Лагано куване жабе

Театар из угла лаика: Осврт на представу Радничка хроника НПРС, гледану дана 28.12.2010.год. Вјероватно сте чули за ону причу да када жабу убаците у врелу воду она покушава искочити одмах ван, а када је ставите у лонац у којем се хладна вода полако загријава онда се једноставно скуха. Пише: Драган Тешановић Случајно се догодило да […]

понедељак, фебруар 21, 2011 / 17:23

Театар из угла лаика: Осврт на представу Радничка хроника НПРС, гледану дана 28.12.2010.год.

Вјероватно сте чули за ону причу да када жабу убаците у врелу воду она покушава искочити одмах ван, а када је ставите у лонац у којем се хладна вода полако загријава онда се једноставно скуха.

Пише: Драган Тешановић

Случајно се догодило да представу Радничка хроника погледам у једном од најхладнијих дана ове зиме, било ми жао што сам капут оставио у гардероби јер је и у сали било прохладно..али игра на сцени није била хладна него страствена,препуна жеље да се каже и покаже… мада је тема ледено болна.У том топло-хладном сендвичу сам одгледао најзанимљивију продукцију на сцени Народног позоришта РС у 2010.години

На прву лопту наслов звучи непривлачно, досадно, непримјеренo да не будем груб али чак као оксиморон (хроника је у основном значењу хронолошки записан слијед важних историјских збивања) али схватио сам да је овдје ријеч о другом значењу, о збивањима са оне странице новина гдје се прича о малозначајним свакодневним стварима у које већ одавна спадају и штрајкови радника. Тема толико свеприсутна у нашим животима да гледалац представе није сигуран да ли је у позоришту или сања свакодневницу.Суштински позоришни задатак је тим остварен – исказати став о добу у којем позориште живи.

Радује та идеја награђиваног писца и полетне екипе да треба причати о заблудама које се прелијевају из наших живота, да треба забиљежити и играти ту црну истину. Иако је текст послужио тек као основа за позоришни израз редитеља и глумачке екипе јасан је заједнички циљ који је високо постављен у смислу таквог посматрачког и истраживачког рефлектовања стварности. Штрајкови који се дешавају у земљи без перспективе и постају властита искривљена слика у огледалу, апсурди борбе за основна људска права људи из мора безнадних уз њихово несхатање моћи, домета, хтијења, жеља и потреба себе самих а онда и сваког другог неисцрпан су извор за театарски изражај.

Породица из представе је расточена временом у којем постоји, неимаштином, са вриједоносним системом који је успостављен на основама које се нису могле прилагодити испразно повећаној брзини живота. Темељи људских односа настали у претходним временима која нису одгајила ни креативни а ни такмичарски дух него паковала људе у кутије и кутијице из којих су извиривали само кад прескачу из једне у другу, једноставно нису били довољно стабилни. Свједоци смо настанка безвољних помјерених личности овисних о стварима које су изван њих – играма на срећу, риалити програмима, теленовелама, модним часописима, измишљеним љубавима за које мисле да ће промијенити суштине њиховог живота.

Радник,отац породице, замрзнут у неком времену које је теоретски забиљежено у пропагандној социјалистичкој литератури, жељан рада и права на основно људско достојанство,исправан и поштен,емотивно неспособан за борбу са животом који је већи од њега, великог срца а невјешто груб према свему и сваком ко захтјева пажњу. Мајка депресивна, хипохондрична, анхедонична, воље убијене сиротињом…син заробљен негдје у одрастању, интелигентан, лијен и неспособан за живот…ћерка прерано тјелесно одрасла иако емотивно неће никад.

Кад говоримо о несрећи која је свуда око нас, о лицима која немају осмијех, тешко схватамо да је неосјетљивост на патњу других али и себе постала начин гледања на свијет и пада ми на памет једна давно размишљање кад сам гледао два значајна филма свјетске кинематографије Шиндлерову листу и Поља смрти.

У једном, сјећам се као кроз маглу, постоје непрегледне обале ријеке прекривене лешевима или чак острва од људских тјелеса. У другом заповједник логора умјесто јутарње гимнастике снајпером убија заточене људе. Коментари људи из читавог свијета су били испуњени згражавањем а кад сам гледао те филмове нисам био ужаснут. Моја генерација је одрасла уз снимке тјелеса згртаних багером из Јасеновца и у мојој земљи је било уобичајено да се људи играју снајпером као са видеоигрицом.

Ова далека паралела је ту тек да бих подвукао како нам уобичајена присутност нечега у окружењу поваћава толеранцију чак и за злочин а за обичну свакодневну патњу у потпуности брише саосјећање и постаје нам свеједно – као људима обољелим од тешких облика душевних обољења. Ми смо скувани као жабе са почетка приче и баш нас брига за сваког око нас, навикли смо, огуглали, одрвенили.

Иако текст пишем значајно послије гледања представе у глави ми одзвања невјероватни монолог Радника (игра га Бранко Јанковић) у сцени штрајка у којој се обраћа невидљивим моћницима, политичарима, директорима, газдама..праћен хором повика његових колега од којег се са сваком реченицом јежи кожа:

Не говор` ми господине, не говор`ми фала! Не гледај ме у очи и не тапш` ме по рамену! Дај м` оно што м` припада! Не говор` м` фине рјечи и немој м` персират! Исплати топле оброке и плате за последњих један`ест мјесеци!Не обећај` ми ништ`, немој ме схватат`, немој ме разумјеват`! Поништ` приватизацију и распиш` нову! Немој ми се извињават` и питат за здравље! Нађи стратешког партнера! Не питај за здравље моје дјеце!

Модернизуј фабричка постројења! Немој се сликат са млом за телевизије! Укини трећу смjену, а паузу за ручак продуж` за по сата! Немој ме молит` да се стрпим, немој ми слинавит и гугутат, немој ме пипкат` знојавим длановима, немој ми се смјешкат`, не говор` ми „видћу“, не говор` ми „разумијем,“, не говор` ми „добро“, не говори ми „биће“, не говор` ми да је свима тешко, не говор` ми да је и теби тешко.

Представа је потврдила као чињеницу квалитет Бранка Јанковића, младог глумца који је у овој представи донио игру сјајне стваралачке зрелости која одудара од његове животне младости. Публика му вјерује од почетка до краја као да је прошао кроз све муке Радника иако је по годинама млађи и од лика Сина. Доказао је да његов таленат није везан само уз комичност и надам сам да ће и у будућим представама редитељи умјети искористити сав његов потенцијал. Мушка екипа са којом игра га је сјајно подржавала, на челу са Гораном Јокићем чији се позитиван утицај препознаје и у изведбама млађих колега а свој допринос је дао и у прилагодби текста. Комплетним бићем су у представи и Жељко Еркић који иде путем успотављања високог квалитативног стандарда својих изведби као и Златан Видовић који потврђује свој дар из представе у представу иако још на тренутке упадне у замке самодопадљивости. Заједно, изврстан квартет глумаца који је уз актуелну тему понајвећи квалитет ове представе.

Женски дио екипе је учествовао у игри, на изведби коју сам гледао , нажалост, у споредним улогама и то не у смислу њиховог мјеста у и важности у самом тексту него више у начину како су донијели своје ликове са дисбалансом вербалних и невербалних порука које су одашиљале или са игром која неодољиво подсјећала не неке раније улоге глумица из ове представе.

Музика из представе је још један зналачки урадак бенда Сопот, негдје на трагу Идола и звука осамдесетих али свјеж и добро изведен и прилагођен представи и времену у којем живимо. 

Сценографија представе је визуелно упечатљива али кабаста, претенциозна, неискориштена. Простор за игру јесте разноврсно употребљаван али десило би се исто и да глумци не ходају по великом металном диску који на прво гледање није ни изблиза схватљив и неопходан, ипак мора се признати да реквизита на занимљив начин игра и допуњује сценографска рјешења

Црни костими да црњи не могу бити, према хералдичком тумачењу боја црно значи и постојаност али и жалост , су сјајна метафора али и отварају простор глумцима да својим умијећем надграде све оно што није визуелизирано материјалом и бојом као могућим дистракторима од суштинског збивања.

О режији овај пут не бих много говорио али послужићу се умјесто тога са неколико реченица које је редитељка сама рекла о својим мотивима за рад који су такви да све евентауалне занатске недостатке склањају у страну.

Она каже (дио текста из афише представе ). :„…реанимација саосећања је разлог што се бавимо инсценацијом ове фрагменталне приче једног невидљивог човјека..колажа исјечака стварности оних који су обесправљени, понижени и угрожени…наше аутистично друштво функционише по принципу ко се снашо снашо се и емпатија је ишчезла са листе система вриједности…осим као формална и политички коректна имитација саосећања и љубави…људи углавном лажу да саосећају и разумеју..постоји потреба да то лицемерје и лаж суочим са видљивим и опипљивим истинама…треба да пробамо да васкрснемо у себи непатворену емпатију без шминке, лажног сјаја и сентименталности…да будемо лични у преиспитивању и до крајности сурови и аскетски спремни да се лишимо самодопадљивости…“.

Умјесто властитог закључка рећи ћу тек да су успјели у томе што су наумили и сваком топло препоручујем гледање ове представе.

Петар Михајловић : Радничка хроника ; Режија и адаптација: Ана Ђорђевић ; Сценограф: Драгана Пурковић-Мацан ; Костимограф: Ивана Јовановић ; Музика: СОПОТ: Лектор: Милорад Телебак ; Асистент редитеља: Борис Милановић ; Асистент костимографа: Јелена Карановић; Инспицијент: Нада Галић 
Суфлер: Свјетлана Поповић

Играју: Бранко Јанковић, Златан Видовић, Миљка Брђанин-Бабић,Сандра Љубојевић,Горан Јокић,Жељко Еркић,Драгана Марић ; Премијера: 24.12.2010.

 


Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *