Марко Шука: Видовдан новог миленијума

Један љетњи дан који сваког освјетли и покаже свијету онаквим какав је. Што се Срба тиче тај дан је попут оног из изреке „не падне снијег да покрије бријег већ да свака звијер покаже свој траг“. Појединци свјесни историје и свог мјеста у њој, бирају баш тај дан или дан бира њих, да покажу ко […]

субота, јун 28, 2014 / 14:20

Један љетњи дан који сваког освјетли и покаже свијету онаквим какав је. Што се Срба тиче тај дан је попут оног из изреке „не падне снијег да покрије бријег већ да свака звијер покаже свој траг“.

Појединци свјесни историје и свог мјеста у њој, бирају баш тај дан или дан бира њих, да покажу ко су, шта су и за шта су. Можда једино на тај дан престајемо да будемо против нечега, или некога. Тада знамо за шта смо и ко смо, и још важније, ко можемо и треба да будемо.

Зна то и човјек који инспирацију црпи од Андрића. Па зато крај онога што је он описао и овјековјечио, претвара слике ријечи, у град од камена, и то у четири димензије. Један словенски син је оставио мост, један књигу, а трећи оставља град. Нераскидиво повезавши исток и запад у нама самима. Спој нас са самима собом. Мјесто гдје се срећу Византија и Рим, Словени и Османлије.

Много је Видовдана прошло, од оног Вида над Видама када смо изгубили државу а добили душу. Уписали се међу беcмртне, међу оне које носи идеал. За узврат тај идеал нас одржава данас. Видовдан на Газиместану је био битка, можда пораз, можда не, али је народно пјесништво издигло ту битку изнад битке, у битку над биткама. Битку за оно у шта се вјерује.

Та порука је универзална, она нас подсјећа на много тога, а највише на то да смо некад знали да се око неких ствари неможе погађати. Образ није био на продају.

На тим основама дјеловао је и Прицип Георгије показавши да не мораш да будеш свет да би убио аждају. Касније су то многи заборавили. Неки ни данас не знају
На тај дан су доношени устави, Стаљину је речено „не“, али је и предат предсједник једном квази суду.

Ми дочекујемо Видовдан наде и идеје. Уз сјећање на идеал слободе који је носио Гаврило док је стезао пиштољ у капуту, чекајући тренутак да својим пуцњем разбуди и тргне народ успаван ропством. Пуцањ буђења и наде, а у исто вријеме пуцањ убиства. Пуцао је у човјека али је убијено царство таме и ропства. Бјеше то убиство којим се ушло у 20. вијек.

Емир Немања се побринуо да у 21. уђемо на Видовдан 2014. када смо свједоци издизања и успостављања јединственог града. Града израслог из умјетности и маште. Града традиције, али не пепела, већ примопредаје пламена. Града науке и прогреса, јединог на свијету посвећеног писцу нобеловцу. Граду којем је писац удахнуо постојање својим ријечима, јер, знано је да, у почетку бјеше ријеч.

Понекад је неопходно закорачити уназад да би били сигурни куда напријед. Зато овај град долази као спој свега што смо ми и овај простор вјековима прошли и уткали у колективно сјећање и културу. Спој истока и запада у камену на сред воде. Као такав мора да има и противнике.

Оспораван од ситничавих људи које води завист и мржња, који презиру све до себе. Њима смета и идеја и начин. Некима смета онај којем је посвећен град, па су му уништили бисту, а за литературу кажу да је геноцидна. Некима смета владика пјесник који има свој трг и зову га геноцидним, некима смета идеја борбе онога коме је посвећена црква.. Поједини су бранили, правили афере и исмијавали. Нису дали камен, но опет је никао град од камена.

У њему ће се сретати сви они који у срцу и мислима имају мјеста за љепше и боље сутра. Који живе у и корз Андрићева дјела. Сада док гледају мост, моћи ће да размишљају о Аники и њеном и нашем времену. Да гледају мозаик Гаврила како са друговима дочекује цара.

Да се у том граду срећу са студентима из цијелог свијета, који жељни знања долазе да уче од најбољих. Да на помен Републике Српске, Вишеграда и Андрића, неком будућем оскаровцу, добитнику Златне палме или Медвједа засијају очи, и заблиста осмјех јер ће му народ отворити своја врата и срца док још крчи свој пут кроз живот.

То је један нови Видовдан. Видовдан истинског искорака, за почетак, за један крај Српске. Видовдан мира, изградње, и учвршћивања темеља наше куће. Која и ако је на путу, треба да буде попут царине, гдје ће се пропуштати само добре идеје, идеје напретка и са Истока и са Запада.



0 КОМЕНТАРА

  1. Mislio sam da Frontal objavljuje ozbiljnije clanke od pokusaja pismenog rada za treci razred srednje skole koji je zreo za ocjenu dobar(3). Misljenje autora odrazava stavove clana Sekte ili ako nije clan onda se pitam u kakvoj “kutiji” on zivio sve ove godine. Znamo zasto muslimani ne vole Andricgrad i to me ne interesuje ali Srbi koji ne vole Andricgrad ne vole ga jer je od samoga starta jedan veliki knjizevnik i nobelovac, njegov lik i djelo, stavljen u sluzbu otimacine, pronevjera i promocije politike jedne sekte.Ne znam je li na programu citanje Nemanjinog “Potkovanog Rasima” da evociramo uspomene na ovog covjeka-kameleona cija je vjera iskljucivo novac.

  2. Autor koristi visokoparan jezik, nastoji da da značaj van svakidašnjeg i najnovijem činu smrtnika, ali pokazuje koliko ne razumije Kosovski mit i njegov značaj, pa ga svojim dnevnopolitičkim, a opet visokoparnim jezikom svodi na Та порука је универзална, она нас подсјећа на много тога, а највише на то да смо некад знали да се око неких ствари неможе погађати. Образ није био на продају.

    žalosno:P

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *