КУСТЕНБУРГ & КУСТИН ЕМИРат

ЕМИР КУСТУРИЦА прослављено име у свету филмске кинематографије, уметник светског формата о коме су све рекли велика имена из света седме уметности. Пише Синиша Синадиновић Јавности анонимни аутор ових редова није ни познавалац, нити велики љубитељ филмске уметности, а посебно не филмског опуса горе нареченог уметника. Оно што он може да каже, да безрезервно верује […]

среда, март 5, 2014 / 12:06

ЕМИР КУСТУРИЦА прослављено име у свету филмске кинематографије, уметник светског формата о коме су све рекли велика имена из света седме уметности.

Пише Синиша Синадиновић

Јавности анонимни аутор ових редова није ни познавалац, нити велики љубитељ филмске уметности, а посебно не филмског опуса горе нареченог уметника. Оно што он може да каже, да безрезервно верује великим мајсторима филмског заната, као што су Никитa Михалков или Џони Деп када кажу да је Емир Кустурица филмски режисер светског калибра. И након те потврде овде би требало ставити не једну, него две тачке..

Оно што аутора овог текста занима кад је у питању наречени филмски стваралац, јесте његов реални лик који је више од три деценије присутан и утицајан, не само у културном него и у пословном и политичком животу некадашње СФРЈ, СР БиХ, Србије, Републике Српске. Могло би се рећи да је пренаглашено присуство уметничке фикције, кроз све сегменте уметности, поготово филмске, данас на тзв. Западном Балкану нешто што је штетно и контрапродуктивно. Јер су реалност живота људи и народа на овим просторима одавно превазишла ирационалност истог. Наравно да се са овим ставом многобројни овисни филмофили не би никад сложили, и не требају.

Феноменологија Кустурице, његова структура личности је слојевита и крајње фасцинантна, и стога је могуће, да ће се у будућности, за његов лик много више занимати социолози и етнопсихолози, него што ће то чинити филмски критичари када су у питању његова уметничка дела.

Рођен средином прошлог века у Сарајеву, од родитеља секуларних муслимана, Кустурица још као младић показао изузетан уметнички таленат, којег прати можда још бољи предузетнички дух. И током читавог свог интензивног живота, и храбре одлуке да се врати како сам рече, себи тј. српским и хришћанским коренима, учинио је корак даље од прослављеног српског писца исламске вероисповести Мехмеда Меше Селимовића. Но, и поред тог корака за многе Муслимане/Бошњаке неискорачивог, Кустурица ипак оставља утисак да његову личност и даље симболично речено дели река Дрина. Он је и даље и у Београду и Бањој Луци ЕМИР (тим именом га ословљава и председник РС, његов мецена и пријатељ Милорад Додик), а за оне у Сарајеву он је НЕМАЊА.

Након избијања ратних сукоба у БиХ, Кустурица је своје уточиште нашао у Београду заједно са познатим српским сарајевским уметницима Гораном Бреговићем, Здравком Чолићем, Нелетом Карајлићем…. Након такве одлуке да напусти свој родни град, и своје сународнике по мајци и оцу, био је проказан и анатемисан од интелектуалне и верске елите Муслимана/Бошњака. Но, не би се баш са сигурношћу могло рећи, да га је са српска страна баш тако широкогрудно примила, сем да је тај његов повратак својим коренима, српска елита углавном користила у пропагандне сврхе.

Оно што се мора неизоставно рећи и истаћи а када се спомене име овог по много чему контраверзног али великог уметника јесу његова филмска остварења. Прва етапа његовог уметничког опуса који обележавају филмови „Сећаш ли се Доли Бел“ и „Отац на службеном путу“ представљају, према оцени стручне филмске критике, врхунац уметничког израза, чиме се Кустурица сврстава у ред великана европске тј. светске кинематографије. Наиме, друга етапа његовог опуса који почиње са филмом „Дом за вешање“ који је снимљен пред распад екс Југославије, за који је добио награду за најбољу режију на Канском филмском фестивалу (1988), је период, ауторове заплетености у мистични дух Циганског народа. Та фасцинација ће 1998. године бити преточена и у филм „Црна мачка бели мачор“. Ових дана Кустурица најављује да ће на Мокрој Гори, са Нелетом Карајлићем почети припреме за оперу „Време Цигана” која треба да се изводи у париској опери Бастиља.

Трећа етапа режисеровог опуса могла би да се окарактерише као фаза документаристичко-комерцијалног садржаја.

Друга фаза уметничког опуса Кустурице је код готово већине интелектуалне елите али и обичног света Србије схваћена и доживљена са извесном дозом горчине. Разлог оваквој перцепцији лежи првенствено и у томе, што су држава Србија и српски народ током деведесетих година прошлог века били од стране већине западног света проказани као ниједан народ у новијој историји Европе. Кустурици је већина Срба замерила да их је својим филмовима поистоветио и свету приказао као Цигане/Роме. Сасвим је сигурно да Кустурица није у свом уметничком изражају хтео да постави било какву паралелу између Срба и Цигана/Рома и да било која од ова два народа понизи и увреди. Али и поред добрих намера редитеља, поменути утисак рекло би се да је утиснут у колективну свест већине Срба.

На питање своје уметничке фасцинације духом једног од најстрадалнијих народа света, , Кустурица никада није дао јасан одговор. Можда би одговор славни светски режисер могао пронаћи ако прочита (ако већ није) студију чувеног географа Јевте Дедијера (ученик Јована Цвијића, родом из села Чепелица код Билеће) под називом "Билећке Рудине" објављену у Српском етнографском зборнику књига 5. Насеља српских земаља књ. 2 Српска Краљевска академија, Београд 1909. године стр. 872.

Но, оно што највише импресионира кад је упитање Емир – Немања Кустурица, јесте његова филмска вештина у циљу остваривања екранизације његових дечијих снова. И то на начин, да ту његову визуелизацију дечијих сновиђења неко други плати, а да уз то себи, добро за појас задене. Велико је питање, да ли постоји икаква граница између режисеровог реалног живота и његове уметничке имагинације. Или се ти животи можда преклапају чинећи тако мистичну целину. Онај ко одговори на ова питања, могао би пуно помоћи редитељу за сценаријо свог аутобиграфског филма, за који би сигурно добио њему „мрског“ Оскара.

Након доласка у Београд Кустурица се брзо снашао и добро позиционирао у тадашњим круговима режима Слободана Милошевића. Врло вешто је свој повратак на српску страну искористио и рекло би се добро капитализовао. Сигурно да би многи противници ове тезе, па и сам Кустурица рекао, да је тих деведесетих година, могао да бира било коју европску дестинацију, и да себе тако поштеди свих мука кроз које сам прошао. Држећи се тако неутралне стране себи би омогућио много бољи и уметнички и финансијски статус. Велико је питање, да ли би таквом одлуком, себи обезбедио потребну количину живог редитељског адреналина, без којег таква природа као што је он, не може да функционише, живи и ради. И поред свог светски признатог редитељског талента, тешко би данас могао убедити просечног Србина да је својим избором страна због тога остао кратких финансијских рукава.

Вешто, онако сарајевски, како се то могло научити само на улицама некадашњег главног града СРБиХ, успео је да свим могућим триковима, што у фраку што у чаршијским форама, да готово сваку најважнију политичку фигуру Србије, у последњих двадесетпет година народски речено „излевати“. Сигурно да се највише овајдио од некадашњег премијера и председника ДСС Војислава Коштунице, јер је 2005. године у време његове владавине успео да сагради на Мећавнику чувени Дрвенград. Задњих петнаест година Кустурица свој некадашњи успешни посао филмског режисера, заменио још успешнијим послом продуцента тј. пословног менаџера.

Саградивши свој ЕМИРат (кнежевину) на обронцима Мокре Горе, није се задовољио само градњом Дрвенграда већ под изговором националног Парка природе проширио је свој посед. Чинећи при том својеврсни преседан, враћајући све оне који би прошли кроз Парк природе Мокра Гора у време хајдука, пошто је увео наплаћивање друмарине (еколошке таксе) за свако возило које би прошло кроз његов ЕМИРат. Није било потребно пуно времена да уђе у прави отворени рат са локалним становништвом, пошто је покушано да у оквиру парка уђе и део земљишта које је било у приватном власништву. Сигурно да је екипа новинара са Београдског Б52 (амерички (ТВ) бомбардер) у документарцу о Дрвенграду и самом Емиру Кустурици у много чему претерала, али истине ради ни сам Кустурица не може рећи да је све изречено у том документарцу/оптужници лаж. Врло вештим продуцентским и менаџерским радом поред тога што је Мећавник постао незаобилазна туристичка дестинација на мапи Србије, и поред зараде од улазница у Дрвенград и друмарине, организовао је и филмско музички фестивал Кустендорф. Тиме је омогућио да на тако егзотичном месту угости многа велика и звучна имена светске кинематографије, и да на тај начин свој ЕМИРат учини још атрактивнијим.

Али незасита потреба за редитељским адреналином тј. за нечим новим и изазовнијим сада већ врло успешног продуцента одвела је у недалеки Вишеград. Град познат по двојици историјскиих личности Мехмед паши Соколовићу и нобеловцу Иви Андрићу. Први је саградио мост на реци Дрини и тиме спојио вододелницу некадашњег Западног и Источног римског царства, а други је 400 година касније градњу тог моста преточио у књижевни роман „На Дрини ћуприја“ за који је између осталог добио Нобелову награду за књижевност. Поставља се суштинско питање, какав себи простор тражи Кустурица између великог везира Соколовића и великог књижевника Андрића који су својим делима премостили нешто што се не може премостити ни исправити.

У фебруару 2013. након што је од стране Државне ревизорске институције Србије (ДРИ) поднета прекршајна пријава против Кустурице због неправилности у пословању парка, познати светски редитељ-продуцент, поднео је оставку на место директора парка Мокра Гора, као и на месту председника Скијашког савеза Србије, остављајући при том велику непознаницу колики је његов власнички удео у Дрвенграду.

Након Дрвенеграда, продуцент Кустурица, успео је као у филму да свој ЕМИРат прошири и на територију Републике Српске. Оно што се из медија могло сазнати да је влада РС планирала да уложи у градњу режисеровг Каменграда – Андрићграда око 40 милиона марака, при чему би власник, већинског пакета овог епохалног грађевинског пројекта била фирма прослављеног режисера.

УМЕСТО ЗАКЉУЧАКА

Својевремено за време Владе Војислава Коштунице, Кустурица је успео у Србији да сагради Дрвенград, док му је за градњу Каменграда у Републици Српској послужио као одскочна даска, актуелни председник РС Милорад Додик. Не би требало никог да изненади, ако колико већ сутра, дође до промене власти у РС, да ће филмским триковима убедити и нову структуру власти уверавајући је да је завршетак Каменграда, виталнији национални интерес чак и од градње спомен подручја Доња Градина. Може се врло лако десити да избоксује и да се промени назив града Вишеград у Андрићград, а да га потом преименује у КУСТЕНБУРГ.

По врх свега, највеће изненађење може да се деси, да након проширирења свог ЕМИРата Кустурица пожели да постане и председник Републике Српске. Јер ако је ту част имао Вацлав Хавел који је узгред буди речено био просечан драмски писац, зашто то не би пристајало једном прослављеном светском режисеру и чешком ђаку као што је Емир Немања Кустурица. Зато под хитно режисера за председника, јер би тим избором Срби могли до миле воље не само да гледају „Дом за вешање“, већ и у њему да живе.



0 КОМЕНТАРА

  1. Aj što su se frontal efendije, poznate po svojim dubokumnim mislima I šitokim pogledima, a saglasno tome i terminologijom, sakrivene anonimnošću svojih neveselih egzistencija usudile da prošire svoje polje svekolikog komentarisanja i na filmsku umetnost, pa usput onako šeretski primitivno dokačiše i vrednost kanskih zaltnih palmi (kaže jedna od tih persona. čuveni filmski poznavalac, harper ,Kusturica režiser u pokušaju), ali pravo je čudo prirode i bekskarakterne hrabrosti da se u javnosti potpuno nepoznati mučenik Синиша Синадиновић usudi da o tome piše, pa čak da svoj jadni uradak i potptiše.
    Verovatno, čovek totalni anonimac nepozantog životnog opusa krenuo od devize, kako nemam ni stida ni srama da se usudim pisati o geniju,nemam ni šta izgubiti ni ako to i objavim.

  2. За мене је г. Кустурица, један од највећих умјетника са ових простора.
    Што се тиче филмског опуса, г. Кустурица је дебитовао епизодном улогом у филму „Валтер брани Сарајево!. Прије филма „Доли Бел“, снимио је двије драме за тв Сарајево, „Невјесте долазе“ и „Бифе Титаник“. Поред наведених филмова ту су генијално „Подземље“, „Ћивот је чудо“, „Завет“, „Аризона дрим „,док.филм о Марадони.
    Г. Кустурица је добитник значајних признања Француске, Русије, Белгије ….
    Ожењен је Мајом Мандић, сликаром, ћерком предратног судије Окружног суда у Сарајеву, Момчила Мандића.

  3. Evo još jedan marginalac leči komplekse svoje ništavnosti na Kusturici.
    Kao, veliki je umetnik jer je tako rekao Dep i Mihalkov, inače da nisu, ko ga jebe što se izvesnog „Sinadinovića“ tiče.
    Za razliku od poturičkih portala gdje je sva pisanija o Emiru u tonu -..majku mu jebem ćetnićku-, ovo je tipičan frontalsi pristup temi:
    Kod frontalske pameti srpskog lumpenproletarijata, veliki umetnik ili veliki političar, uopšte, ličnost poznata i priznata čak i u svetskim razmerama, MOŽE proći na frontalu SAMO ako dobije Nobela, Oskara ili Palmu a da pri tom posti na vodi, a mrsi se samo o Vaskrsu i Božiću eventualno medom i orasima!
    Svaki čuveni Srbin bi po nekolicini „predstavnika naroda“ sa ovog portala morao da bude bogat i uspešan, kreativan i nesebičan i svu svoju stečenu imovinu da deli sirotinji kao Robin Hud a sam da se ZAMONAŠI!! Ni manje ni više.

  4. Љубитељи Кустиних картон кутија, черги, гуски и перја се као нешто увредили на помињање Кустине друге велике љубави, а то су паре.
    Овај пут нажалост та његова љубав су наше паре. Док се то не разграничи, празна је то прича, коријени, Србин, поријекло, па и ми смо Срби, али не видимо ту врсту профита од тога, како је доживљава Кустурица. Његово вјерско и национално изјашњавање је у реду и немам ништа с тим поготово не против тога, напротив похвално, али то што се ухватио у коло са олошем овоземаљским ни сто цркви брвнара ни оних на води га не могу опрати.

  5. harper, 06.03.2014. 11:47:56

    Da li bi bio ljubazan pa da priložiš svoj poreski karton da vidimo kolike su to tvoje „naše pare“ koje ovaj lopov Kusturica izvlači iz tvog džepa?
    Kad onoliko mašeš Vaskovićevim dokumentom od rvatske boračke i dragovoljačke, cenim da si veliki pobornik materijalnih dokaza.

  6. Јесам и свој порез уредно и обавезно плаћам без и једног дана закашњења, а најгоре ми пада онај када морам уплатити порез, иако нисам наплатио производ, због неких финансијских проблема код тих купаца.
    Што значи да плаћам и авансно порез и кад нисам сигуран да ћу у догледно вријеме наплатити своја потраживања. Док се ми тако довијамо и држимо главу изнад воде, да не потонемо, тамо се неки шупак понаша као отац нације и не плаћа никоме порез, а зарађује као да је у Емиратима.

  7. Када би у вашим бједничким умовима било и трунке савјести, онда би више поштовања показивали према оном од чега паразитски живите, јер ја од државе не добијам ништа, а у њу улажем сваки мјесец од свега поприлично пуно.
    Није ми се одужила ни за оно што сам је стварао и то је пролонгирано вољом садашње курвињске управе и полтронисањем челних људи из БОРС-а.

    Зато већина овог народа сматра да је вашој зловољи дошао крај и да ћете милом или силом летјети са тих позиција, па ћемо онда и од вас слушати другу пјесму према великанима наших буџетских задуживања!

    Simple as that…

  8. harper, 06.03.2014. 13:44:27
    Prije tog tvog Simple reda, pogledaj malo po ruskim tv stanicama kako se narod Harkova, Donjecka i ostalih rodoljubivih gradova po Malorusiji obračunava sa dronjavim plaćenicima pod maskama, članovima NATO falange Gladio i pridruženim članovima iz ukrajinske kriminalnoneradničke populacije.
    Kotrljaju se razbijene glave trgovima.
    Zašto misliš da bi narod Srpske prepustio krvavo stečenu državnost bitangama i plaćenicima demagoga?
    Prije nego zatražiš poštovanje od naših „bijedničkih umova“, red je da ga malo i pokažeš, makar da toliko ne lažeš ako baš moraš da drukaš za neku stranku.

  9. Одлично, баш си нам дао добар примјер, како ћемо се ми обрачунавати са вама драговољцима из хрватског домовинског рата зенгама и осталом инсталираном проусташком СНСД олошу у Бањалуци и РС.

Оставите одговор на nervnipsihijatar Одустани од одговора