Мањинска серената

Магистрални пут Бијело Брдо – Сомбор ваља се бешумно, попут Дунава, поред маленог славонског села Даља и попут каквог свиленог шала из пјесме Ђорђа Балашевића развија се до граничног прелаза Ердут-Богојево, а потом се, након неколико стотина метара дугачког моста који се надвија над ћутљивим, али опаким Дунавом, утапа у прве кривине око Сонте, Свилојева и Апатина.

Пише: Горан Дакић

Те три упоришне тачке – Бијело Брдо, Даљ и Сомбор – чине вертикалну географију Ђорђа Нешића, српског пјесника кога је књижевна критика на необјашњив начин неправедно заборавила и потиснула. Нешић деценијама живи и ствара на територији данашње Хрватске, тачније Источне Славоније, односно Србије, прецизније Бачке, тако да мотив границе није тек пука административна досјетка у наслову његове посљедње пјесничке књиге; његов живот и његово стваралаштво заправо су парадигма вишевјековног стваралаштва српских књижевника у Хрватској, парадигма коју најбоље и најтачније описује стих његове „Мањинске серенате“:“Боље је бити у мањини“.

Нешић се у српској књижевности јавља осамдесетих година прошлог вијека књигом „Црв сумње у јабуци раздора“ у којој углавном пародира пјесничке облике, највише сонет. Након тога објављује збирку „Сурогати“, али пуну поетичку самосвијест осваја, како пише Ранко Поповић, у току и послије рата. Књиге „Чекајући спаситеља“, „Харонов чамац“ и „Граница“ вјероватно су најбоље књиге испјеване о рату у српској књижевности, а Нешић је међу својом пјесничком братијом, која је о рату углавном писала заваљена у угаоне, кожне гарнитуре, без сумње најаутентичнији пјеснички глас.

Ратна терминологија би можда могла да послужи при дескрипцији: док су Сладоје, Ного, Ђого&Co. интеданти са сталном тенденцијом трка ка кућном прагу, Нешић је – и то не само пјеснички – непрестано на првој линији. У таквом амбијенту је и могла да настане вјероватно најбоља ратна пјесма икада написана, „Миш“, сонетна крхотина, у ствари. Или дирљива, лирска исповијест „Споменик“, која је посвећена погинулом пријатељу. Али и толико других предивних, ма колико болних и трагичних стихова, који остају и залог и опомена.

Миш

цео град избушен

а где је твоја рупа

у овој палкеној студи

ево ти моје душе

цвокотаћемо скупа

цијучи да не полудим

Споменик

Знам да варка ме прати,

Ал ко да глас твој зове,

Понекад недјељом свратим

У кафану код Јове.

И док жестоким пићем

Нутарњи огањ ложим,

Хтио бих цијелим бићем

Споменик да ти сложим.

А како сав тај пламен

У један сонет да стане?

Мјеру ми намеће норма.

Опрости, Драгоја, брате,

Сувише тијесна је за те

Старинска ова форма.

Стражарско место бр. 3

писмо ти пишем куме

оловка и три прста

презриво гледа у ме

конзерва црвеног крста

огољен као проштац

сведен на дисање строго

хватам се куме укоштац

и с ђаволом и с Богом

у намештени рулет

улажем све што имам

пред зидом празан клечим

с врха ердутске куле

цичи панонска зима

и гута моје речи.

На вјеки вјеков

Ошинут репом Сатане,

Ожарен врелином пакла,

Човек укопан застане

На хрпи шута и стакла.

Скелети бивших кристала

У аморфном су стању;

Некад им душа блистала,

А сад у распадању.

У колицима су људи,

А дрвеће на штакама;

Слеђени космичком студи,

Главе им међу шакама.

Свако у својој тами.

На вјеки вјеков. Амин.

Дунав

Нама је први пут а ти си стари вук

ломни смо као прут кида нас сваки звук

буди нам брат и врач

Понеси терет наш утоли нашу глад

нека трска и шаш исконски врате склад

и у корице мач

Спомен на путовање Стефана Раваничанина до манстира Св. Николе у Ораховици у доба Велике Сеобе

Грешни скитачу Стефане:

Трње и гола стопала.

Опет би да нас нестане,

Опет нас беда спопала.

Сви смо ми мраком начети

И зло нас време порађа:

Ко да смо грешком зачети,

Туге нас ослобађа;

Већ нам се мука тростручи,

Главе нам стежу обручи,

Слово нам држе снобови.

И гониће нас довека,

Нестаће нашег човека.

стаће само гробови.

Мањинска серената

Боље је бити у мањини,

уз нужну дозу мазохизма.

(Иако мала, каткад се чини

непремостива да је шизма)

Сем што си лице с тјералице,

нема о чему да се вајка.

Само треба пасти ничице

кад год се дигне нека хајка.

А потом – буди парадигма:

Торжествена је мањинска стигма.

Наша је звијезда у даљини!

На библијску све личи причу

о прогоњеном и гоничу.

Боље је бити у мањини.

Елегија повратника

А шта сад рећи? Зашто? Коме? Како?

Кад оде све кроз сито и решето.

Узалуд сам се смијао и плако

И завлачио у михољско лето.

И узалуд сам бибер патетике

У свакодневну досипао супу

И понављао лекције етике

Слона згураног у мишију рупу.

Сад мирно примам увреде и лажи,

Прегорио сам као сијалица.

Спокојан чекам оног што ме тражи

И не отресам клупка пијавица.

Тек застраши ме каткад звук охоли

Којим празнина одјекне у мени.

И с прољећа ме понекад заболи

Кајсије ране пупољак румени.