Марија Милић

Марија Милић: Олуја и послије Олује*

Неоправдано запостављени у политичким говорима и свештеничким молитвама, раме уз раме са сапатницима из Лике, Баније, Кордуна и Славоније, Срби су за само два мјесеца 1995. године, на самом крају рата, збрисани и из западне Крајине. Тадашње Републике Српске.

среда, септембар 14, 2016 / 10:39

Неоправдано запостављени у политичким говорима и свештеничким молитвама, раме уз раме са сапатницима из Лике, Баније, Кордуна и Славоније, Срби су за само два мјесеца 1995. године, на самом крају рата, збрисани и из западне Крајине. Тадашње Републике Српске.

Прошле године, послије двије деценије, власти са обе стране Дрине напрасно су се досјетиле зла из августа 1995.

Тужно је, међутим, што Србе из западнокрајишких општина тада, док су политичари и многе друге патриоте у цивилу први пут спектакуларно држали великосрпске говоре, нико није ни споменуо.

Нека ми Бог опрости ако гријешим, али вјерујем да је и ове године било исто. Поучена прошлогодишњим искуством, нисам гледала директан пренос из Бусија, јер ми није требала додатна мука. Те ноћи ми је сасвим био довољан ватромет у Бањалуци.

Писала сам овдје прошле године о тој Ретроактивној одбрани српства, када су предсједника и делегацију Републике Српске у по матице Србије назвали делегацијом Босне и Херцеговине. Споменули су и Петровачку цесту, али у убјеђењу да је дио тадашње Републике Српске Крајине. Не вјерујем да се суштинско српство у међувремену пуно промијенило. Можда је било само мало мање формалних грешака.

Математика

Ових дана, а није ријеч о „Олуји“, навршава се 21 година од звјерства на самом крају рата.
Протjераних – више од 130.000, страдалих (убијених, заробљених и несталих) 1.072, логора 13, масовних гробница – 21.

Стравичан резултат двомјесечних брзопотезних акција које су с крајем љета и почетком јесени заувијек збрисале већином српску западну Крајину са карте Републике Српске.
Са једне стране хрватска војска у комбинованим акцијама „Љето ’95“, „Маестрал“ и „Јужни потез“, са друге Бошњаци тзв. Армије БиХ – „Сана ’95“.

За само два мјесеца, уз звјерства и многе одсјечене главе, потпуно је промијењена демографска слика 13 општина западне Крајине.

Данас

Данас су те општине пустоши. Српска дјеца у школама немају српски језик. У неким општинама, попут, рецимо, Грахова, Срби повратници, јер других становника тамо нема, немају ни апотеку. Амбуланта ради само повремено, немају пекару, месницу. Вртић. У 21. вијеку, више од двије деценије послије рата, немају струју, а љети ни воду.

У седам српских села у општини Кључ данас нема нити једног становника, док се у три села мјештани могу пребројати прстима руку. Прије рата у Кључу живјело је 4.100 Срба, а само у околним селима, овим које смо сада овлаш споменули, више од хиљаду. Исто је у Јајцу, исто је у Гламочу…

Али ових дана, битно је много, посебно у Дрвару, имају предизборну кампању.

Епилог

Осуђених за ове злочине масовних размјера, бар не оних који би морали да буду, још нема. Акције чији циљ је, неспорно, било етничко чишћење Срба, биле су и својеврсни облик геноцида, дефинисан Конвенцијом о спречавању и кажњавању геноцида. Неспорна је и чињеница да је на тадашњу српску територију извршена и агресија, с обзиром на то да су за велик дио монструозних злочина одговорни војници регуларне војске Хрватске.

Мада је српска територија западне Крајине на самом крају рата разбијена систематски са неколико страна, олакшавајућа околност, нажалост, за оне који су водили акције и одговорни су за покољ јесте управо то – тешко их је оквалификовати здруженим подухватом, јер је у томе учествовало неколико војски, наизглед неповезаних.

И то је то. Атиф Дудаковић је и даље на слободи, Хрватска је у Европској унији и тек понеки, али не из Хрватске, осуђени позадинац уз смијешну и за Србе увредљиву казну.

А кад смо код мјеста и градова који су тада у једном потезу збрисани, данас су то само шуме и шикаре. Пустош оживи само на тренутке и то, углавном, гле чуда и ироније, само о Задушницама.

*Наслов и цифре посуђени су из прошлогодишње серије у штампаном издању „ЕуроБлица“ коју смо припремиле моја тадашња колегиница Милкица Милојевић и ја, уз помоћ Центра за истраживање ратних злочина Републике Српске. Нажалост, не постоји онлајн издање ове серије, али неумољиви подаци о српском страдању, са конкретним именима жртава и извршилаца уредно су архивирани. И, уколико неко жели да се бави тиме, врло доступни. Неке од доказа, међу којима је видео-снимак одсијецања главе заставника Војске Републике Српске Раде Рогића Хаг је одбио да прикаже – због бруталности.



1 КОМЕНТАР

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *