Мањинска серената

Магистрални пут Бијело Брдо – Сомбор ваља се бешумно, попут Дунава, поред маленог славонског села Даља и попут каквог свиленог шала из пјесме Ђорђа Балашевића развија се до граничног прелаза Ердут-Богојево, а потом се, након неколико стотина метара дугачког моста који се надвија над ћутљивим, али опаким Дунавом, утапа у прве кривине око Сонте, Свилојева […]

субота, март 2, 2013 / 07:55

Магистрални пут Бијело Брдо – Сомбор ваља се бешумно, попут Дунава, поред маленог славонског села Даља и попут каквог свиленог шала из пјесме Ђорђа Балашевића развија се до граничног прелаза Ердут-Богојево, а потом се, након неколико стотина метара дугачког моста који се надвија над ћутљивим, али опаким Дунавом, утапа у прве кривине око Сонте, Свилојева и Апатина.

Пише: Горан Дакић

Те три упоришне тачке – Бијело Брдо, Даљ и Сомбор – чине вертикалну географију Ђорђа Нешића, српског пјесника кога је књижевна критика на необјашњив начин неправедно заборавила и потиснула. Нешић деценијама живи и ствара на територији данашње Хрватске, тачније Источне Славоније, односно Србије, прецизније Бачке, тако да мотив границе није тек пука административна досјетка у наслову његове посљедње пјесничке књиге; његов живот и његово стваралаштво заправо су парадигма вишевјековног стваралаштва српских књижевника у Хрватској, парадигма коју најбоље и најтачније описује стих његове „Мањинске серенате“:“Боље је бити у мањини“.

Нешић се у српској књижевности јавља осамдесетих година прошлог вијека књигом „Црв сумње у јабуци раздора“ у којој углавном пародира пјесничке облике, највише сонет. Након тога објављује збирку „Сурогати“, али пуну поетичку самосвијест осваја, како пише Ранко Поповић, у току и послије рата. Књиге „Чекајући спаситеља“, „Харонов чамац“ и „Граница“ вјероватно су најбоље књиге испјеване о рату у српској књижевности, а Нешић је међу својом пјесничком братијом, која је о рату углавном писала заваљена у угаоне, кожне гарнитуре, без сумње најаутентичнији пјеснички глас.

Ратна терминологија би можда могла да послужи при дескрипцији: док су Сладоје, Ного, Ђого&Co. интеданти са сталном тенденцијом трка ка кућном прагу, Нешић је – и то не само пјеснички – непрестано на првој линији. У таквом амбијенту је и могла да настане вјероватно најбоља ратна пјесма икада написана, „Миш“, сонетна крхотина, у ствари. Или дирљива, лирска исповијест „Споменик“, која је посвећена погинулом пријатељу. Али и толико других предивних, ма колико болних и трагичних стихова, који остају и залог и опомена.

Миш

цео град избушен

а где је твоја рупа

у овој палкеној студи

 

ево ти моје душе

цвокотаћемо скупа

цијучи да не полудим

 

Споменик

Знам да варка ме прати,

Ал ко да глас твој зове,

Понекад недјељом свратим

У кафану код Јове.

 

И док жестоким пићем

Нутарњи огањ ложим,

Хтио бих цијелим бићем

Споменик да ти сложим.

 

А како сав тај пламен

У један сонет да стане?

Мјеру ми намеће норма.

 

Опрости, Драгоја, брате,

Сувише тијесна је за те

Старинска ова форма.

 

Стражарско место бр. 3

 

писмо ти пишем куме

оловка и три прста

презриво гледа у ме

конзерва црвеног крста

 

огољен као проштац

сведен на дисање строго

хватам се куме укоштац

и с ђаволом и с Богом

 

у намештени рулет

улажем све што имам

пред зидом празан клечим

 

с врха ердутске куле

цичи панонска зима

и гута моје речи.

 

На вјеки вјеков

 

Ошинут репом Сатане,

Ожарен врелином пакла,

Човек укопан застане

На хрпи шута и стакла.

 

Скелети бивших кристала

У аморфном су стању;

Некад им душа блистала,

А сад у распадању.

 

У колицима су људи,

А дрвеће на штакама;

Слеђени космичком студи,

 

Главе им међу шакама.

Свако у својој тами.

На вјеки вјеков. Амин.

 

Дунав

 

Нама је први пут а ти си стари вук

ломни смо као прут кида нас сваки звук

буди нам брат и врач

 

Понеси терет наш утоли нашу глад

нека трска и шаш исконски врате склад

и у корице мач

 

Спомен на путовање Стефана Раваничанина до манстира Св. Николе у Ораховици у доба Велике Сеобе

 

Грешни скитачу Стефане:

Трње и гола стопала.

Опет би да нас нестане,

Опет нас беда спопала.

 

Сви смо ми мраком начети

И зло нас време порађа:

Ко да смо грешком зачети,

Туге нас ослобађа;

 

Већ нам се мука тростручи,

Главе нам стежу обручи,

Слово нам држе снобови.

 

И гониће нас довека,

Нестаће нашег човека.

стаће само гробови.

 

Мањинска серената

 

Боље је бити у мањини,

уз нужну дозу мазохизма.

(Иако мала, каткад се чини

непремостива да је шизма)

 

Сем што си лице с тјералице,

нема о чему да се вајка.

Само треба пасти ничице

кад год се дигне нека хајка.

 

А потом – буди парадигма:

Торжествена је мањинска стигма.

Наша је звијезда у даљини!

 

На библијску све личи причу

о прогоњеном и гоничу.

Боље је бити у мањини.

 

Елегија повратника

 

А шта сад рећи? Зашто? Коме? Како?

Кад оде све кроз сито и решето.

Узалуд сам се смијао и плако

И завлачио у михољско лето.

 

И узалуд сам бибер патетике

У свакодневну досипао супу

И понављао лекције етике

Слона згураног у мишију рупу.

 

Сад мирно примам увреде и лажи,

Прегорио сам као сијалица.

Спокојан чекам оног што ме тражи

И не отресам клупка пијавица.

 

Тек застраши ме каткад звук охоли

Којим празнина одјекне у мени.

И с прољећа ме понекад заболи

Кајсије ране пупољак румени.



0 КОМЕНТАРА

  1. У праву си Дакићу добра је ова поезија, али се не бих сложио да је једина добра ратна поезија код нас!

    Имамо ми још људи који су написали добрих ратних стихова из новијег времена…

    Ја овдје нећу себе рачунати из пристојности јер и нисам писао о рату кроз поезију, а кроз прозу јесам!

    Има довољно аутора који су у запећку и тешко се пробијају на површину, јер им није вријеме наклоњено и увијек постоје неки други да не кажем осредњи који су најчешће упорнији и који се прогурају без осјећаја присуства пристојности!

  2. OPASNA REČENICA

    Dragan Tepavčević zbog rečenice napisane u književnoj kritici, nekad potkraj rata, postradao je tako strašno da je morao odseliti sa ovih meridijana. Naime, jednom „glavatom gospodinu“ uvrijedio je „životno djelo“; time ali i što je odbio da mu napiše recenziju.

    Po društvo opasna rečenica glasi:

    „SVE ŠTO JE U RATU OBJAVLJENO A NIJE ZA GUSALA MOŽE STATI NA PRSTE JEDNE RUKE.“

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *