Марко Шикуљак: Мој Зејтинлик и повратак Аписа

Срби вазда нађу разлога да се подијеле, па се у том свјетлу говори и на приједлог пресељења посмртних остатака Драгутина Димитријевића, са војничког гробља у Солуну у Алеју великана у Београду.

петак, новембар 20, 2015 / 07:41

Уз име пуковника Драгутина Димитријевића Аписа готово редовно се вежу епитети најконтроверзније или најтајанственије личности српске историје. То се може видјети и по томе ко је за, а ко против пресељења.

Против Аписа су припадници тзв. Друге Србије, који су лани величали историјску улогу "мултиетничке царевине" Аустроугарске. Понеку лијепу ријеч за Принципа су нашли, али су сво зло свалили на Аписа, "највећег мрачњака српске историје". Заборављајући да је Апис био републиканац, да је био против обе српске династије, и да је симпатисао југословенску идеју.

Са друге стране, Аписа су баш због сукоба са Карађорђевићима рехабилитовали комунисти, поништавајући 1953. Солунски процес. Циљ је био показати како је краљевина била неправична и назадна, и тако је створена натегнута теза о Апису као националном револуционару.

Било би лако све видјети као неокомунистичку ујдурму, или одмах рећи да је добро оно против чега су наши провјерени нељубитељи. Али ћу за своје виђење потегнути лично искуство. Године 2014. посјетио сам Зејтинлик. Узбуђен, као потомак соунског борца који је имао среће да се врати кући, обилазио сам редове потамњелих крстова. Имао сем неку опсесију да обиђем све, и стекнем слику одакле су сви ти ратници који су изнијели пробој Солунског фронта.

Нешто дуже сам застао ког крста на коме је писао Бошко Арежина, и мањим словима испод, из Босне. Тада нисам размишљао ко је Бошко, можда само један обичан војник, који није имао среће. Можда је био београдски школац, можда је тајно пребјегао у Србију да се прикључи војсци, предао се или био заробљен, па постао српски војник. Или као мој прађед, побјегао са мртве страже и прешао у Србију. Или ко зна како дошао до Солуна, у сусрет својој судбини.

Касније сам сазнао да Арежина није био тек један од војника чија је животна прича занимљива само његовим потомцима. Као већина добровољаца, био је у четничким јединицама српске војске, а они су били блиски Апису и њему оданим људима. У покушају да дођу главе својим противницима прије него што то они учине њима, Арежина је послат заједно са Мустафом Голубићем и Павлом Бастајићем да убију краљу оданог Петра Живковића, који је предводио тзв. Белу руку. Завјереници су били добро обавјештени да страже око Живковићеве куће неће бити, али је овај био будан и видио је нападаче, пробудио батлера и посилног, па је дошло до пуцњаве. У њој је страдао Арежина и Живковићеви пратиоци, а Голубић и Бастајић су побјегли вјерујући да су преварени у погледу информације да у кући нема војске.

И такав Арежина, као дио завјереничког подухвата упереног против краља, сахрањен је на гробљу, заједно са осталим српским војницима, са којима је дијелио добро и зло. Димитријевић, Вуловић и Малобабић, који су стрељани након Солунског процеса, сахрањени су на непознатом мјесту, које је откривено кад се градио солунски аеродром, да би потом били пребачени на Зејтинлик. Њихови посмртни остаци налазе се у крипти споменика, означени као НН. Накнадно је неко селотејпом залијепио папирне слике и имена.

Да ли је поштено ратнике одвајати од њихових сабораца? Врло је извјесно шта би била њихова последња жеља, и шта су они мислили о официрима фотељашима, а тек о екипи која се иначе сахрањује у алеје великана. Би ли било најправедније да им се Србија одужи, уколико већ признаје судску одлуку из 1953. године, тако што ће учинити да њихова гробна мјеста не буду више безимена?

Приликом посјете крипти у којој је сахрањено неколико хиљада српских ратника, прво што ћете видјети је једна збрка, словенски топла, али опет збрка и неуредност словенског типа. Како је ко долазио, остављао је по неки детаљ, заставицу, капу, војну ознаку разних јединица… А добри стари чика Ђорђе Михајловић, чувар војничког гробља, није имао срца да им забрани, па се направио тај мали штанд, налик неком на Гучи или сличној приредби.

Било ми је јасно на први поглед. Војници последњих српских ратова осјећају да су од званичних власти Српске и Србије издати и препуштени забораву. Не толико стиду, али ситуацији у којој је извјесно да ће их унуци питати, цитираћу Жељка Пржуља, зашто су били дио Радованове буне!

Са тим осјећајем, нејасним и недефинисаним, они су долазили и вјенчавали своју славу са славним претходницима. Дајући легитимитет својој борби. Знак да су њихови настављачи. Немајући кога ближег, и не желећи се везивати ни за кога из братоубилачког сукоба 1941.

Зато, ако мене питате, ја бих оставио Аписа са друговима, на Зејтинлику. А ознакама Вукова са Дрине, списку погинулих бораца илијашке бригаде и шапки Ратка Младића, боље је мјесто музеју Републике Српске. А то што он није изграђен, већ се тек одређује гдје ће бити и ко ће радити идејно рјешење, е то је дио слагалице која чини овај страх, за питање које ће нас унуци питати.



0 КОМЕНТАРА

  1. Слажем се са Шикуљком у једном,а то је да Апис остане са својом браћом,борцима,на Зејтинлику.Апис је позитиван лик српске историје,шта год о њему мислили другосрбијанци и остала прозападна гамад,која би се сутра крстила и лопатом,само до добију пар зелембаћа.Убиство Милана и конкубине му Драге,је било очекивано,јер је продао нас Србе из БиХ,да га запад призна као краља.Што се тиче наводног атентата на нашег краља,то је велико питање да ли се уопште и десио.У борби око краља за превласт,нажалост су побједили они око белорукца Живковића,највећег сплеткароша на двору.Апис,Малобабић и Вуловић су били жртвени јарци,а Павле Јуришић је смјењен са комаданта обезбјеђења краља.То је посвједочио касније и аџутант краљев,Панта Драшкић,који је такође дао заклетву.И белорукац Живковић је касније уклоњен,јер је волио дећкиће.И организација се никад није звала Црна рука,већ Уједињење или смрт.

  2. ex-1978 Нису само пљачкали, већ убијали и палили. И нису баш наши, јер су те регименте углавном хрватске и муслиманске. Палили су и прије него што су прешли Дрину, по Семберији. Али код нас се редовно каже да су Швабе.

Оставите одговор на ex-1978 Одустани од одговора