Љиљана Чекић: La Règle du jeu

Једна од најснажнијих прича коју сам као дијете запамтила из једне од оних осам читанки које смо имали током осмогодишњег школовања јесте стара кинеска бајка о цару који није имао насљедника. Не знам зашто, али те бајке се нико од мојих пријатеља и саговрника не може сјетити. Можда зато што ни у СФРЈ времена нисмо […]

понедељак, април 13, 2015 / 15:29

Једна од најснажнијих прича коју сам као дијете запамтила из једне од оних осам читанки које смо имали током осмогодишњег школовања јесте стара кинеска бајка о цару који није имао насљедника. Не знам зашто, али те бајке се нико од мојих пријатеља и саговрника не може сјетити. Можда зато што ни у СФРЈ времена нисмо читали исте приче. Знали су да ћемо једног дана бити различите државе, па чему онда једнако образовање.

Елем, из те моје иностране читанке запамтила сам сљедећу поучну причу: некада давно живио један кинески цар, који није имао насљедника, па је одлучио да га потражи међу својим народом. Да би пронашао изабраницу или изабраника (ко би рекао да су стари Кинези поштовали џендер причу!) по цијелом царству је разаслао људе који су дјеци дијелили сјеме различитог цвијећа.

Задатак је био да дјеца посију сјеме и које дијете буде одњеговало најљепши цвијет – постаће царев насљедник. Како бајка каже, сва дјеца су се обрадовала задатку и почела да узгајају цвјеће. То је исто урадио и мали Ју Кси. Свакога дана залијевао је земљу у коју је положио сјеменке. Саксију са будућим цвијетом износио је на сунце, бринуо је да земља не буде ни сува, ни превише влажна, али авај – сјеме није ницало.

Вријеме је пролазило, ближио се дан одлуке. Цар је данима обилазио земљу и свугдје су га дочекивала весела дјечија лица са саксијама препуним најљепших цвјетова. Тешко је било донијети одлуку. Ходајући по царевини владар је једног дана дошао и у градић у коме је живио мали Ју Кси. И у његовом мјесту раздрагана дјеца са ручицама препуним прекрасног цвијећа дочекала су цара. Стари владар је дуго пролазио кроз шпалир насмијане и умивене дјеце и тако стигао до краја дугаче улице, гјде је угледао Ју Ксија.

Дјечак је сједио испред своје кућице и тужно гледао у празну саксију. Цар му приђе и упита га зашто је тужан. Ју Кси му је одговори да је посијао сјеме које су му дали цареви изасланици, да је залијевао земљу, а саксију свакога дана износио на сунце, а ноћу уносио у кућу да цвијету не би било хладно и да се не би уплашило мрака, али цвијет није никао. Цар га погледа пресрећан што га је коначно пронашао, па рече: „Ју Кси, ти ћеш бити мој насљедник. Сјеме које сам разаслао по царевини било је кувано.“

Наравоученије: цар је морао данима да обилази своју земљу како би пронашао поштеног човјека. Још једно наравоученије: он га је препознао. То је тако ваљда било у старој Кини. Ју Кси није знао правила игре. Није знао да се варање подразумијева. Његова срећа је била у томе што је цар знао да људи варају и што је тражио таквог какав је био Ју Кси.

Код нас је нешто другачија ситуација. Наши цареви не траже поштене. Траже себи сличне. Незгодно је када ниси сличан владајућим структурама и не знаш правила игре. А правила нигдје нису написана и њих нико наглас не говори. А видиш да постоје и видиш да има одличних играча. Оно што је општепознато то је да правила наше игре не поштују рад, знање и поштење. То су некако прилично ирелевантне особине, помало старомодне или пак никада и нису биле у моди, само нас је неко преварио. Грдно нас је насукао.

Кад год се запитам зашто су неки људи на мјестима на којима по званичним правилима игре немају шта да траже, сјетим се ове кинеске бајке. И сјетим се да само наивни мисле да би требало сијати сјеме какво је послао цар. Такво сјеме не ниче. Шта би требало сијати да би се ушло у наше игре – немам појма. Знам да ономе ко није играч правила никада неће бити јасна. Оно што ме радује јесте то што их већина не разумије. Мало је одабраних. Мало је оних који знају које сјеме, који сој или несој је код нас у моди.
 



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *