Лутајући писац медитеранског фјорда

Никола Маловић, писац јако популарних књига Лутајући Бокељ и Пругастоплаве сторије, одговара на питања Фронтал.РС Питао: Марко Шикуљак Кажу да је српска књижевност њим добила првог медитеранског писца. Пише са доста локалних, бокељских израза, а подебљава са фразама из енглеског. Уз детаљне описе Боке, домаћих навика, живота, кухиње, читајући књиге Николе Маловића пожелите да хитно одете на […]

субота, август 25, 2012 / 06:18

Никола Маловић, писац јако популарних књига Лутајући Бокељ и Пругастоплаве сторије, одговара на питања Фронтал.РС

Питао: Марко Шикуљак

Кажу да је српска књижевност њим добила првог медитеранског писца. Пише са доста локалних, бокељских израза, а подебљава са фразама из енглеског. Уз детаљне описе Боке, домаћих навика, живота, кухиње, читајући књиге Николе Маловића пожелите да хитно одете на море, али заборављајући све досадашње одласке и туристичке навике које сте тако стекли.

Можда сте чули када га је Сретен Угричић у сред Народне библиотеке у Београду пребацио у црногорску књижевност заједно са Његошем. Или сте га у емисијама о Херцег Новом на БНТВ примјетили како прича о овом граду, историји, навикама домородаца.

Како год, ево га да одговара на наша питања.

На почетку Лутајућег Бокеља пишете да још увијек мислите на српском. Књига је штампана латиницом, иако постоје и неке "пререгистрације" ћирилицом. Какав је ваше мишљење о односу српски језик – ћирилица, да ли је то неодвојиво, или ипак није?

Предлажем опрезно читање: не стоји увијек знак једнакости између јунака и његовог творца. То тврдим упркос истини да и ја мислим на српском. Роман је штампан латиницом јер је то доминантан Лагунин начин, премда и јунак и ја казујемо како ће на гробу да нам пише искључиво ћирилицом. Латиницу није ни требало калемити на српски код, било је то грешка, али је сад касно за исправку. Шећер је у води.

Сретен Угричић је, прије него што је постао познат по подршци Николаидису, вас и Његоша сврстао у полицу тзв. црногорске књижевности. Како сте се осјећали?

Рекао сам у себи: Само ти, сине, ради свој посао.

Како је Бокељу кад му кажу да је Црногорац? Како стоји бокељски регионализам данас?

НМ: Не чините нарочити комплименат Бокељу када га називате Црногорцем. Покрет за заливску аутономију постоји у теорији, али се годинама не разбуктава у ватру побуне против недопустиво предмодерне брђанске цивилизације, махом зато што се и из авиона види да Црна Гора и данас једино преко Боке има излаз у свијет. Ипак, ваља рећи да је Црна Гора најближи род Боки Которској, с којом ће, рачунамо ли од амебах до данас, ускоро да прослави чак 70 година живота у заједничкој држави.

Како је данас бити Србин у Црној Гори?

Нећу погријешити ако кажем да видљивих Срба данас и нема у Црној Гори. Но горе од тога јесте понашање тзв. српске опозиције, колективних Изногуда, који хоће да буду калифи на мјесто калифа, који су ушавши у Парламент признали резултате покраденог Референдума, и који су зарад мрве посланичке сласти спремни никад да се уједине.

Вјероватно сте један од оних који би најбоље и најљепше могли писати о Боки. Да ли сте је успјели сагледати у једном оку, или је то нешто што се мора покушавати цијели живот?

Роман Лутајући Бокељ је до те мјере подизан дуго, и грађен утврдо, од хиљада и хиљада камених блокова резбарених ручно, да након временске провјере с извијесном сигурношћу држим гдје је Лутајући Бокељ најестетичнија и најистинитија мега-разгледница вишедимензионалне Боке Которске, слика јединог фјорда на Медитерану, и јединог мјеста на свијету гдје уз обалу вјековима још увијек живе Срби.

Између осталог, јер: роман неће порадовати заљубљенике у властити национ, а хоће луде за морем и Медитераном. Кад кажем да је та књижевна разгледница истинита, мислим на једну од могућих дефиниција књижевности, по којој дјело мора да буде и истинито. Не само да забавља, него и да подучава.

Улога савремене умјетности јесте да упозори на бубњеве апокалипсе, да артикулише оно што се већ може да чује и види иза окуке наших дана. Улога умјетности јесте да пружи безуслован азил свим уморним, јадним, злосрећним, промрзлим, слободног даха гладним, бескућним, буром шибаним – да уђу такви под бакљу ентитета налик роману „Лутајући Бокељ“, и огрију се пламеном истине, којим изнутра гори али не изгара свако право дјело лијепе књижевности.

Пругастоплаве сторије ушле су у најужи избор за Андрићеву награду која, од установљења, први пут није додјељена. Колико смо далеко од слика које описујете?

Пругастоплаве сторије писане су да би биле разумљиве на свим меридијанима. Подвучено су contra, све антиглобалистички обојене. Једна открива да ропства и даље има, друга да здраве хране више нема. Тема треће је овисност о технологији и дрогама, а четврте или пете – да је будући велики рат предвидив и извијестан. Али показују и како то љубав може да тријумфује на крају.

Рођени у Котору, живите у Херцег Новом. У чему је разлика између ова два града?

Ради се о два пола истог залива, јединог фјорда у Средоземљу. Котор представља духовни запад на географском истоку, а Херцег Нови духовни исток на географском западу. Котор је град мистичан унутар својих бедема, а Херцег Нови осунчан, кудикамо млађи, и зато помало диваљ.

У једној реченици кажете (пaрафраза): Нисам говорио против глобализма разумљиво свакоме. Колико вас разумију они који читају ваше књиге?

Kо год повјерује да је правно могуће да било кога од нас милитарни вод, створен ниоткуда, ухапси под сумњом да смо пријетња свјетском поретку, разумјеће о чему говорим у мојим књигама.

Да ли се у данашње вријеме бављење књижарским послом може ичим објаснити, с обзиром да читање одумире? Шта остаје да мотивише класичног књижара?

Да би истрајавао само на књижарству, без свесака и оловака у бутиги, класичан књижар мора да буде истински посвећеник. Са свескама и оловкама књижара није институција, већ обична радња. Почесто замишљам класичну књижару као брод; форматирано књижарство плаво-бијелог типа акценат ставља на лијепу књижевност, на бококоторске, морске и наутичке теме.

У ком смјеру иде ваш књижевни рад, спремате ли нова дјела?

Већ четири године радим на роману с радним насловом „Морнарска мајица – trade mark“ о феномену најпознатијег модног дезена на свијету. Тај је уједно и ратни, немојмо се заваравати. Градим уникатни, дуални прозни систем у српској књижевности: „Пругастоплаве сторије“ и „Морнарска мајица – trade mark“ биће једна нераскидива поетичка цјелина.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *