Културо, ево га (бјеж\

Име му је Никола Пејаковић и у наредне двије године писаће колумну у Гласу Српске за паре. (Налоге не спомиње, али они се, ваљда, подразумијевају.) Када се неко ко је деценијама итекако активан у културном животу Србаља одлучи на овакав потез – да у једном "независном медијском гиганту" седмично исписује шлајфну до двије текста, онда […]

недеља, октобар 14, 2012 / 12:49

Име му је Никола Пејаковић и у наредне двије године писаће колумну у Гласу Српске за паре. (Налоге не спомиње, али они се, ваљда, подразумијевају.)

Када се неко ко је деценијама итекако активан у културном животу Србаља одлучи на овакав потез – да у једном "независном медијском гиганту" седмично исписује шлајфну до двије текста, онда поштено чељаде суботу да дочека не може, јер ако Никола Пејаковић нема шта да каже – ко има? Ако Никола Пејаковић неће о чемерној и јадној истини – а ко ће?

Помислио сам: уколико ће Никола, па макар и за паре, писати о ономе чега је и сам представник (кућни редитељ у Народном позоришту РС), радосне ће бити очи које сваки његов текст угледају. Али, не лези враже, Никола се, већ у кругу загријавања, сурвао у јаругу препуну сујете (што и није тако страшно), нетачности, општих мјеста, патетичних парола и замало ироничних пасуса. Умјесто да је остао у манастирској порти придржавајући епитрахиљ патрону захумско-херцеговачком или расписујући нове, урнебесне драматизације у театру, Пејаковић је одлучио и да мало пропише, додуше тек за новине. И како је у свом првом тексту љубазно читатељство замолио да коментаре не шаље редакцији, поготово не њему, нема другог пута него Пејаковићу отписати на исти начин, надајући се да ће неко и ових неколико редака запазити у виртуелној прашинчини безбројних портала. Дозволите ми, дакле, да у име баланса, подвргнем сумњи неколике Пејаковићеве реченице.

Име ми је Никола Пејаковић и, у наредне двије године, писаћу ову колумну за паре, јер ми исте требају, мени и мојој породици.

Овако, на примјер, гласи прва реченица прве Пејаковићеве колумне. У даљој анализи нећу се посебно бавити граматичким, правописним и стилистичким елементима Пејаковићевих мисленија, али ћу, када на то дође ред, указати на једну готово запрепашћујућу подударност између одређеног Николиног става и списатељске фирме многоуваженог господина Васића. Елем, Пејаковић записа да њему и породици његовој требају – паре. Ма, хајде! Заиста? Није нека танушна иронијица у питању? Биће да није, биће да није. Ох, господине Пејаковићу, коме оне данас не требају? Коме? Ако требају кућном редитељу националног театра и секретару херцеговачке екселенције – коме, онда, не требају? Немојте глумити фрајера, јер већ сљедећа реченица ништи све што ће те у наредне двије године написати.

Ради се о једној пристојној суми ка-емова, довољној да ме мотивише и натјера да сједнем за компјутер, јер, иначе, од мене не би чули ни а ни бе, јер нити имам потребу да пишем, нити сам жељан славе.

Ко нема потребу да пише, а то, ипак, ради за паре – боље да је јео кисело грожђе. Боље да је сједио и чловио са својом паством! Када неко зна о чему треба да пише тек када потпише уговор – јасно је и ономе који пише и ономе који чита какав ће (залудан) посао лектори и коректори имати. Славе Пејаковић, дакако, није жељан. Скептици нека погледају афишу потоње Пејаковићеве представе у НПРС. У њој, након четири или пет страница биографских података, стоји и ово: Остали подаци о мени могу се наћи на www.imdb.com. Ваистину, коме је до славе након овога?

Писма-реакције на моје писаније немојте да шаљете у Редакцију, већ их турите тамо гдје сте, једном, турили Културу. Уколико је одатле будете вадили, онда извадите и то писмо, па ћемо се онда, пред свједоком Културом, у очи погледати.

Уколико, уважени господине Пејаковићу, једном и заиста будемо вадили културу одатле, готово је извјесно да ћемо извући и Вашег "Посланика" и "Повратак", о театарском бућкуришу званом "На дну каце" да не говорим. Стога би било поштено да први посегнете рукама на то позадинско подручје; Ваше свакако нису чистије од оних које псеудоромантичарским паролама прозивате за ово нешто никакве културе.

Кад већ поменусмо Културу, желио бих да најавим да ћу, по налогу Уредника, да пишем о Њој, без обзира што је – нема. Кад једном дође, и ако дође, нека прочита да смо о њој, ипак, размишљали и помињали је. Да смо бар писали о њеним чудним, извитопереним облицима унас, о њој изгужваној и офуцаној, изданој и измученој; о њој кичастој и намирисаној, обасјаном нашом глупошћу; о њој јадној, исполитизованој, усраној па умивеној; значи, о свакој њеној слици, сваком појавном облику, о сваком нашем покушају да је створимо и оживимо; да јој огрнемо чаршафе па да, као утвара, трчи овим нашим простим и припростим просторима.

Некако баш у вријеме када трудољубиви овај господин мрчи хартију догодило се чудо: у Бањалуку је, наиме, стигла награда Фондације "Борислав Пекић", која је додијељена Бериславу Благојевићу, писцу овдашњем, за нацрт романа "Тиши од воде". Док је смјерни овај трудбеник размишљао о чему би некада за паре могао да пише, у Бањалуку је, други пут, стигла сребрна медаља са Хорске олимпијаде, која је ове године одржана у Синсинатију, а коју су у Врбаску бановину донијеле "Бањалучанке". Мало ли је, оче преподобни?

Писаћу и молићу да ме не исправљају кад гријешим, било граматички, било политички, било тактички.

Ево га, то је она реченица која Пејаковића на неки мистични, дубљи, готово метафизички начин повезује са класиком Васићем. Наречени књижевник у свом новом роману Томанова игра сјенки у својеврсној напомени записује и ово: Текст је писан говорним језиком, без поштовања правописа, граматичких, интерпукцијских и уобичајених правила обликовања и слагања текста, уз кориштење измишљених ријечи и њихових облика. Тачка. Напомињемо само да је преподобни овај Пејаковић био промотер Васићевог првог романа, хваљеног и до ужег избора дизаног Прсти лудих очију (дедер да Васић деклинира наслов сопственог романа!); ту је можда скривена та тајна веза. Него, да видимо ми зашто Пејаковић и Васић тако пишу..? И један и други желе да тим напоменама дисквалификују будуће критичаре; они су рекли да тако пишу јер тако пишу и – нема даље, капут, конец, фин! И ако ја сада питам – како је могуће да Васић већ у напомени интерпукцијска правила издваја од правописне норме – он ће безбели рећи како је то неко његово правило, како он пише неким својим (говорним!) језиком и како ту нема шта да се приговори. Али, добро, компарацију смо начинили, а Васића оставимо по страни (гдје, да се не лажемо, и припада).

Не вјерујем да ћу успјети да издржим а да не напишем све оно што ме годинама боли и тишти, шта ми све на души лежи, да се овде не проспем и не закукам ко нека баба, да не залелечем и заслиним над Културом, онаквом како је у сновима замишљам, да не заурлам над сликом наше колективне заблуде, заблуде да живимо и стварамо Културу.

Спрам овога је и Антигонин крик ништавни афоризам.

Међутим, парадоксално, у нашем шору постоје неки, тзв. културни радници, али шта они раде, то ни ција не би могла да упрати. Постоје и Установе кутуре, али коју они културу установљавају, то је питање за милион долара. Има и културних збивања, догађаја, културних вечери, културних прослава, ал’ шта се на њима дешава и у чије име они славе и вечеравају, збијају се и догађају, то нико тачно не зна.

Питање: коју стручну спрему има господин Пејаковић и за коју стручну спрему прима плату у НПРС? Ако сам случајно "фулао" са овим питањем, ево сљедећег: Коју Ви културу установљавате Вашим режијама, мистер Пејаковић?

Разумијем да у контраверзној привредној активности званој дилање, то јест продаја дроге, има превара, завјера, саботажа и пријетњи, али зашто би тога било у култури.

Појма ми немамо, драги Пејаковићу, али ако већ разумијете ово с дрогом – да Вас, ипак, замолимо да нам појасните и ово с културом? (У претходном пасусу Пејаковић се дотиче и Рјечника страних ријечи, па не би било лоше да погледа и како се пише ово његово "контраверзно". Али, ето, чудо је брзине моћ: заборавио сам да је многопоштовани овај Пејаковић замолио да га не исправљамо ни граматички, те му се, стога, извињавам на овој случајној интервенцији.)

Џаба идете на Представе, на Вечери Поезије, на Пројекције, на Дружења, на Догађаје, на Ивенте, на Концерте. Лажу вас, нема ту културе, јер не може педофил да отвори вртић.

Ово с педофилом ич не разумијем, али живо ме занима на које вечери, ако не на Ногове, иде Пејаковић? Које пројекције? Дружења знамо, можда чак и концерте, но догађаје?

Није пијани пјесник – добар пјесник. Пијан пјесник може бити само – добро пијан пјесник.

Бодлер, Рембо, Хемингвеј, Ђура Јакшић, Дис, Брана Петровић, Стеван Раичковић, Борислав Пекић, Петар Пајић, Ђуро Дамјановић. Треба ли још? (Пејаковић би без сумње одговорио да је све ово до сада написано иронија.) (Напомена: молим Вас, Вашега списатељског образа ради, да пронађете негдје, макар и на googlu, разлике између одређеног и неодређеног придјевског вида.)

A сада озбиљно и за крај. Узмите се упамет и запамтите: Култура је увијек мајсторство, умијеће и бравура, никад дунђерај, просјек и главосјек, никад сребрни талир и златни шпалир, никад скуп кравата са два ата (у првом реду). Култура је љепота, али љепота коју само посједује – Искреност.

Шта рећи до – послушај глас нутрине своје, Никола Пејаковићу!



0 КОМЕНТАРА

  1. JA TU NE BI NIŠTA DIR’O

    Ne bih se ja baš složio. Sa naprijed rečenim. Pejakovića ne znam lično. Kao ni Dakića. Upoznao sam dio njih kroz ono što rade. Dakić zna da piše, a Pejaković zna da glumi. Neka mi ne zamjere ako rade još ponešto a to do mene ne dopire. Jer do nas na Istoku uredno stiže samo signal RTRS-a, „Glas Srpske“ i „Nezavisne novine“ (i ovo „nezavisne“ i „novine“ stavio bih dva puta pod navodnike ali se bojim da ću samo zbuniti čitaoca) i rate za kredite Milorada Dodika. Odatle Vam ne moram objašnjavati koliko smo hendikepirani „glede“ (rekli bi odskora u Sarajevu) informisanosti. Jedino što odavde uspijemo u svijet emanirati jesu balvani i struja. I nezadovoljstvo režimom Milorada Dodika.
    Ako Pejaković jeste čovjek režima onda… e do moga. Da izvinite.
    Međutim i Veselin Gatalo je klasičan režimski kolumnista, ali njegove „uratke“ rado čitam. Istina je da uglavnom pomislim ko Taras Buljba: „Šteta za čovjeka. I rečenica mu britka i misao mu jasna. Pravi pisac. Sramno postrada“ ali čitam Gatala.
    Ako Pejaković jeste režimlija (a ja to ne znam) onda mi je jasna Dakićeva kritika. Međutim, meni kome je nepoznata ta strana Pejakovićeve ličnosti njegova prva koluma je odlična. Nešto najbolje što sam pročitao u posljednjih (recimo) deset dana. I radujem se sljedećoj. Makar poslije čitanja opet pomislio isto što stari Taras Buljba.

    Zoran Janković

  2. Са великом уживанцијом сам прочитала овај текст. Не могу се отети утиску да је аутор једва дочекао овај Кољин урадак па да истресе све оно што годинама мисли а није рекао о лику и дјелу Пејаковића. Има овдје, за мој укус, мало више сарказма, али углавном дијелим мишљење аутора.

    Е, сада, ако крене преписка Пејаковић – Дакић, биће то право надмудривање и посластица за читање.
    Ајде, нека се мало заталаса.

  3. Aj gos.Dakicu, ne seri..
    jesi li to ti ljubomoran sto ti ne pises za „pare“
    koliko se se ivdje isprdio mogao si sastaviti jednu kolumnu, pa pokusati i ti negdje.
    da bi mogao nekoga da kritikujes ili komentarises, moras biti inteligentniji, superiorniji i na kraju uspjesniji da bi to sebi dao za pravo, a posto nisu.
    sjedin jedan…

    P.S:
    za urednika portala
    daj ne stavljaj svakakvu glupost u top listu, ovo ti je vec drugi kiks za 7 dana.
    koncentrisi se, odlutao si urednice portala…

  4. MB78
    Kako divna recenica „da bi mogao nekoga da kritikujes ili komentarises, moras biti inteligentniji, superiorniji i na kraju uspjesniji da bi to sebi dao za pravo, a posto nisu.
    sjedin jedan“.
    Nema se ovom sta dodati osim nekoliko podataka za biografiju rezimskog pisca jednog romancica Dakica

    PA KADA VEC GOVORIMO O „REZIMSKIM“ EVO NEKOLIKO PRILOGA ZA BIOGRAFIJU GORANA DAKICA:

    PITANJE: KOGA PRIMA I FINANSIRA MINISTARSTVO?

    ODGOVOR: http://www.nezavisne.com/umjetnost-zabava/knjizevnost/Stalna-podrska-mladima-71642.html

    PITANJE: KOGA SLUSA MINISTAR? A MINISTARSTVO NARAVNO PLACA GOVORNIKE?

    ODGOVOR: http://www.bsrs.rs/lat/node/344

    PITANJE: KO JE U ZIRIJU MINISTARSTVA ZA NAGRADU BRANKO COPIC?

    http://lat.rtrs.tv/vijesti/vijest.php?id=48192

    NAGRADNO PITANJE:

    KO JE CLAN LICNE FONDACIJE MINISTRA KULTURE: PEJAKOVIC ILI DAKIC?

    ODGOVOR: 1. DAKIC 2. PEJAKOVIC

  5. respekt , 14.10.2012. 22:07:56

    Заборавио си напоменути да је у тој дискусији на Сајму књига – јелте, препуној режимских писаца – учествовао и Данијел Симић, уредник овог портала.
    Мислим, ако су, по теби, говорници редом режимски писци, да ли то подразумијева да је и Симић режимски?

    😉

  6. Gos.Simica, recimo da poznajem godinama, jos iz osnovne i srednje skole, bili smo komsije, par nebodera ili zgrada udaljeni.
    Sto ovo govorim jeste iz prostog razloga gos.Simic, je od ekstravagantnog momka, gimnazijalca, pankera, buntovnika vremena, presao u covjeka koji je vidio da borba protiv vretenjaca ne moze donijeti nista, pa kao i sve tranzicije drustva isti je izvrsio tranziciju licnosti, ili bolje reci ideologije.
    Na kraju svi mi imamo cijenu za ono sto mislimo da ne bi nikad uradili.
    Npr. kad vidite ko sve pise kolumnu bice vam jasno da gos.Simis niti „smrdi“ nit „mirise“.
    P.S.
    gos.Mazalica pise kolimne, pa zar je ljudi to moguce…
    da ne nabrajam ostale..

    A vas gos.Simicu, ako ovo procitate zamolio bih da procistite urednicki ovaj portal, jer gubi smisao, jer sami citao ci ce izgubiti zelju da ovo prate.

    Za sve citaoce komentarisanog teksta.
    Izmedju dva „govna“ izabracu uvijek ono koje manje smrdi.
    U ovom slucaju je to gos.Pejakovic.

  7. Е Дакићу несрећниче, прочитај шта си написао! У свакој твојој ријечи лежи сујета, немоћ и комплекс! Ум ти се држи круте граматике и технике, а душа празна ко циганско лонче. Душа чини писца, ум га усмјерава а техником се баве не-маштовити професори. Неки овдје прижељкују борбу писане ријечи против писане ријечи, ја не, јер не не могу ни да наслутим суштину прижељкиване „борбе“. Вјероватно је дотичној „познаватељици“ књижевности досадно. У сваком случају јадно, чемерно!

  8. Kolja mi je nekad bio veoma zanimljiv, danas znatno manje… Zato mi se i nije dalo da uopšte potražim ovu kolumnu.

    Ipak, pročitah, upravo.
    Nije to neki briljantan izliv* mastila na papir (ili nečega drugog na nešto drugo), ali, podržavam. Pljuvanje i niske udarce po cijelom tijelu. Nadam se da to djelovanje neće biti (isuviše) selektivno.

    A ovaj tekst, replika/reakcija, jadan.
    I, kad sam već tu, Respektov komentar je vrhunski.

    *Ruku na srce, to je tek nulta, uvodna pisanija.

  9. Кад је ријеч о писању увијек ме то заинтересује, али и на неки начин понука да оставим неки редак, тек да се зна да нешто о некоме мислим!

    Што се тиче чланка Пејаковићег, радо сам га прочитао и иако се у потпуности не слажем са баш сваком тврдњом мислим да из њега избија једна искреност коју је аутор одмах нагласио и то је у реду по мени!

    Ово је посебно тачно: „Међутим, парадоксално, у нашем шору постоје неки, тзв. културни радници, али шта они раде, то ни ција не би могла да упрати. Постоје и Установе кутуре, али коју они културу установљавају, то је питање за милион долара. Има и културних збивања, догађаја, културних вечери, културних прослава, ал’ шта се на њима дешава и у чије име они славе и вечеравају, збијају се и догађају, то нико тачно не зна.“

    Али ово од Дакића је и завист и сарказам, а непотребан: „Спрам овога је и Антигонин крик ништавни афоризам.“

    Било како било, и један и други аутор могу имати своја писанија и своја мисланија без потребе да аналитички претресају један другог, него умјесто исцрпљивања и себе и нас боље је усмјеравати енергију у креативност, а публика ће имати свој суд свaкако!

    Јадна је држава у којој је једина адреса за подршку неком младом таленту министарство културе (и просвјете)умјесто да се дође до тог нивоа да она може сама себе одржати својим квалитетом, јер потребе за њеним комзумирањем очигледно има.

    Паланачки дух код нас избија из сујета из свих прашњавих архива из којих се ваде величине у недостатку услова да се произведу квалитетни савременици које може валоризовати и дух времена и миље којему су очигледно потребне новине у приступу овој врсти проблематике.

    Господине Дакићу ми живимо у провинцији! Ја то не смећем с ума и то се може промијенити тако што се ствара, а свијет је велики и немогуће је остати незапажен ако се има квалитет, али не онај који се третира код нас на начин „ја теби ти мени“!

    Један писац би требало да има пречих послова од коментарисања седмичних колумна! Осим тога кад смо већ прешли на свјетску позорницу сјетих се Сартра и његове (не)могуће улоге коментатора нечије колумне! Незамисливо, јел’да! (човјек је одбио Нобелову награду јер се то косило са његовим принципима)

    Писци овога града морају и требају да стану на широки хоризонт и да потом мукотрпно дођу до визије која ће промијенити садашње стање на књижевној сцени Бања Луке и регије па да се не догађа да морамо ићи у друге државе објављивати своје књиге јер немамо услова код куће!

    А кад одемо до Београда нпр. како је самном случај, редовно ме питају како ме третирају код куће.

    Мучнина ме нека обузме и овлада самном кад им то морам објашњавати! А, када им то и приближим не буде им јасно, а мени горчи укус буде већи од оне ћутње која ми је некако безболнија.

    Јо на крају да додам линк чланка младе кнјижевнице Лане Басташић којој је свега преко главе и размишља о одласку одавде, јер; (читајте сами, ако вас занима): http://www.6yka.com/novost/29219/lana-bastasic-a-sad-adio

Оставите одговор на nika Одустани од одговора