Лени Кревиц или Демофест?

Ово није дилема. Није ни питање. Демофест је за своје прво издање 2008. године, у трајању од седам дана, утрошио 702.000КМ, од чега је Град Бања Лука издвојио 60.000КМ, а 537.000КМ је дала агенција Акваријус. Долазак Лени Кревица ће коштати 600.000КМ, гдје ће Град Бања Лука издвојити 100.000 КМ и Влада РС 200.000. Пише: Зоран […]

среда, јун 3, 2009 / 14:29

Ово није дилема. Није ни питање. Демофест је за своје прво издање 2008. године, у трајању од седам дана, утрошио 702.000КМ, од чега је Град Бања Лука издвојио 60.000КМ, а 537.000КМ је дала агенција Акваријус. Долазак Лени Кревица ће коштати 600.000КМ, гдје ће Град Бања Лука издвојити 100.000 КМ и Влада РС 200.000.

Пише: Зоран Црнчевић

Како ствари тренутно стоје, успркос јавно изреченим обећањима, Демофест ће и 2009. године остати без финансијске подршке Владе РС. (За разлику од тезге Ленија Кревица.) Филмски фестивали, они без домаће продукције и остварења са печатом "направљено у Републици Српској", 2008. године су прогутали скоро 2.000.000 КМ из џепова пореских обвезника. Тако се то ради у "бољем дијелу" Дејтонске творевине.

Када смо већ финансирали БЛИФФ и сајам аутомобила, можда се Влада одлучи да финансира и фестивал балета, опере, сајам наутике, нанороботике и свемирске технологије. Ни овдје нема дилеме. Али има шале.

Да ли држава треба да плаћа гостовање страних умјетника или треба да финансира успостављање домаће продукције, односно изградњу властитих ресурса? До када ће култура бити вјечни минус у буџету Републике Српске, изражен у износу хонорара, које плаћамо гостујућим умјетницима свих профила?

Зар ми не бисмо могли да пунимо буџет од производа своје креативне индустрије, а не само извозом струје, обловине и руда метала?

Најбитнија тековина Демофеста 2008. није врхунска организација, није ни окупљање регионалних музичких критичара и извођача (Бане Локнер, Рундек, Стефановски, Рамбо, Урбан, Која, Желимир Чичак, КУД Идијоти, Марчело, Феђа из Београдског синдиката). Битна тековина је квалитетан звук урађен од стране бањолучке фирме ААП Електроник. Свака част локалном ресурсу! Битно је и што је фестивал пратило 39 акредитованих медија из региона, и више од 20.000 посјетилаца, са више од 4.500 објава у регионалним медијима.

Импресивно, али не и најбитније.

Најбитније је то што музичари регије у Бања Луку нису дошли да одраде тезгу и покупе хонорар, него су дошли у нади да ће им Бања Лука отворити врата професионалне музичке каријере!

То је разлог због којег људи одлазе у Бристол или Париз. То је оно по чему се провинција разликује од центра. Бањолучки музичари су добили прилику да одмјере снаге са колегама из региона. Без протекције и намјештања гласова.
У организатори кажу, да за Демофест 2009. имају слабији одзив бендова из Бање Луке. Да ли је већ први Демофест, исцрпио све наше музичке ресурсе? Да ли нам недостаје креативаца, друштвено анатемисаних ‘клошара и наркомана’, који би били погонски мотор наше музичке сцене?

Можда би их било у већем броју, када би добили простор за вјежбање и који милион из буџета државе? Без обзира што нису "добри момци", и што вјероватно не намјеравају садити јабуке.

Под притиском корупције и недостатка визије, наше друштво промовише вриједности чији су представници одјевени у стилу пародије на колекције Версаће и Д&Г, са аутомобилима од преко 2.500 кубика, и друштвом полуголих малољетница. Или момака у Ћезаро Пјаћоти ципелама. Народ који има такву омладину, не треба да брине за своју будућност.

Тридесетогодишњи Марк Прајс из Лондона, радник фирме за доставу и самоуки сценариста и режисер, ове године је на Кану дебитовао са својим првим дугометражним фимом Колин (више о филму на www.colinmovie.com).

Филм о зомбијима, из перспективе једног од њих. Прајс га је снимио за 45 фунти (негдје око 50 евра), уз помоћ својих пријатеља, који су бесплатно глумили и радили на филму. Марк припада групацији, коју наши политичари класификују као "клошарију". Двије јапанске куће су већ на Канском филмском фестивалу, Марку дале понуду за дистрибуцију филма.

Осим потрошених 50 еура у новцу, филм је коштао много више, садржано у подршци заједнице пријатеља, пријатељевих пријатеља, волонтера, глумаца и статиста. Оно што није речено у овој вијести, јесте да су Марк и другари посједовали неколико аматерских видео камера и неколико квалитетних рачунара. Са свим прикључцима. Што трошкове диже на астрономских десетак хиљада марака. Недостижна свота за наше сиромашне креативце…

Али није све у новцу, има нешто и у девизама!

Када би и имали опрему, да ли је могуће снимити филм од 50 евра у Бањој Луци? Какав је креативни потенцијал Бање Луке? Колико је креативних ентузијаста, који би радили мјесецима без надокнаде у новцу?

Омладински савјет Бање Луке је од локалних власти добио на управљање Дом омладине, за чије је реновирање утрошено око 400.000КМ. Према истраживању Независних новина, преко двије године након завршетка Дома младих, млади Бање Луке нису ни чули за његово постојање, нису га никада посјетили, и уопште не знају какве садржаје Дом нуди.

Зато што их Дом омладине и не нуди.

Омладински савјет, као тијело изабрано од стране бањолучких НВО, који се баве питањима младих, није дозволио да Демофест 2009. користи просторије Дома омладине за вријеме трајања фестивала. Јер, у недостатку властитих, потребно је угушити и туђе креативне идеје. За провођење у праксу филозофије: "Нека комшији цркне крава", добили су награду Града Бање Луке намијењену младима.

Разлог за такву ситуацију је недостатак праве стратегије развоја културе. Нити Град има одјељење, нити Влада министарство за културу. Не постоји добро дефинисана културна политка и не постоје критерији оцјењивања органзације и дјела, по којима би се распоређивала средства из буџета и давали простори на управљање.

Демофест је 2009. године преузео велик терет на себе. Треба да се избори са недостатком финансијске подршке Владе Републике Српске, огромним организационим искушењима, слабим одазивом бањолучких демо бендова, и недостатаком подршке невладиних организација које се декларативно баве питањима младих.

Одбачен од стране државних органа, осујећиван од стране локалних НВО, и без заједнице веће групе локалних демо бендова, Демофест ненамјерно изводи тиху револуцију у области културе. Организатори су непланирано дошли у ситуацију да поред организовања фестивала, морају да Влади, Граду, омладинским удружењима, локалним музичарима, и младима Бање Луке наметну културно дешавање и организацију по свјетским стандардима. Све преко кољена.

Дон Кихотовски покушај да се промијени свијет. Можда осуђен на успјех, али само ако успије да обезбиједи подршку барем једне, од тренутно слабо или никако заинтересованих страна. Остаје једино да се у то надамо, када већ немамо партију која би се бринула о стратешком развоју друштва и државе. Као што се то некада радило, када је свако село имало дом културе, а народ нам се убрзано описмењавао.

Због чега треба развијати књижевне, ликовне, музичке, позоришне, дизајнерске и друге креативне сцене? Зашто давати државни новац нашим, а не страним ‘клошарима и наркоманима’?

Око 20.000 индустријских радника је 16. маја ове године изашло на улице Прага. Главни разлог за губитке чешког индустријског сектора је свјетска криза и пад потражње у Њемачкој. У исто вријеме, у Чешкој је у првом кварталу 2009. године продато 187.618 преносивих рачунара (лаптопа), што је 50% више него у истом периоду лани.

Аутомобили им не требају, али памет да.

Агориа, белгијска федерација технолошке индустрије, је још 2007. године проласила Праг најпожељнијим градом за фирме из ИТ (информационе технологије) сектора у источном дијелу ЕУ. Што се овог сектора тиче, Праг се на листи налази одмах иза Париза, Лондона, Мадрида, Штокхолма, Амстердама и Брисела.

Дакле, кључ је у образованом кадру.

Дјеца наших политичара, бизнисмена и унверзитетских професора; студирају у иностранству. Њихови мање имућни вршњаци остају код кућа, проводе вријеме вјежбајући по подрумима или претражујући интернет. Учећи сами о новим технологијама и дописујући се са својим вршњацима, на виртуелним друштвеним заједницама.

Као и некадашњи клошари, који су данас љекари, програмери, професори, писци, новинари или банкари; и ови данашњи клошари се боре за свој простор и знање. Креативност. И одлучни су да успију. А успјеће, чак и ако им Република Српска не пружи шансу.

Било на терену код куће, било у гостима.



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *