Латино и Методије (11) – Крај фељтона или крај ћирилице?

Којим писмом пишеш? Питање је које се може поставити само Србину. Ми смо тренутно једини народ у цивилизованој Европи, чији се апсолутно сви припадници могу похвалити да умију читати и писати по двије азбуке, на једном те истом језику.

среда, август 1, 2012 / 08:00

Овај фељтон се намјерава бавити тим феноменом. Његовим посљедицама по српске националне, односно културне интересе. Од када датира овакво стање, какви су његови резултати, и шта нас очекује у будућности?

ЈУЧЕ ДАНАС СУТРА
СТРУЧНО ПОЛИТИЧКИ

Да избор писма није наиван, показују примјери Молдавије (настањена заправо Румунима), Узбекистана, Таџикистана и Азарбејџана. По окончању совјетске ере, ове државе су ћирилицу замјениле латиницом. Централноазијски народи никада нијесу писали латиницом, већ су до стварања СССР користили арапско писмо, неприлагођено њиховим језицима. Но, одрачунали су да ће се латиницом отарасити руске доминације, и приближили сроднијим традицијама (Турска).

Чак је и изворно писмо румунске писмености, до краја 18. и почетка 19. вијека била ћирилица. На латиницу су у Румунији прешли у доба националног буђења, у циљу самоидентификације са Дачанима, односно осталим романским народима. Молдавци су слиједили ову културну политику, изазвавши рат и стварање непризнате државе Придњестровље, настањене говорницима руског језика.

Монголи су, заузврат, 1946. године увели ћирилицу намјесто пиктографског писма, надајући се да ће тако спрати љагу титуле кинеске провинције. (У Кини и данас постоји покрајина Унутрашња Монголија).

Има склоних тврдњи, да је латиница толико агресивно и разгранато укотвљена, да је повратак ћирилице немогућ. Она је тачна, само уколико би се постојеће стање наставило.

Одлуче ли Срби да се врате себи, намјесто да мисле о другима, оформе јако јавно мнење и удруже кардиналне институције (особито медије), упуте хиљаде постојећих НВО да коначно ураде нешто што овом народу треба, начине јасан и опсежан вишегодишњи програм – домаће писмо би у року од пет до десет година изашло побједоносно.

Потврду за то имате у Загребу или Сарајеву, гдје је експресно затрт сваки помен ћирилици. Шездесетгодишњаци након само десетак година медијске инфузије новоговора, сасвим природно говоре о драговољцима, протузрачним обранама, путовницама, домовницама, стројницама, шехидима, хефтичницима, “Бошњацима”…

Док неки трпе титл под кадровима српског филма; наше маме, тате, дједови и бабе (али и тринаестогодишњи југоносталгичари), налазе да је тешко “послије толиког времена” употребљавати ћирилицу. У повратку националном писму, виде нешто што ће их учинити лабилним личностима.

Најважније је обеснажити њихов бесмислени аргумент, о два писма као о богатству народа!

Свјесни те благодети, припадници латиничних народа у СФРЈ је никада нијесу прихватили; а космополитско богатство, које нам је истрајавање на њој донијело посљедњих деценија, више је него видљиво. Зато ово никако не треба схватити као оптуживање других и позив на освету, већ као здраворазумско отрјежњење! Окретање себи, лоцирањем жаришта проблема унутар трошне конструкције наше нације и државе (држава). Разлог за супротстављање затирању сопственог идентитета, једно је од најглупљих питања која могу бити постављена. А поставља се! Стога је на њега тешко одговорити.

Зашто данас одајемо почаст онима, који су се кроз вијекове борили против поисламљења Срба? Обзиром на идеологију данашњих прагматичара, требали смо прихватити ако не језик, а оно бар арапско писмо? (Неки и јесу, па нас више не сматрају браћом).

Чему труд српског свештенства и грађанства, одбијањем унијаћења и латиничења? Зашто су позивани руски учитељи, да оснивају прве школе у Војводини? Чиме су наша дјеца заслужила, да их се трује ликом и дјелом З. Орфелина, Д. Обрадовића, С. Милетића, Л. Мушицког, Л. Милованова, С. Мркаља, Ј. Ј. Змаја, Ј. С. Поповића, В. Пелагића, П. Кочића; када је, ето, Аустро-угарска била модерна и моћна држава, којој се требало приклонити?

Шта ће нам у школама П. П. Његош и В. С. Караџић? Главни протагонисти великосрпске идеје, која нас је супротстављала вишеструко надмоћним силама. И Истока, и Запада.

Чему, на крају, вишегодишње просвјетно дрогирање генијалним дјелом овог посљедњег? Па шта ако се трудио да нам начини једну од најсавршенјих азбука на свијету, ако његово дјело у будућности неће ни постојати?

Зато би наше државне и просветне институције, под хитно требале наћи адекватније узоре за млађе нарашаје. Омерпашу Латаса или Богића Богићевића. Напримјер.

Неизоставно учинити тако! Али само уколико за ревизију историје, обезбједимо референдум међу мртвима. Свима који су за тај идеал гинули од Газиместана (1389), па до Косовске Митровице (2009).

Колико они могу да нам одговоре, толико можемо и да их питамо.

Ускоро ће, коначно, требати да се живопише унутрашњост Храма Св. Саве на Врачару, али и након седам деценија, недавно обновљеног Храма Христа Спаситеља у Бањој Луци.

Питање што смо оба ова храма уопште подизали, кад смо у међувремену прихватили исто писмо, као и они што су спалили мошти, или оних који су овај потоњи храм срушили, а затим поставили споменик са петокраком на његово мјесто?

Уколико се осјећате удобно у визији да се црква повинује абецедној свијести народа, и изнад ореола стави: Sti. Sava (латиницом!), а у томе нас, цјелокупно, не видите понижене као нацију – онда у реду. Треба само, рекосмо јуче, одлучити се.

За неке је та врста одлуке тешка, али је бар коначно јасна: Да ли пљунути на труд Ћирила и Методија, за рачун мртве традиције Јосипа Броза?

 

 

(крај фељтона)

Дани(ј)ел Симић



Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *