Љепота порока у социјалистичком кондому

Ове године на слави ВРС у Рогатици поздравља он све присутне, вади пет литара ракије и вели: „Шаље вам ово господин-министар Петар Ђокић, жао му је што не може доћи и… поздравља вас свију“. Пише: Зоран Јанковић Поред низа још бољих има (она) једна добра реплика у „Љепоти порока“ гдје саговорник покушава избјећи причу о […]

среда, децембар 7, 2011 / 12:35

Ове године на слави ВРС у Рогатици поздравља он све присутне, вади пет литара ракије и вели: „Шаље вам ово господин-министар Петар Ђокић, жао му је што не може доћи и… поздравља вас свију“.

Пише: Зоран Јанковић

Поред низа још бољих има (она) једна добра реплика у „Љепоти порока“ гдје саговорник покушава избјећи причу о куму лика којег тумачи Мима Караџић, јер о њему (куму) мисли све најгоре, и јер зна да ће, са друге стране, обавезно услиједити покушаји да се кум заштити. „Не би ја о твом куму“, вели лик, а дијалог се завршава тучом и остајањем без посла обојице актера.

Мене је без посла већ оставило, а о Петру Ђокићу и његовој братији морам коју прозборити, па макар ме због тога и тукло. Мислим на власт, наравно.

А све што Перица и проговори и уради иште мотку! И то не било какву, него говњиву мотку (метафора, ба, нисам ја насилан)! А и да ја ујагмим ољагати Перицу док то није учинио Веселин Гатало. Има он тај обичај да, колумнама у „Гласу СНСД-а“, пардон „Гласу Српске“, редом „пали чвоке“ свима који нешто значе а (тренутно) нису на власти у РС или у њеној милости (http://www.глассрпске.com/вијест/16/колумне/67093/цир/Сисање-весла-панонског-морнара.хтмл. О онима који јесу на власти у РС не би рекао ружне ријечи ни кад би га тукли (ама шта ми је, данас, са овим агресивним стилским фигурама, још ће ме оптужити за насиље у тексту).

Гатало је бољи новинар од мене. Много бољи, признам ја то. Писменији је. Оно по чему се још разликујемо јесте што ја волим „поткачити“ оне који тренутно јесу на власти у РС. Кад се власт замијени замијенићемо, Гатало и ја, и „субјекте објекта“. Ја ћу поново „качити“ оне који јесу на власти, а он (поново) оне који јесу – били на власти.

Тужни виц о Перици

Пошто су приче о „јахању“ на СФОР-овим транспортерима са циљем преотимања скупштинског чекића као и оне о наводној крађи телефонских импулса већ испричане, нећу о томе. Причати већ испричане (и)сторије слично ми је као жвакати већ конзумирану жвакаћу гуму. Љигаво и гадно. Зато ћу проанализирати његову 3Д технологију политичког дјеловања. Да, 3Д, тродимензионалну технологију. То Вам је, као што рече „Фазлиновић“, кад једно мислите, друго говорите, а треће радите.

Петар Ђокић предсједник је Социјалистичке партије Републике Српске. Као такав морао би бити први борац за друштво социјалне правде; замајац изградње система у коме ћемо бити, што је могуће више, равноправни. Као министар рада и борачко-инвалидске заштите морао би бити покретач борбе за радничка и борачка права. У причи то и јесте. На дјелу су сасвим супротне тенденције.

У РС у току је незапамћена експлоатација радника и понижавање бораца. Радници, иначе демобилисани борци, раде по 10-12-15 сати дневно у приватним пиланама, без икакве заштите на раду и у нељудским условима, за плате од 400-500 КМ. Раднице послодавци присиљавају да прво потпишу изјаву да неће затруднити па тек онда их примају на посао. Ако затрудне добију отказ. Свугдје у свијету трудничка боловања иду на штету државе. Наша држава звана „моја кућа“ нема пара за ове намјене. Свалила је то на плећа послодаваца, а послодавци, наравно, избјегавају обавезу. За летове службеним хеликоптером Жељке Драгичевић на релацији Бањалука-Сарајево-Бањалука, ради завршавања њених приватних послова, међутим, „моја кућа“ има пара.

За борачка права, опет, нема пара. Мјесецима Перица убјеђује борце да прихвате нови, накаради, закон. Поједностављено речено Милорад Додик је Ђокићу рекао колико је спреман издвојити пара за борачку популацију; Ђокић има задатак да убиједи руководство БОРС-а да то прихвате; могу калкулисати колико хоће, одобрене паре могу се прељевати између породица погинулих, инвалида, демобилисаних бораца… могу онај безобразно ниски борачки додатак дијелити на дневном, мјесечном, или на годишњем нивоу… али додатне марке добити неће. То је суштина. Пара за борце – нема. А за авионске летове у шопинг у Аустрију владиним авионом и о државном трошку премијерове жене и супруге народног посланика – има. И то је оно што боли.

На све то Перица нас, као шаком на око, почасти изјавом: „Морамо бити спремни да користимо принцип солидарности: ако је тешко да буде једнако тешко свима“.

Камо среће да је ово какав виц о Перици. Нажалост, истина је. Ваљда је зато Перици Ђокићу нос онолики, као да је Пинокио.

 

Човјек који је волио ордење (Петар тебе ти Петра)

Поред Перице овдје у „фабулу радње“ морамо увести још неколико ликова. Искључиво рогатичких и искључиво еспеовских. А све са циљем да бацимо додатно свјетло на Перичин лик и (не)дјело. Дакле, у рогатичкој (траги)комедији учествују: Дојчило Васиљевић, Дојчилова Жена, Дојчилова Кћерка и Дојчилов Син.

Дода је пријератни (заклети) комуниста, а сада еспеовац. Има у томе политичке досљедности и ту чињеницу поздрављам. Мало је ратовао, а онда мало ходао по Србији и, прилично успјешно, прикупљао помоћ за народ рогатичког краја. И то поштујем.

У тим путешествијима је, тврди он, негдје у Србији, спасио (ваљда) аутобус пун људи у некаквој саобраћајној несрећи. Има томе нешто мало мање од двадесет година. Од тада не прође нити једна згода а да сам себе не предложи за орден. Било какав, било чији, од било кога, од било чега, за било шта, било када… само нека је – орден. Ако не орден онда може медаља, захвалница, плакета… макар диплома или каквогод друго признање, било које врсте. Још то му недостаје у каријери. Само због њега општина Рогатица избјегавала је годинама да донесе правилник о награђивању грађана. Срамили су се да одликују за хуманост човјека који сам себе, неуморно и већ цијелу деценију ипо, предлаже за одликовање.

Има Дода гафова, „бисерко“ је он. Ове године на слави ВРС у Рогатици поздравља све присутне, вади пет литара ракије и вели: „Шаље вам ово господин-министар Петар Ђокић, жао му је што не може доћи и… поздравља вас свију“. „Ј..о те Петар а ти њега“, одговори му један отац погинулог борца. Полугласно, али довољно да неки чуше.

Имаш ли ти браћу, оца, мајку, сестре…

Дојчилова Жена предсједница је Ђокићеве странке у Рогатици. Нисам ја мушки шовиниста, напротив. Жене су за мене најдивнија, најбоља, највреднија најпожртвованија људска бића; жене које то – јесу. Уосталом живот проводим сам са четири жене: мајком, супругом и двије кћерке, и ако ико воли ова бића ја их волим. Навео бих име Дојчилове Жене, али једино због тога што јој је „Додина Жена“ лична дефиниција, примарна одредница, најдоминантнија особина, једини квалитет… задржаћу се на томе.

Ова професорица нечега данас је управница поште. Дојчило преко Перице намјестио је ође. Шта (!?), нисте знали да су „Поште српске“ Перине!? Е, то Вам већ не вјерујем! Извините, али не вјерујем! Па сви у РС знају да су „Поште“ Петра Ђокића (нису власништво, а како су његове, е то већ не знам) да он ту годинама газдује: поставља генералне директоре, управнике, чак доводи чистачице из других градова па их запошљава, као да у било коме мјесту нема довољно НК радне снаге. Једини услов јесте чланство у његовој странци.

Кад сам ја студирао политичке науке ово се звало – непотизам, и потпадало је под девијације политичког система и друштвено-патолошке појаве. Данас је то једини начин запошљавања у РС и Рогатици. Непотизам и политичка дискриминација. А Перица је, не заборавимо, министар рада и инвалидско-борачке заштите.

Од како је Додина Жена управник рогатичке поште завјесе им нису ни потребне. Не, нису ставили жалузине, него су поштанска стакла толико прљава да се кроз њих више уопште и не види. Ни у смјеру унутра-вани, ни вани-унутра. Пошто Перица још није наредио ко ће да буде примљен за чистачицу хигијену (не)одржавају сви запослени. Још само кад би управница коначно одлучила да им набави неки „зогер“ или какву било другу крпу за рибање (а престала да их позајмљује из оближње, приватне радње) можда би радници штогод и почистили. Пошмигуша сам, јел’ да? Шта ћу, очи служе за гледање.

Заборавих рећи, Додина Жена је и одборник у СО и члан разних комисија у којима су јој непотизам и политичка дискриминација једини демијурзи дјеловања. А Дода је, незванично, референт за запошљавање града Рогатице. Ако си са њим добар још и имаш неке шансе да се запослиш у овој варошици у фази ерозије свега, а највише – морала! Јер социјалисти су владајућа коалиција са СНСД-ом и иним трабантима. Није то „кукурику“ коалиција него алијанса „кукулеле“. Кукулеле за обичне грађане Рогатице, којима преостаје једино још да завапе: „Е с каквим ми међедом у кући живот прође, кукала ми мајка“! Као лик у филму из наслова текста.

Да ме види моја мила мајка

Додина Кћерка мјењачица је запослења, поцијелиданвозачица по града са мобилним телефоном на уву (има ли „пилота у авиону“ а полиције у граду?) и угрожавачица безбједности саобраћаја. Примарно! Секундарно је предсједница Управног одбора Туристичке организације „Рогатица“. Веома је квалификована за ово. Свршена средњошколка ишла је (ваљда) на матурску екскурзију на крају средње школе. То јој је најјача референца из области туризма. Предсједник је Управног одбора, она са ССС квалификацијом, док су (обични) чланови особе са два завршена факултета!? Она је њима – шеф!

Дојчилов Син је богослов и разбијач аутомобила; ваљда му фали још да се ожени па да постане свештеник. Свештеник-бизнисмен, наравно. Јер, како рече један стари и уважени прото, данас имате свештенике-вјернике и свештенике-бизнисмене. Ове друге препознаћете по томе што су им куће много веће него цркве, а приватни аутомобили за три класе бољи од возилица просјечних парохијана. Ако сам не успије да се ожени Додином Сину жену ће додијелити Перица по социјалистичко-партијској линији. Још само да нађу адекватну љевичарку, са срцем на десној страни и образом на новчанику. У име оца-Петра, и сина-Доде (и Додиног Сина), и светога социјалистичког духа, ЕУРО!

Ко оно воли зелену боју?

Нема много кључних еспеоваца у Рогатици, али су зато добро распоређени. Мали су, ал’ су добри техничари. Власт, скупштина општине, разне општинске комисије, управни одбори, љевица (комунизам), поште, туризам, СПЦ… недостаје им само још неко ко би прешао на ислам, ради осигурање уплива у власт за случај да БиХ постане унитарна. Оних који су са ислама прешли на православље већ имају. Небојшу (еx-Химзу) Голића, уваженог члана врхушке Социјалистичке партије, по страначкој линији, ни кривог ни дужног, постављеног за директора Туристичке организације „Рогатица“.

Ето такав Вам је Перо. Перо и Перине Пере и они до Пера.

Дозвољавам ја да овдје има и личне перцепције, па (чак) и спиновања, али основна фактографија провјерљива је и истинита. До посљедњег става или тврдње. Знате, у новинарству, као и у науци, присутан је логички дуализам: како да неко ко јесте субјек(а)т апсолутно објективно перцепира свијет који га окружује? Посебно у околностима кад Додина Жена, једна интелектуално инфериорна анонимка и животна маргиналка, моје познавање културе оцијени тројком, а петицом знање особе која редовно говори „аперација“ умјесто операција, „даме“ којој је основна узречица и најчешћа говорна поштапалица безобразни глагол испред именице „Бог“, а „свечани стил“ облачења дречаво-шарена, пиргава такорећи, штрикана хаљина и ’еланке, употпуњени килограмима ПВЦ бижутерије око врата, због чега је у граду добила надимак „Звонара Шаренка“; као и у околностима у којима ми „посрбењак“ и политички директор, ничим изазван и само зато што зна да посао тражим и у Федерацији (јер сам у РС ужасно политички дискриминисан), савјетује да купим аутомобил – зелене боје. Ето, да ми га, из чиста мира, он мало „шукне“. Јер Зоран Јанковић је лош Србин а он је, замислите, добар!



0 КОМЕНТАРА

  1. Свако мјесто у Српској има свог Дојчила и фамилију. Још нам само фали да свако мјесто добије Зорана Јанковића! Онда би стваре могле кренути на боље.

  2. Ima li u Rs više bandera ili Dojčila? Trebalo bi da pridružimo svakom elementu skupa iz B po jedan element iz skupa D.Da vide Dojčili da ono što pokradeše ne može stati ispod bandere,no samo oni i njihovi debeli vratovi.
    Jooooj, kada kažem vratovi: na tv sinoć neko u kući prebacuje kanale kad ugleda jednu vratinu na kojoj bi mu pozavidio i Kočićev Rudonja.Ala, volusine, volusine onoga tzv premijera. Bolje reći onoga statiste u ulozi premijera. Mlad rudonja, ali ali, ali, ima li on ogledalo, majko moja? Nemaju granicu ni u krađi, ni u pljački ni u žderanju tuđega.

  3. Дојчило је појмовни облик соц.демократског тумора у метастази за цијелу РС…нажалост лијека више нема.

  4. Kao horor film, mislim da je nepotizam kod nas dostigao granicu apsurda, nevjerovatno je da smo došli u fazu u kojoj se takve stvari više i ne kriju između redova, nego se podrazumjeva da si kadar za sve na “dunjaluku” samo ukoliko si partijski podoban, a ukoliko si nepodoban možeš jedino da gledaš kud Sunce hoda. Džaba je i znanje i entuzijazam i svi kvaliteti, možeš imati IQ na nivou sobne temperature, možeš govoriti kroz nos itd.ali bićeš “svjetlost svijeta” ako imaš nekog đuturuma iza leđa. Nije mi jasno šta treba da se desi pa da se ovo promijeni. Možda bi bilo korektno da ovi “dirigenti” narede kolektivno samoubistvo, valjda će im tada biti svega potaman i zemlje i neba, čak će im i ono što je predviđeno za socijalnu pomoć ostati u džepu.

  5. IZBOR DRUGA SOKRATA

    Lovački restoran “Prvi pogodak” bio je dupke pun. Održavala se godišnja skupština lovačkog udruženja. Velika sala bila je ukrašena aktuelnim parolama:

    “Živio nam socijalistički lov!”

    “Takmičimo se u lovu za bolji i srećniji život!”
    “Koliko rogova imaš, toliko vrijediš!”

    “Srastimo čvrsto u trenu svakom,
    s kljovama svinjskim i vučjom dlakom!”

    Iako je isve prisutne u sali vezivala jedna ista strast, lov, ipak su se oni dijelili u dvije strogo razgraničene grupe: na lovce drugove i proste lovce. Lovci-drugovi bili su svi odreda viši državni funkcioneri, poznati po svojim odličnim puškama i ostalom priboru nabavljenom u inostranstvu. Za njih je, često, lovište bilo unaprijed “preparirano”: postavljeni hajkači i “pomoćni lovci”, koji su na divljač pucali u isto vrijeme kad i lovac-drug tako da bi drugu pogodak bio što bolje osiguran.
    *
    *
    *
    Kako se toga dana birala nova uprava lovačkog udruženja, to se stara uprava svojski potrudila da brižljivo pripremi izbor kako ne bi u novoj upravi prevladali stihijski lovački elementi iz stare škole. Nađeno je desetak povjerljivih ljudi koji su razbacani po čitavoj sali među članstvom da “spontano” predlažu kandidate za novu upravu. Tako se osiguravala puna demokratičnost u izboru, o kojoj se već svuda uveliko govorilo.

    Kad se prešlo na biranje nove uprave i predsjedlnik upitao ima li kakav prijedlog, iz publike se javi jedan od onih “spontanih”.

    — Predlažem druga Boškovića!

    — Prima se! — zaori čitavom salom, jer je drug Bošković bio jedan od najistaiknutijih lovaca-drugova, veoma zaslužan za ideoilošku preorijentaciju lovaca.

    — Molim, ko ima prijedlog za sljedećeg člana uprave?

    Opet se javi jedan od “spontanih” i predloži još jednog kandidata koga je već ranije fiksirala stara uprava.

    Negdje pri predlaganju petog i šestog člana uprave odjednom se javi iz posljednjeg reda nekakav kočoperan čičica:

    — Ja predlažem druga Sokrata zbog njegove dugogodišnje lovačke aktivnosti!

    U redovima lovaca nastade kratka zabuna i sašaptavanje. Druga Sokrata nije niko poznavao pa se ljudi nađoše u nedoumici.

    — Ma koji je to? — upita jedan kosmat lovdžija.

    Sigurno neki odgovorni drug — šapatom odvrati njegov susjed.

    — Znaš kako je: možda je došla direktiva odozgo da se izabere taj drug — pronicljivo je obavještavao svoju okolinu drugi lovac.

    — Tako je, bogami! — slagali su se ljudi oko njega.

    I za predsjedničkim stolom vladala je zabuna. Drug Sokrat nije bio predviđen da bude izabran nit ga je od stare uprave iko poznavao. Najzad predsjednik skupštine u nedouimici sleže ramenima i upita:

    — Prima li se drug Sokrat?

    — Prima!! — odjeknu po čitavoj sali.

    — Ima li neko protiv? — pokuša predsjednik čineći posljeđnji manevar da pokvari izbor nepredviđenog kaindidata.

    — Nema, nema! — zažuboriše lovci, a negdje, u ćošku jedan od članova lukavo namignu svom susjedu:
    — Pazi ga, kako provocira! Mislio da će se neka budala javiti, pa da ga pribilježe tamo gdje treba. Taman posla! Ako smo i prosti, prisjećamo se mi ko je drug Sokrat.

    — Dakle, moj kandidat prima se aklamacijom, bez ijednog glasa protiv? — priupita onaj čičica predlagač.

    — Prima. Naravno da prima.

    Kad je predlaganje završeno, predsjednik skupštine pozva novoizabranu upravu da zauzme mjesto za predsjedničkim stolom.

    Uz buran aplauz čitave sale novi članovi uprave krenuše prema širokom stolu predsjedništva. Poslednji je išao onaj čičica predlagač vodeći za sobom jedno pseto.
    — Ej, kuda ti s tim džukcem?! — povika na nj bivši predsjednik videći ga da vodi pseto pravo
    za sto predsjedništva

    — Pa i on je novi član uprave! — važno objasni čičica.
    — Kakav novi član? — začudi se bivši predsjednik.

    — Ovo je taj drug Sokrat koga sam ja predložio — ponosito se isprsi čičica. — To ti je čuveni lovački ker.

    — Ej, otkud pseto može biti član uprave?! — uzeše da se bune neki lovci.

    — Pa vi ste ga jednoglasno izabrali! — okosi se čičica. — Jesam li ja predložio druga Sokrata? Jesam! Jeste li ga vi priznali? Jeste! Pa šta onda?!

    Među lovcima nastade žagor. Mnogi počeše odobravati.

    — Ima čiča pravo, izabran je. Da budemo ranije misliti i propitivati ko je.

    — Ama zar pseto u upravu?

    — Pa dabome, djeco — poučno reče čičica. — Moj Sakrat je izabran slobodnim demokratskim putem. Izbori su punovažni.

    — Tako je, ljudi!

    — Nije tako! — uporno se branio jedan tvrdoglavi lovac sve dok mu ne priđe jedan poznanik i prošaputa mu sumnjičavo se obzirući:

    — Ćuti, budalo, šta ti znaš ko je drug Sokrat i ko ga je poslao. Tebi se čini da je to pseto, a bogzna što to može da bude. Znaš kako je — konspiracija!

    Bundžija samo zinu, a zatim zaklima glavom s dubokim razumijevanjem:

    — Aha, vidiš, ja se toga i ne sjećam. I dreknu koliko ga grlo nosi:

    — Živio drug Sokrat!

    BRANKO ĆOPIĆ…Anegdote

  6. Господине Јанковић, задовољство је прочитати ваш текст, вјерујем да је све овако, посебно ме одушевила анализа “стајлинга” госпође “жене”, све у свему, свијетла сте тачка у свеопштем мраку. Морам само да примјетим да сте нетачно навели назив партије малог Ђокице, поодавно су они из имена избрисали оно РС, сад су само СП, ваљда је то био “европски” услов за улазак у коалицију са СНСД-ом и ДНС-ом, види Бога ти, па нико нема оно РС. Желим Вам сваки успјех.

  7. Е видиш Симићу, ОВАКО се пишу сатире! И Такве текстове да објављујеш па да имамо шта прочитати.
    Ако нема – нема! Шта ако је давно угашен Тик -Так, Весела Свеска и Микијев Забавник?!
    Нисмо ни ми више та публика! Нека се разне пакезе-кркезе-дркенде из Дренове Крајине уче писању и брусе занат по њи’овим вечерима за дружење са кркањем прђењем и ојкањем…
    Или нека оснују свој часопис, или сајт : “Ој Дрвару трипут си горио док се Драги ниси у чаршију склониЈо…”

    Јанковићу, честитке! Један је Медени, али си му близу…B-)

  8. Господин Јанковић пише сјајне сатире, а овај пут је и себе надмашио. У њему видим једног од оних поштених људи који су потребни Симићу.

    А имам неке информације да ће ти социјалисти (без оног РС) још прије него брод до краја потоне откачити СНСД у нади да ће се наћи у новој комбинаторици након локалних избора. Можда тада Чудић откачи Ђокицу.

    А и г-дин Радојичић лагано постаје фаворит западних земаља. Имао је значајне сусрете ових дана у Берлину ( http://www.narodnaskupstinars.net/cyrl/?page=140&kat=2&vijest=3394 ), а данас је имао састанке са господом Соренсеном и Муном. Нешто се ваља иза брда.

  9. Njima su favoriti oni koje mogu da ucjenjuju s kriminalom kako bi radili ono što oni hoće ,i kako hoće. Dakle, veće pregaoce neće da traže jer im ovi moraju još štošta da odrade, ili -sanaderizacija.

  10. A, što se tiče onih šopingludara u našem helikopteru… Valjda pod tim utiskom noćas ja sanjam svoju tandžaru . K’o zove me i cvili :joj, iskopaj me , šta ću dole kad trebam gore. Daj da opalim samo koju uvis, i odma’ me slomi i niz vodu baci…

  11. Предлажем да коментатори овог портала од уредништва буду позвани на дружење како сам видио то на једном порталу везаном за путовања по свијету и да се боље упознају! Мислим да би то могло бити за годишњицу па да се тако уђе у нову димензију комуникације и не само комуникације.

  12. ”Дода је пријератни (заклети) комуниста, а сада еспеовац”

    Јанковићу, не вријеђај. Еспеовци су чланови СПО-а. Тако их други зову. Они себе зову споовци

  13. Ух!!! Мо’ш мислит!
    Јанковић неког увриједи трпајући Слобине лопове и Вукове шпијуне у исту врећу???! Канда заједно нису владали? Као да нису ојадили Србе и Србију за сва времена??!
    Као да Слобини тајкуни не посједују пола Србије а другу половину клан Драшковић – Бошковић!!!?

    …”Ако дође до промене власти, клан Драшковића и Бошковића добиће хиљаду година затвора, а њихова имовина, ако се заплени, појачаће српски буџет за стотину милиона евра…”

    Смутљивци који усамљено кукуричу по медијима покушавају убиједити овај на смрт изварани и ижје..ни народ како СПС и СПО НИСУ(???) нокат и месо!B-)B-)B-)

    Ово је кроки-портрет моралне крпе ововременог српског ниткова: салонског четника, а теренског оперативца, мало Мисирац – мало Јово Капичић… По потреби и по платном налогу.
    http://www.srpskapolitika.com/Tekstovi/Analize/2011/070.html

  14. solium, 08.12.2011. 10:48:09

    То сам предлагао прије годину и по дана. Упознао сам неке дивне људе који овдје пишу плогове и коментаришу, као и уредништво. Било би супер неко дружење, да људи упознају Ању и Божу и партибрејкера Ороза.

    Мени се можете увијек јавити за пиће на [email protected]

    Велики поздрав

  15. Божо Чукеранац, 08.12.2011. 11:09:37
    Potpis Bozo brate slatkiB-)
    Nista se oni ne razlikuju.Posto sam pjesnicki raspolozen evo jednog velikana za nagradu.

    I nađoše u Prilipu
    Zakopano blago mnogo,
    Što ni Marko, deli Marko,
    Potrošiti nije mog’o.
    De, neka mi kogod kaže,
    U današnje doba gnjilo
    Kako bi se ovo blago
    Ponajbolje potrošilo?
    Da je meni palo šaka,
    Ne bih hteo činit ina,
    Za šest stotin’ oka zlata
    Kupio bih more vina,
    Pa bih pozv’o na pijanku
    sve kukavce našeg doba,
    Opio bih udvorice,
    Opio bih mnogog roba,
    Ulizice, trčilaže,
    Čankolize, gotovane,
    Da se, kučke, zaborave,
    Da istinu prodivane.
    A dozv’o bih u prikrajak
    Gospodare njine sjajne,
    Neka čuju šta im misle,
    Nek dokuče mnoge tajne.
    Marko bi se nasmejao,
    Nasmejao iz svog groba,
    A tako bi nastanulo
    Drugo vreme, drugo doba.

    MARKO I BLAGO J.J.Zmaj 1865.

  16. Симо П. Ороз, 08.12.2011. 11:52:19

    Како те није срамота кукурику???
    Добро, ја знам да ви у СПО никад нисте ни имали образа и поштења, али ђе вам оде чувена “памет”?!
    Докле мислите да можете кувати жабе и спиновати овај интернетом описмењени и обавијештени народ???:D
    Зар ти и шеф нисте одувијек радили у удби?
    Чија је српска удба? Цијина снајка, цијина…
    Зар шеф није један од виђенијих оперативаца за југоисточну Европу и Балкан? Јесте! Радио је за јенкије још за вријеме Шпиљка. Дакле???
    И Вук Манити и ти иЧеда, и Латинка и Јово и Хилари и манити јој чо’ек, и Весли Кларк и Паја Патак све са шефом Мики Маусом… СВИ, СВИ, СВИ радите за удбу, тј. снајкину ЦИЈУ!!!

    Не серендај, видиш да ти нико ништа не вјерује! Не вјерује додуше ни Вучини нико ништа, чак ни шефови у Ленглију, али је још “употребљив”!
    B-)B-)B-)

  17. solium, 08.12.2011. 23:45:12

    Ја мним, да сте ти и драж н’аки свингери…?!:-o
    Навлачите омладину на путовања по топлим морима, а тамо, као што знамо, не носе се гаће!B-)
    Само ‘оћале, и то сунчане да се не примјети на коју(га) си нанишанио…:D:D:D

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *