Љевичарски екстремисти приведени на Козари

Неколико особа под полицијском пратњом данас је удаљено са церемоније обиљежавања 73. годишњице Битке на Козари. Група која је дошла са ознакама љевичарских екстремиста АНТИФА, нарушавала је јавни ред и мир, покушавајући да изведе некакав перформанс у коме су пјевали партизанске пјесме. Ствар је изгледала потпуно отужно, пошто је групица пјесме читала са папира. Пошто […]

недеља, јул 5, 2015 / 23:37

Неколико особа под полицијском пратњом данас је удаљено са церемоније обиљежавања 73. годишњице Битке на Козари.

Група која је дошла са ознакама љевичарских екстремиста АНТИФА, нарушавала је јавни ред и мир, покушавајући да изведе некакав перформанс у коме су пјевали партизанске пјесме. Ствар је изгледала потпуно отужно, пошто је групица пјесме читала са папира. Пошто након упозорења нису престали са бахатим понашањем, полиција их је удаљила са мјеста догађаја.

Према ономе што преносе поједини медији, у питању су већ уобичајени бањолучки згубидани који се представљају као "активисти", махом су чланови НВО сектора који фингира наводну грађанску опозицију и појављује се у федералним медијима са изјавама које у сарајеву воле да чују. Народски речено, лажу за грантове. По потреби, покушавају изазвати понеки инцидент, као што су то учинили овом приликом.

Интересантно је да због имена поједини АНТИФА повезују са антифашизмом, иако је у питању екстремистичка платформа која у појединим земљама прелази и у тероризам (убиство двоје људи у Грчкој) све заодјенуто у наводну борбу против десничара, фашизма и томе слично. Све слиједећи манир Коминтерне, која је још прије другог свјетског рата прогласила тероризам легитимним начином борбе за постизање властитих циљева.

Остаје питање да ли ће провокатори инцидента на Козари бити процесуирани и кажњени због нарушавања јавног реда и мира, или ће се због "мира у кући" све завршити на легитимисању и удаљавању.



0 КОМЕНТАРА

  1. Iz poštovanja prema ovom mediju, za koji i sam, s vremena na vrijeme“ nešto napišem, odlučio sam da se oglasim pod punim imenom i prezimenom.

    Kao što je svima koji me dobro poznaju, a ovdje ih ima dosta, poznato nisam ljevičar i, priznajme ježim se na komunistička obilježja, zbog onih koji su pod njima nanijeli veliko zlo mnogim ljudima uključujući i članove moje porodice. Antifašista sam, ali da vam bude jasno i antikomunista! I Protivnik svakog totalitarizma pa i ovoga mafijaškog dodikovskog pod kojim sada živimo.
    Međutim ne mogu da sa određenom dozom razočarenja, ne primijetim da je ovakvim tekstom autor nasjeo na Vođino mahanje SrBstvom, kojim ustvari skreće priču sa pravih tema i pravih neprijatelja Republike Srpske.
    Ovaj mafijaški bos je juče sa Kozare kao i sa nekih drugih mjesta prethodnih dana, zloupotrebaljavajući te skupove, upirao prstom u „njeprijatelje Republike Srpske“. I u one „iz Sarajeva, ali i u one „još opasnije“ u „domaće izdajnike“, u opoziciju. On je, na taj način širio i međunacionalnu i međusrpsku mržnju. Autor to nije primijetio. I on je izgleda uočio samo „domaće izdajnike i „strane plaćenike“ u vidu „ekstremnih ljevičara“, koji „provociraju“.
    Koga provociraju, Anonimni Autore? Kada je Dodikov gost Vulin, preestao biti „ekstremni ljevičar“!? Kada je Dodik prerastao iz „komunjare“ u ekstremnog branioca SrBstva?
    Zašto taj novokomponovani „nacionalista i čuvar Srpske“ nikako ne može da se otrgne od „crvene Kozare“!? Ima tu neka „tajna i neraskidiva veza“, ja mislim, još iz pionirskih dana druga Mile ili onih mladićkih kada je obigravao oko Komiteta dok se nije dokopao funkcije u Opštini Laktaši, kao istaknuti mladi komunista. Sa Kozare je drug Mile, mahao „nekim“ zastavama i 1991. kada je sa drugom Antom Markovićem formirao Savez reformskih snaga Jugoslavije.
    Kako to, dragi i anonimni, Kolega, ne primijetiste „ekstremne ljevičare“ sa one strane govornice, koji još uz to upirahu prstom u sve one koji im nisu po volji.
    U vrijeme kada su oni pod „ljevičarskim obilježjima“ počinjali graditi svoje karijere, nadmećući se u veličanju tih obilježja i te ideologije, bilo je zabranjeno pjevati mnoge pjesme… Bila su zabranjena i ona obilježja koja su juče bila iza njihovih leđa. Nije se smjelo mnogo toga govoriti, pisati… postojao je „verbalni delikt“.
    Smatrate li da bi trebalo vratiti Zakon o „verbalnom deliktu“ i sada zabraniti ove druge, partizanske pjesme i obilježja? Ako smatrate po čemu se onda razlikujete od NJIH, onih koji su primjenjivali takve zabrane prije treideset, četrdeset godina i više?
    Da li smo to komunističko jednoumnje, zamijenili nacionalističkim? Iskreno, ja se odavno bojim da jesmo.
    Nisam oduševljen obilježjima i pjesmama koje je grupa, uglavnom mladih i hrabrih ljudi juče nosila i pjevala na Kozari. Oduševljen sam njihovom hrabrašću, željom i voljom da pokažu zube najvećim varalicam, pljačkašima i grobarima vlastite zemlje i vlastitog naroda. Te varlice,nisu ni komunisti ni nacionalisti, ni četnici ni partizani – oni su jednom riječju banditi koji oblače svoj kostim zavisno od prilke u kojoj „love u mutnom“. Lopov kada krene da pljačka banku stavi čarapu preko glave, Naši vlastodršci kada pljačkaju svoj narod takođe oblače različite maske – čas četničku, čas partizansku, čas reformsku, pa prozapadnu, pa prorusku… sve zavisno od toga koga u datom trenutku pokušavaju da obmanu.
    Podržavam ove odvažne ljude koji su im juče pred očima mahali obilježjima kojima su se i oni sami ne tako davno divili. Podržavam ih jer za razliku od mnogih nisu zavukli glave u pijesak već su ih digli ponosno i na svoj način, obilježjima koja oni poštuju, a na to imaju demokratsko pravo, rekli DOSTA mafiji koja nas vodi pravo u ponor. Iako opet ponavljam nisam ljevičar i nisu mi simpatična ta obilježja, žao mi je što juče nisam bio zajedno sa njima. Žao mi je što nas nije bilo hiljade koji bi sprijačili trgovce vlastitom zamljom i vlasitim narodom i njegeovim dobrima, da šire svoj otrov sa tog istorijskog stradališta.
    Koja obilježja nosimo i koje pjesme pjevamo? To je najmanje bitno, bitno je da ne pjevamo NJIHOVU pjesmu! Jer ta pjesma je puna otrova i mržnje prema svemu što se pred njima ne klanja i njima ne aplaudira.
    Volio bih da se autor ovog teksta potpisao, pa da svojim imenom stane iza iznesenog stava, ali poštujem njegovo i pravo redakcije da tekst ne potpsuje.
    Na kraju ću samo citirati velikog Voltera: „Moj gospodine, ja se ne slažem sa Vašim mišljenjem, ali daću svoj život, samo da biste Vi mogli reći svoje mišljenje.“

  2. Која битка?

    6000 партизана.
    4000 побјегло

    68000 цивила страдало
    од тог скоро трећина дјеце.

    каква је то битка?

    одјебите ви сви од тих горе гробова, и црномати и додици… 50 година сте горе коло по костима играли и пјевали партизанске.. то је једна од ствари који никад нисам разумио код тих комуњара, иживљавање на лешевима и журке на гробницама…

  3. “Smatrate li da bi trebalo vratiti Zakon o „verbalnom deliktu“ i sada zabraniti ove druge, partizanske pjesme i obilježja? Ako smatrate po čemu se onda razlikujete od NJIH….“

    Upravo tako – dakle, pitanje za novinara – na koju ideologiju ga podsjeća kovanica – “ljevičarski ekstremisti“…

    Pitanje za sve nas – šta je bila svrha prošlog rata (pitanje je retoričko) ukoliko takve spodobe kakva je Rudonja uopšte mogu prismrditi politici ili donošenju bilo kakvih odluka od opšteg interesa – s Mazge na Magarca rodjaci – s Mazge na Magarca – tu smo – trenutno….

  4. Ко су (анти)фашисти 21. вијека и да ли постоји потреба за њиховим постојањем?
    Фашизам у 21. вијеку неспорно постоји, мада у другачијој форми. За разлику од Хитлера који је покоравао оружјем, савремени фашисти покоравају економски, а тек у случају јачег отпора користе војну силу. Олако коритећи термин АНТИФАШИЗАМ, девалвирамо масовне злочине фашизма. Као што је за фашизам нужан предуслов постојање национализма, још више је то случај када говоримо о савременим српским (анти)фашистима. За разлику од антифашизма 20. вијека, који је подразумијевао борбу против окупатора, (анти)фашисти 21. вијека сарађују с окупатором (неоколонизатором). Иако заговарају индидвидуализам и дјелују против националног груписања, и сами се групишу. Док су дједови антифашисти дјеловали по шумама и горама, јели кору с дрвећа, унуци („антифашисти“) су представници САЛОНСКОГ АНТИФАШИЗМА. Против фашизма се боре с вискијем или шампањцем у руци, а семинаре држе по најлуксузнијим хотелима. Иако се представљају као либерали, карактерише их искључивост, нетолеранција према другачијем мишљењу (ПСЕУДОЛИБЕРАЛИ), а у судару с аргументима олако потежу за етикетирањем. Ако нисте као они, ако не размишљате исто као они, ако користите властито писмо, његујете културу , добијате етикету фашисте или клерофашисте, нецивилизоване личности. Њихов „антифашизам“ се своди на вријеђање нације и националиста, цркве и политичких неистомишеника, којима лијепе етикету „фашиста“. Сматрају да је јачи ефекат уколико се употреби сложеница „клерофашиста“. За њих су географске карте Србије, Косова и Метохије и застава Србије клерофашистичка обиљежја.

    За разлику од национализма у ужем смислу ријечи (родољубља), који предстваља љубав, савремени (анти)фашизам у својој основи има мржњу према националистима. Често им у недостатку аргумената привиђа пензионисани епископ Качавенда. Занимљиво је да српски антифашисти (антисрпски фашисти), потомци жртава фашизма, никад нису стали у одбрану српског народа од фашизма. Уколико их позовете да вам се придруже у поклањању српским жртвама у Јасеновцу или на Јадовну, рећи ће вам да не посјећују мјеста гдје иду представници „српских фашистичких организација“. Налазе рационализацију како за злочине Јове Капичића у миру тако и за посипање радиоактивног уранијума по српској дјеци 1999. године. Слијепи су за чињеницу да су Срби на Косову и Метохији данас једини народ у Европи који живе под пријетњом етнички мотивисаним убиствима, да живи у резерватима. Не налазе за сходно да се боре против протјеривања ћириличног писма из Вуковара, као недвосмисленог испољавања фашизма. Зажмирили су и над протјеривањем Срба из Хрватске крајем 20. вијека, чиме је довршен пројекат из 1941. године. Поставља се питање да ли би, да их вратимо у 1941. годину стали на страну Хитлера? Друго битно питање је ДА ЛИ СУ „АНТИФАШИСТИ“ У СТВАРИ ФАШИСТИ, уколико у старту покушавају дискредитовати и етикетирати све које нису као они? Колико је танка та нит између српског „антифашизма“ и антисрпског фашизма?
    Позивају на толеранцију, разбијање граница, љубав међу људима, борбу против дискриминације, али у пракси промовишу мржњу према националном и традиционалном. У Западној Европи су усмјерени против великих капиталистичких корпорација и банака, док су код нас финансирани управо новцем заступника корпоративног капитала, тј. ЕКОНОМСКОГ ФАШИЗМА. Њихови непријатељи овдје нису банке и корпорације, већ националисти и Српска православна црква. Не смета им познати француски национализам, нити америчка национална политика, не смета им навијање за своје националне тимове са националним заставама, не прозивају своје родитеље да су фашисти зато што су им дали српска традиционална имена. Не знају да објасне како то Срби националисти навијају за Бекрића или Сулајманија. Не знају да објасне разлику између њиховог аутошовинизма и шовинизма оних које етикетирају. Није им јасно зашто глобализму, неолибералном фашизму сметају породица, нације и религија, као ни зашто је индукована економска криза у продукцији њихових ментора плодно тло за фашизам. Није им јасно да су отимање ресурса, контрола држава и малих народа преко дугова облик савременог фашизма. Схватају то чак и потомци мађарских фашиста, борци против савременог фашизма (корпоративизма). Чудно је и да српски (анти)фашисти имају готово подударне ставове са хрватским националистима. Неки их називају секуларним свештеницима или латентним комунистима у служби неолиберализма. (Анти)фашисти су своје ставове, свој „антифашизам“ јако добро знали уновчити. Ријетко су идеалисти. Вјероватно би се трансформисали они и у националисте, ако би им неко добро платио. Сви су редом чланови неких невладиних организација и најчешће примају плату у зеленим новчаницама. У свом развојном путу прошли су кроз модерну дресуру, тако да им данас није више потребно ни плаћати. Процес дресуре се одвија у три фазе. У првој фази им неко обећа десет дана у луксузном хотелу у Дубровнику у замјену за ријечи: „Ја сам лош човјек. Крив сам за многе ствари које се дешавају око мене, па и за оне на које нисам имао утицаја. Заслужио сам казну и носићу тај терет кривице доживотно“. Промисле, па помисле: „Шта ме кошта да кажем, да мало осјетим луксузни живот? Лакше је филозофирати него радити. Свакако од свог рада овдје не могу себи тако нешто приуштити.“ И пристану на игру и изготиве се. А онда им се сугерише да изађу пред тв камере и то исто кажу да сви чују и они то учине, те за награду мало путују по Европи, учествују на неким семинарима „за младе и прогресивне људе“, који се боре за „транзициону правду“. Ослади им се такав живот, а сваку изговорену реченицу: „Крив сам. Треба ме казнити. Требам да горим у паклу и да ми срушите кућу.“ мозак мазохистички повезује с хотелима, коктелима, тропским вечерима, рајским вртовима. Мало морбидно, али функционише. Стога у другој фази осјећају задовољство при тој мазохистичкој језичкој игри и аутодеструктивности. Самопорицању. Јавља се условни рефлекс, услијед чега у трећој фази и сами почињу да вјерују да су лоши људи, да су криви, прогони их грижа савјести (уколико је имају развијену) и помишљају чак на суицид. У животу их одржава чињеница да постоји могућност луксузног живота, раја на земљи, хљеба без мотике, уколико наставе да поричу своје биће. Овај пут све то раде без било какве награде. Услијед конфликта унутар властите личности постају анксиозни, рађа се мржња и агресија, коју усмјеравају према националистима и цркви. У тренутку када имају непријатеља, они добијају идентитет и смисао постојања.
    Та криза идентитета може бити прва степеница у развоју савременог српског (анти)фашисте , али и националисте. Неко ко има кризу личног идентитета или потиче из руиниране породице може тражити идентитет у припадности некој вишој форми (нацији, држави) – КОЛЕКТИВНИ ИДЕНТИТЕТ, али то може бити и неки фудбалски клуб (Делије, Гробари) или појединац. Тако се спортски успјеси Новака Ђоковића доживљавају као лични успјех од стране многих Срба, иако га приватно не познају нити су родбински везани. До изражаја долази осјећај припадности и сродства. Исто тако, појединци који потичу из мјешовитих бракова не могу се идентификовати с једном нацијом, па свој идентитет могу пронаћи кроз ангажовање у групи која се бори против постојања нација и свих националиста. Нестанком „фашиста“(непријатеља) они губе идентитет, јер до идентитета долазе баш подједнако као фашисти и нацисти, преко непријатеља. Међутим, њима је прихватљива наднација, па се тако и данас, преко двије деценије од смрти СФРЈ многи изјашњавају као Југословени. Уколико живе у доминантно моноетничким срединама, људи из мјешовитих бракова често се приклањају већини, уз сталну потребу за доказивањем, па су често екстремнији од моноетника, по оној Његошевој „потурица гори од Турчина“. Ти људи не морају имати новац као мотив, али ће се увијек удруживати с онима који имају.
    Ипак, тешко ће и једнима и другима бити објаснити како они су они који воле и не знају за мржњу фашисти, а они који мрзе и не толеришу постојање првих антифашисти. Уколико

  5. Прво Миљане, нема потребе да прозиваш овог трола да се представи, јер то се једноставно неће десити. Он је добро плаћен од овог режима да ради оно што ради, само проклеће их српске сузе. Друго потписујем оно што је Вељо написао о овим неокомунистичким болесницима. Славе кажу, побједу у бици на Козари! Коју побједу? Они побјегли, а народ наговорили (има још увијек живих свједока за то) да се преда усташама, а ови га потом масакрирали. Колико је ко имао жртава на Козари? То је једна трагедија српског народа, а не некаква побједа. Најпослије, ови демонстранти су послужили само као доказ да код нас над будалама увијек имају веће будале.

  6. Свака част за насловљавање. Овај наслов најцивилизованије и најтолератније дефинише ЦРВЕНЕ СВИЊЕ, ЈЕБЕНЕ ТИТОИСТЕ. Деценијама се сакривају њихови злочини, а њихов борба се представља, као борба против фашизма, а Хитлер као највећи фашиста. Адолф Хитлер је био социјалиста, ЦРВЕНА СВИЊА, као што сте и ви. Фашизам се везује за Италију и Дучеа, а како да то знате, када сте историју учили од 1945. године.
    ДЕЦА КОМУНИЗМА и даље владају. На њиховим страначким заставама су исти симболи под којима су убијали српски народ. Зато све више тонемо, а како би то спријечили, морамо извршити ЕУТАНАЗИЈУ ЦРВЕНИХ СВИЊА.
    Деведесетих су се поново „сјетили“ српског имена, како би заштитили своје биједне животе и каријере, али има нас који памтимо!

    https://www.youtube.com/watch?v=hqXbmpPi22A

    СРБИН МОЖЕ, ЈЕДИНО, БИТИ СРБИН, АКО ЈЕ ПОТОМАК КОСОВСКИХ ЈУНАКА, СЛАВНИХ СОЛУНАЦА И ХРАБРИХ ЧЕТНИКА!

    https://www.youtube.com/watch?v=aRB-ifuVw9I
    https://www.youtube.com/watch?v=Dapj8iyWTQk

  7. Ivo ANDRIC je jednom napisao o nacionalizmu:

    „Kad god sam i gde god sam naisao na ljude koji su pokazivali suvise razvijanu brigu za nacionalni ponos i opsti interes ili preteranu osetljivost za licnu cast i dostojanstvo, uvek sam nailazio i na ogranicen um, nerazvijene sposobnosti, tvrdo srce i kratkovidu sebicnost.“

    Pametnom dosta.

  8. Стара прича змаје.Комунисте ипак треба раздвајати од партизана,као политичаре и нас борце ВРС.Ови мајмуни су обични провокатори који су пјесме пјевали кад је свирана Моја Република и Боже правде.Вјероватно су послани из Сараја по задатку,да се види како „четници“ тјерају мултиетнићке антифашисте.

  9. Ljevica i desnica u BiH i RS se – kao i sve ostalo – nalaze u stanju mahalaške letargije. Umjesto da izadju na ulicu kada im je interes zajednički – nikome ne odgovara ekonomsko devastiranje – oni se vode mahalaškom logikom – nećemo zato jer su/hoće/tamo – oni.

    To je mahalaška infantilnost i lijevih i desnih…

  10. kurbla, 07.07.2015. 13:27:30
    Ivo ANDRIC je jednom napisao o nacionalizmu:

    Битно је да сте ви анационални чисти од сваке идеологије. Па ко је подржавао комунизам, идеологију у којој је најбоље бити без мозга. Шта све од цитираног, и сто пута горе, не важи за идеологијом испране мозгове?

  11. Za ovih zadnjih 25 i kusur godina kako nacionalisti suvereno vladaju ovim prostorima, nakon pada „Crnog komunizma“, ja sam se uvjerio da su nacionalisti ustvari obične pičke i fukare; to su bili i u drugom svjetskom ratu i to će biti do kraja svijeta. Ništa dobra tzv. nacionalisti ne mogu donijeti ni jednoj sredini, samo zlo.

  12. Па хајде молим те реци који су то националисти посљедњих двадест и пет година владали српским народом? Да можда Милошевић, Ђинђић или Тадић нису националисти? Или да можда не мислиш да је Антин Србин Миле Додик националиста? Ајде не лупетај! Све сами неокомунистички олош.

  13. Onda kad u Bakincima ili u onom j-nom voćnjaku osnuje komunu ili zadrugu – onda Rudonju možeš zvati neokomunistom.

    Još jednom – Rudonja nije ni lijevo ni desno – Rudonja je opsesivno-kompulzivna lopovčina i lažovčina sociopatskog tipa kojoj ništa nije sveto – nema tu boja – samo nule i jedinice…

    Čuj, Rudonja i komunizam – ???

  14. partizan, 09.07.2015. 14:23:52 [1528

    krutenejebo!

    Tипични малограЏанин,а мисли да је кул.Пикац,није теби лако.Братство и јединство је умрло с пуцњом на Гардовиће 1992. и више никад неће га бити.Што се тиче орјентације,поведи све женско у роду,а ти можеш са типом са свог аватара.Видим да га волиш,посесивно,опсесивно,..

Оставите одговор на kurbla Одустани од одговора