Љајић: Хашки осуђеници казне требају служити у Србији

Србија ће поново покренути иницијативу пред Хашким трибуналом и УН да њени држављани који су осуђени издржавају казне у Србији, рекао је потпредсједник Владе Расим Љајић. "Савет безбедности УН мора да донесе формалну одлуку, али и Трибунал мора да изнесе мишљење. Ово питање је у последњих неколико година константна тема свих наших разговора са представницима […]

недеља, децембар 2, 2012 / 10:27

Србија ће поново покренути иницијативу пред Хашким трибуналом и УН да њени држављани који су осуђени издржавају казне у Србији, рекао је потпредсједник Владе Расим Љајић.

"Савет безбедности УН мора да донесе формалну одлуку, али и Трибунал мора да изнесе мишљење. Ово питање је у последњих неколико година константна тема свих наших разговора са представницима Хашког трибунала, и суда и тужилаштва", рекао је за "Вечерње новости" Љајић, који је и предсједник Националног савјета за сарадњу са Хашким трибуналом.

Лист подсјећа да је генерални секретар УН донио препоруку 1993. године, према којој, осуђеници не треба да издржавају казне затвора у земљама бивше Југославије зато што је рат у то вријеме још трајао.

Међутим, Национални савјет за сарадњу са Хагом писао је неколико пута актуелном генералном секретару Бан Ки Муну и тражио да се и Србија упише на списак 17 земаља које су потписале споразум са Хашким трибуналом о издржавању казни.

Док су неки од хашких бјегунаца били на слободи у Србији, одговор је био да је прво потребно ухапсити Ратка Младића и Радована Караџића.

Када је ово питање покренуто послије њиховог хапшења, стигао је нови одговор – осуђеници би у Србији били третирани као хероји и издржавали би казне у повлашћеним условима.

Иако Трибунал, формално, када одлучује у коју ће земљу ког осуђеника послати, узима у обзир и близину те земље његовој породици, у пракси сутуација није баш таква.

Бивши предсједник Републике Српске Крајине Милан Мартић, осуђен на 35 година затвора због злочина у Хрватској, издржава казну у Естонији у којој Србија нема амбасаду, а до те земље не постоји директна линија авионом или аутобусом. Како кажу њему блиски пријатељи – даље није могло.

Лист преноси да Мартић ћелију дијели са Драгомиром Милошевићем, који је у Хагу осуђен на 29 година затвора због гранатирања Сарајева.

Може да се тушира само једном недјељно, што му онемогућава да се бави спортом, а што му је у Шевенингену било дозвољено.

Цигарету може да запали само једном дневно, и то само оне које му дају стражари.

Све вријеме је закључан у ћелији, из које може да изађе само кад иде у шетњу по сат времена дневно.

"Поред свега тога, Мартић мора месечно да плаћа око 500 евра за трошкове за хигијену и за телефонске разговоре који су десет пута скупљи са Србијом него са било којом другом земљом у Европи. Када породица оде да га обиђе, закључани су заједно са њим. О свему овоме сам обавестио Расима Љајића који је учинио шта је могао, али и бивше председнике Скупштине и Владе који ми нису ни одговорили", каже Мартићев адвокат Пеђа Милованчевић.

Радослав Брђанин, осуђен на три деценије затвора због наводних злочина у БиХ, Љубомир Боровчанин, који је добио 17 година у сребреничком процесу и Ранко Чешић који је осуђен на 18 година затвора због случаја "Брчко", издржавају казне у Данској. Они, међутим, немају проблеме као остали осуђеници.

Брђанин је на одјељењу гдје нема тешких криминалаца и обавља послове за које добија новац.

"Чим су у затвору прочитали пресуду, рекли су да је очигледно да је невин осуђен јер није имао никакву одговорност као министар грађевине и био је физички далеко од било каквог злочина", каже његова кћерка Јелена Брђанин.

Она истиче да је "тужно то што наши људи не добијају никакву помоћ земаља за које су у Хаг и отишли".



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *