Латино и Методије (2) – Методи елиминације ћирилице у СФРЈ

Којим писмом пишеш? Питање је које се може поставити само Србину. Ми смо тренутно једини народ у цивилизованој Европи, чији се апсолутно сви припадници могу похвалити да умију читати и писати по двије азбуке, на једном те истом језику. Овај фељтон се намјерава бавити тим феноменом. Његовим посљедицама по српске националне, односно културне интересе. Од […]

среда, мај 30, 2012 / 08:11

Којим писмом пишеш? Питање је које се може поставити само Србину. Ми смо тренутно једини народ у цивилизованој Европи, чији се апсолутно сви припадници могу похвалити да умију читати и писати по двије азбуке, на једном те истом језику.

Овај фељтон се намјерава бавити тим феноменом. Његовим посљедицама по српске националне, односно културне интересе. Од када датира овакво стање, какви су његови резултати, и шта нас очекује у будућности?

ЈУЧЕ ДАНАС СУТРА

Западно од Дрине, провођење противћириличног програма било је далеко лакше од оног у Србији, као природан наставак геноцида са епицентаром у Јасеновцу, када је страдало близу 1.000.000 западних Срба. Додатно олакшан, онемогућавањем рестаурације било које институције са српским обиљежјем.

Лакоћа којом је пројект изведен, схватљива је само удубљењем у статистику геноцида. За све српске научнике, учитеље, попове, официре, политичаре, трговце и умјетнике; које нијесу побиле или протјерале усташе, побринули су се комунисти. Уколико нијесу стрељани због четништва, њиховом класном неподобношћу им је онемогућен јавни рад, и сваки облик друштвеног ангажовања. Кадровска политика је на руководећа мјеста довела углавном полуписмене, или неписмене људе српске националности.

Тек описмењени или приучени, они нијесу могли имати свијест ни о постојању, а камоли неопходности очувања алфабетске традиције. Уздигнути степен више на друштвеној љествици, слијепо су слушали све директиве Централног комитета КПЈ. Забринути једино, за очување своје владајуће позиције у заједници.

У домобранским и усташким редовима, чистка није била толико темељна. Споменик у Јасеновцу, најбоља је илустрација тог односа снага. На њему не само да не пише ко је, колико, и кога ту убијао; него су и сасвим неутрални стихови Ивана Горана Ковачића – написани латиницом! Клерофашистичке идеје, наставиле су се проводити скривене иза петокраке. Акција је провођена на два начина.

Први – отвореном примјеном силе.

Путем злоупотребе републичких институција, онемогућено је штампање ћириличних публикација ван територије Србије и Црне Горе. Посљедњи часопис тискан ћирилицом у СР Хрватској, изашао је још давне 1971. У вријеме побуне хрватских национал-комуниста, кад је чињеница да српско становништво званично чини конститутиван народ – потпуно игнорисана. Још 16.03.1967, у загребачком листу Вијесник је објављена Декларација о називу и положају хрватског језика.

Потписници су били осамнаест најрелевантнијих институција, укључујући Матицу Хрватску и Друштво књижевника Хрватске.

Као одговор на тај Павелићевски тон, из Београда је бојажљиво упућен Предлог за размишљање. Братствојединствени документ, иза којег су индивидуално стала једва 42 српска писца, да би их већина под притиском потписе доцније повукла. Потписнике петиције из Вијесника, нико није притискао.

Телевизија Загреб је одбијала да приказује филмове титловане ћирилицом, иако су такви тада били ријетки. Вршена је непрестана дискриминација оних, који су покушали да у службеним каналима употријебе ћирилицу. Упутнице, чекови, радне и ђачке књижице, нијесу постојале и на ћирилици. Они који су их попуњавали ћирилицом, налазили су на малтретман. Особито у периоду пред распад СФРЈ.

У школском систему, инсистирање на ћирилици сваке друге седмице, у БиХ је било млако у основним (зависно од личног става и националног поријекла предавача), да би у средњим школама потпуно изостало.

Чак је и ЈНА, као кичма лабаве федерације, његовала канцеларијски функционални стил; гдје је латиница званично писмо, а нарјечје екавски изговор. Промјена нарјечја је далеко једноставнији и теже укорјењив захват, него што је наметање азбучног рјешења, које су Срби стога у прошлости већ одбацили. Да је то тако, видљиво је и из ратног увођења екавице као званичног нарјечја у Републици Српској, захваљујући којем ни један проценат становништва није напустио ијекавицу.

Нимало скривено, одбијала се дистрибуција ћириличних издања у Словенију, Хрватску, па и БиХ. Предузећа из Србије, Црне Горе и Македоније су, под оваквом бољшевичком принудом тржишта, престајала на своје производе стављати ћириличне етикете. Часописи (сјетимо се Политикиног Забавника) традиционално штампани српским писмом, принуђени су на двоазбучно умножавање због западне културне нетолеранције (или некултуре, југоносталгичари?). Обратан процес, наравно, није долазио у обзир. Српски комунистички кадрови, будно су пазили да братство и јединство не буде нарушено.

Други начин – Псеудостручна идеологија

Други начин је био опаснији и далекосежнији. Идеолошки и псеудостручан, бавио се лансирањем фашистоидних крилатица, међу којим је најпознатија: Нећемо ваљда с ћирилицом у свијет?
Задатак оваквих расистичих изјава је да се развије полемика, у којој би се аутохтоно словенско писмо прогласило за превазиђено.

Писмо Повеље бана Кулина, Мирослављевог јеванђеља, Душановог законика, оглашено је за примитивно и ненапредно. Ћирилица постала најбитнија препрека, укључивању њеног корисиника у европске интеграције.

Без обзира што је начињена по узору на грчко уставно писмо, и што античку Грчку баш та, западна Европа, сматра својом колијевком. Срачунато, наше писмо је везивано за комунизам, иако је више него очито да је српски народ његовa највећa жртва.
 

(наставиће се)

Дани(ј)ел Симић (објављено 2009-05-01)

 



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *