје је „вуковаца“ а шеснаесторо је ослобођено полагања матуре јер су све четири године имали одличан успјех. Двоје ђака није на матури, једно има обавезе око припреме за упис факултета, а друго је већ почело да ради, и то изван Рогатице. Гимназијалци су на крају сваке школске године имали пролазност сто одсто, економци мало лошију. Ове године укупно петоро иде на поправни, док су сви остали, закључно са вечерашњом вечери, окончали средњошколске бриге и обавезе.

Иначе уписано их је стотину шесдесет троје у први разред, али су три одјељења трогодишње школе матурирала прошле године, па се генерација мало „осула“.

Директор Стево Докић хвали их као генерацији, каже да су из средње школе понијели индивидуално различите нивое знања, али да су сви неврјероватно зрели за своје године. Прави људи. Шта људи – људине!

Елем: долазе матуранти пред мотел „Парк“. Ту им је одредиште. Праћени су погледима, повицима, дозивањима, уздасима… а богами и понеком сузом. Радосницом, наравно.

Ту започиње фотографисање. Траје сатима. И нека, тако и треба. Сви их стрпљиво чекамо, укључујући професоре. Вечерас је њихово, матурско вече, и треба да га памте цијелог живота; има ли љепше успомене од фотографије –тренутка времена ухваћеног на комадић папира или на дјелић дигиталне меморије.

Сједају у велику салу, лијепо и с укусом уређену (Бембаша је вечерас био баш креативан, па је столове поређао асиметрично, али веома лијепо). Крећу поздравни говори. Први је, наравно, директор школе Стево Докић. Поздравио је све присутне и ђацима поручио: „Желим вам свијетлу будућност, лијеп живот, и сву срећу овога свијета. Немојте заборавити своју школу, своје професоре, ни своје прелијепе дане које сте провели са нама“ поручио је Докић.

Матуранте је поздравио и начелник општине Томислав Пухалац: „Онима који крену на студије желим да буду успјешни студенти, да заврше и да нам се врате као врхунски стручњаци; онима који неће наставити школовање желим да се што прије запосле, удају и жене, оснивају своје породице и постају корисни чланови друштва. Ви сте наш највећи ресурс, наша будућност, нека вас свака срећа у животу прати“ пожелио им је Пухалац.

Онда су ђаци својим разредним старјешинама уручивали поклоне и држали пригодне говоре. Свима је њихов разредни/ца био најбољи професор у школи, а сваком разредном старјешини баш његово одјељење било је најбоље од свих (тако нам је најлакше да вам препричамо говоре којих је било много и који су дуго трајали; да скратимо репортажу а не погријешимо у суштини).

А онда је директор школе повикао: „Матурско вече може да почне“ и ваш репортер се удаљио са мјеста догађаја. Шта је даље било – то не знам. Могу само да замислим. Знам једино да се јело и пило. И веселило. И Надам се да су, недуго након мене, и сви остали старији од двадесет љета поступили слично. Јер ово је било матурско вече, њихово, једном у животу. Нека им је живот дуг, лијеп и срећан.

Зоран Јанковић