Лаушевић, вјештица коју треба спалити јер других нема

Ових дана се Србија не дијели по питању Косово или ЕУ, већ за и против Жарка Лаушевића. Пише: Горан Драговић Једни су одушевљени његовом књигом, ганути тужном причом, и веле да га треба пустити на миру. Други гракћу: Убица остаје убица. Како пустити неког ко је убио, јер је талентован или познат? Шта да раде […]

петак, децембар 30, 2011 / 08:09

Ових дана се Србија не дијели по питању Косово или ЕУ, већ за и против Жарка Лаушевића.

Пише: Горан Драговић

Једни су одушевљени његовом књигом, ганути тужном причом, и веле да га треба пустити на миру. Други гракћу: Убица остаје убица. Како пустити неког ко је убио, јер је талентован или познат? Шта да раде они који то нису.

Важност ове приче препознао је и Борис Тадић, који је помиловао Лаушевића, иако му се судило у Црној Гори, која је сад посебна држава. За мрву полуларности, за који проценат, за маркетинг, непогрешиво реагује Тадићев маркетинг тим.

И онда се поново поставља питање: јел то само зато што је популаран? Шта ако сад све убице крену у протест, да траже помиловања. Сваке године предсједници по одређеним приједлозима у свим земљама дају помиловања људима за које се процјењује да су се поправили. И не развлаче им се имена после тога пуно по медијима. Лаушевић због своје популарности нема ни ту привилегију.

Треба почети испочетка. Некад су се затвори чешће звали казнено поправне установе. Не треба заборавити ово поправне, мада то често није био случај. Неко у затвор оде као лопов, а врати се као крупан криминалац. Затвор је често школа за криминалца, па тако губи друштвени смисао.

Није сврха неке казне само да се одслужи. Битан је и поправни дио. У цркви би рекли, нема опроста без покајања. Поставља се и друго питање: Шта је за кога највећа казна?

Шта је у случају грађанина Лаушевића: Не спори злочин, каје се, прихвата гријех, живот му је окренут наглавачке, не ради оно што је волио, живио је у страху и изгнанству. Није ли то гора казна од шетње по затворском кругу и гледања у решетке?

Додајмо и то што пише у приједлогу за помиловање: „Комисија за помиловање предложила је председнику Републике Србије да се молба за помиловање уважи и осуђени Жарко Лаушевић ослободи даљег издржавања казне затвора јер раније није осуђиван, као и да је од извршења дела прошло 18 година, да је на слободи дуже време, током којег није вршио кривична дела. Кривично дело за које се терети није извршио умишљајно, већ прекорачивши границе нужне одбране у стању емоционалне узбуђености изазване нападом на њега и његовог брата Бранимира Лаушевића, коме је том приликом био угрожен живот. У затвору је био готово пет година и током издржавања казне у КПЗ Пожаревац – Забела добро се владао и понашао. Лошег је здравственог стања и према њему се сврха кажњавања може постићи и блажом казном”.

Не треба даље ширити причу. Није Лаушевић већа жртва од убијених, а није ни био тип који је потезао пиштољ јер га је неко мрко погледао. Колико је таквих страдало у тим годинама, али душебрижна јавност жали само двојицу из Подгорице. Јесте за жаљење, али не треба сада тражити вјештицу коју треба спалити.



0 КОМЕНТАРА

  1. Раковићу, одлична констатација !
    А за Лаушевића има наде,јер постоји виши суд од овог земаљског.
    Ако се заиста каје за почињено дјело,он је онда умом својим слободан.
    Јер „Покајање је пут ка спасењу“.

  2. Но, о једној другој страни желим да кажем неколико ријечи. Мени се чини да лаушевић није озбиљно у својој књизи размотрио почетак свога удеса који креће својеврсним његовим хуљењем Светог Саве од тренутка када је прихватио главну улогу у истоименом комаду Синише КОвачевића! Сам Ковачевић се јавно жалио на многе невоље које су га задесиле везано за наведени комад. како видимо и лаушевићу кола крећу низбрдо управо на представу у Београду која је силом прекинута а актери њени доживјели дебакл. Не бих се даље упуштао у елаборацију, али поудано знам понешто о гријеху и проклетству па сматрам да су у овом случају оба на дјеку! Лаушевић их је превидио у књизи па зато на њих желим овом приликом да скренем пажњу!

  3. Но, о једној другој страни желим да кажем неколико ријечи. Мени се чини да лаушевић није озбиљно у својој књизи размотрио почетак свога удеса који креће својеврсним његовим хуљењем Светог Саве од тренутка када је прихватио главну улогу у истоименом комаду Синише КОвачевића! Сам Ковачевић се јавно жалио на многе невоље које су га задесиле везано за наведени комад. како видимо и лаушевићу кола крећу низбрдо управо на представу у Београду која је силом прекинута а актери њени доживјели дебакл. Не бих се даље упуштао у елаборацију, али поудано знам понешто о гријеху и проклетству па сматрам да су у овом случају оба на дјеку! Лаушевић их је превидио у књизи па зато на њих желим овом приликом да скренем пажњу!

Оставите одговор на rakovic Одустани од одговора