Љиљана Чекић: Колико трају смрти?

Има догађаја који су толико обични и свакодневни да не привлаче никакву посебну пажњу осим ако се не дешавају баш вама. Сваки дан се роди безброј дјеце, сваки дан умре готово исто толико људи. И то ни по чему није ни занимљиво ни ексклузивно, осим ако се то не дешава у вашој породици. Таквим догађајима […]

субота, март 1, 2014 / 07:00

Има догађаја који су толико обични и свакодневни да не привлаче никакву посебну пажњу осим ако се не дешавају баш вама.

Сваки дан се роди безброј дјеце, сваки дан умре готово исто толико људи. И то ни по чему није ни занимљиво ни ексклузивно, осим ако се то не дешава у вашој породици. Таквим догађајима мали људи припишу велика значења и они у њиховим личним историјама почну да живе као најзначајнији датуми. Значајнији и од Дана Републике, Првог маја, Нове године, Дана побједе, Дана младости, Дана државности, Дана независности, Дана уједињења, Дана захвалности, Рођендана краљева, краљица, Принчева, принцеза, Титовог рођендана…

Катастрофални земљотреси се памте и догађаји везани за њих дуго препричавају само на нивоу информација, уколико неко од ваших, неко од оних који су вам од срца откинути, није остао испод неке од рушевина. Нове године и Осми мартови су толико безлични да више памтимо безвезне него лијепе. Када говорим о љепоти догађаја и памћења изузимам она настала кроз визуру велике количине алкохола у крви. Таква памћења се не рачунају у лијепа. Она су само пијана и не подлежу статистичкој обради података која ће нам показати да ли нам је чешће било лијепо или није.

Не постоји чудеснији дан од онога када вам се роди дијете. Претпостављам да је слична радост и када се роди унуче; само сте старији па су вам и емоције слабије и усхићења мања. Нема тих колективних славља која се могу поредити са доласком на свијет једног анђела који у себи носи ваш ДНК.

Исто је и са смртима. Туђе у вама живе колико и читуље у новинама. Или краће. Тек на нивоу информције и статистике. А ваше? Ваше личне смрти у којима сахрањујете не само онога кога сте безрезервно вољели, него и дио себе. Колико те смрти трају? Могу ли да блиједе? Да се забораве? Имају ли рок трајања? Или само научимо да живимо са њима, као са одсјеченом ногом или диоптријом коју ни један ласер не лијечи? Колико траје бол да нема онога који се више за вас не може родити? Како ишчезава туга? Да ли икада престане или научите да носите маску идентичну вашем некадашњем лицу? Оном лицу које није запамтило бол. Бол који сам по себи није ни почему посебан ни другачији од оног којег многи други носе. Само је то овога пута ваш бол.

И како хулити на Бога када у тој губитничкој игри нисте ни први ни посљедњи који је извукао лошу карту? Како плакати до неба када знате да има горих, већих и страшнијих трагедија? А ко то одређује шта је горе и веће и чиме се мјери то горе и веће? Постоји ли справа која може тако нешто да измјери? Да ли је неко измислио формулу којом се прорачунава степен бола?

Уосталом, кога је брига за оног другог када боли вас. Кад боли тако јако да осјећате како трну и одумиру дијелови вашег тијела… Када боли и знате да се чуда не дешавају и да вам нико неће рећи да је грешка и да је пошиљка намијењена неком другом…

Боли иако знате да је то само један обичан догађај у васељени. Толико обичан да се дешава свакодневно многим људима. Толико обичан да траје колико новинска читуља… Или краће…
 



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *